Nekad me je sa žarom zanimalo šta se dešava u svitu. Sad me to ne zanima. Nekad san ima žara da minjan svit, da se borin za bolje društvo, trenutno... Osim što ne mogu, više ni ne želin, na taj stari način. Ono što bi me moglo zanimat je pomaganje ljudima da izađu iz sranja. A da bi to moga, prvo ja moran izać iz svojih. Priča san vcrs sa psihologon priko mobitela... Reka mu da mi se od njegove vježbe užasno razbija po kući. Vježba se sastojala od toga da napišen šta ću radit kad riješin ovaj problem. Kad san mu reka da mi se baca, pita me je: pa što ne pobacaš? Reka san mu da ne znan, jednostavno kad uđen i vidin svoje di normalno side u kući, da ne mogu pobacat. Reka je da ćemo radit na tome da nađemo drugi način da ta energija izađe. Ja van ne mogu opisat koliko mene ta energija pere. Koliko je to jak poriv. A ja, sam, ne znan više kako joj se odupiren. Pogotovo još jer mislin da je to jedini način da ovo prođen. Već san po glavi počeja vrtit sranja, scenarije da odem na psihijatriju i prepustim se inerciji da me potpuno uvede u propast i slično... Što ne mogu tek tako pobacat se krije u jednom malom djeliću mene, zvanom ego. Naime, poanta procesa nije u razbijanju, nego u potpunom puštanju kontrole. A kad to uradim, krene mi se razbijat. Ali razbijanje je samo nuspojava koja bi vjerovatno brzo prošla. Stvar je u tome, što je to potpuno prepuštanje smrt za moj ego. Već san jednon počeja bacat i samo san ćućnija i u sebi konta: Umriću, umriću. Bija san savršeno svjestan da ću ja ostat živ, al nešto u meni je počelo umirat. Znam ja i šta je to nešto i to nešto bi stvarno tribalo umrit ako bi ja tija normalan život. Ali, ne iđe tako lako. To nešto san ja. Ovaj ja, koji piše ovo. I ja moran pustit sebe, dija sebe, svejedno, da umren. I ja to ne mogu, pogotovo zbog nuspojave nasilja koje se javlja, a ja san nesiguran bi li uspija to proć ili bi samo bacija stolice i od straha sta i osta na tome. Nadan se da psiholog mi ima neke tehnike koje će me otkočit. Mada, možda ne postoje takve tehnike. Možda je sve potpuno na meni, kad ću ja odlučit da je vrime da prilomin. Ne znan. Opet s psihologon mi se dešavaju neki pomaci i uvidi, pa i ovo sad, novonastalo stanje je od vježbe koju mi je on da ko domaću zadaću. Užasno je teško trpit ovo novonastalo stanje, ali borim se. I za i protiv sebe. Sutra mi se vraća sestra na zimski period koji provede kući. Volin je ko sestru i sve to, al sudaramo se potpuno, oko svega. To mi nabija još dodatan stres, što ću opet morat živit s njom par miseci. Neke ljude moš volit, al tek kad se prirodno raziđete, da ne živite jedno s drugim. Nije da joj iman šta zamirit, nego prosto oko se sudaramo oko svega, ko jarac i ovan, šta smo u horoskpu, eto van, vi pogađajte ko je šta. :D Nego, da se vratin na poočetak. Ne zanima me više politika. Svit je sjeban i ostaće takav. Ne isključujen da ću nekad u budućnosti ponovo bit političan. Ali neće to bit sa onin žaron ko tipa dok san radija stand up, pa san mislija da nešto mijan s tin što kritiziran nacionaliste, homofobe i slično. I bolje je da neće, taj žar je simpatična odlika mladosti, no neki je i zadrže do dugo u starost. Mislin da san kroz ova sranja koja san proša ipak stiga nešto mudrosti. Volija bi radit nešto konkretno, di vidin da mi trud ima nekog efekta. Tipa sa ljudima koji su u sranju ko što san ja trenutno, da im budem svitlo na putu. Samo da bi bija to, moran prvo upalit svitlo u sebi. A ja i dalje krijen jedan dio sebe u mraku. Zapravo neman ideje šta bi radija kad bi proša ovu fazu. To ću znat tek kad je prođem. To je isto ko da me neko pita šta ćeš radit kad postaneš druga osoba. Otprilike tako. Sad san u čahuri, i opasno je i ja zbog svoga kukavičluka bi moga lako otić u kurac, ali u čahuri san, pa u šta ću se pritvorit, ostaje da vidimo... Mislin da ću moć pisat prekrasne knjige i poeziju kad izađen iz ovog. I možda pomagat ljudima, na neki način. Al to tek ostaje da se vidi.
