Svi smo mi kao točke koje plove prostorom. Neko vrime tuda kuda prolazimo ostaje trag, al onda blijedi. Ne more se reć da imamo patern, da se grupno krećemo. Svak se kreće i pravi svoju jedinstvenu putanju. Tačke su crne boje i u prostoru plivamo ko ribe. Nekad se sudarimo s drugim tačkama i neko vrime strujimo skupa. Onda se rastanemo. Nekad, u zrelijoj dobi, počne se vidit pravilnost u našem kretanju, i praveći krugove dotičemo razne druge točke na njihovim putanjama. Nakon svakog susreta, obe točke ostaju malo drukčije. Tako pravimo putanje, srećući se sa istim točkama, i pokojom novom točkom u prostoru. A prostor je beskonačan i varijacija pokreta, bezbroj. Ipak neke pokrete zavolimo pa ih često radimo, a nekad nas je i strah probat neki novi pokret. Al dok smo spremni probat neki novi pokret, do tad smo živi.
