Starac sidi i puši cigaru. Isprid njega je žamor ljudi i prizora. Prolaze ljudi ne primjećujući ga. On samo sidi i s vrimena na vrime pogleda na sat. Sat uvik pokazuje isto vrime: 15 i 42. Ljudi prolaze i starac sidi, vazda u isto vrime i u isti dan i isti momenat. U neka doba čuje se vika pijanih pubertetlija, i kad-kad sirena policije. Psi lutalice šeću okolo njušeći smeće. Starac gleda na sat: 15 i 42 je. Njegov treunutak traje cilu vječnost. Zaspe i kad se ustane, opet je isto doba dana, i opet šetnicom prolaze ljudi. On opet sida na svoj zid i vadi kutiju cigara. U kutiji je točno 17 cigara, svaki put kad ih izvadi. Starac gleda ljude sa ravnodušnošću, ne zanimaju ga. Na zidu di sidi je toplo i fino. Sviđa mu se samoća i taj dio dana. Uživa dok se sunce mriješka na površini mora njemu iza leđa. Nekad ode da se okupa, pa se vrati. Jednog dana se desilo nešto novo, što je, začudo, iznenadilo starca. Na zid priko puta njegovog sila je jedna starica. Isto tako je sidila i svako malo gledala na sat. Pušila je cigare. Starac je isprva bija nezainteresiran. Ona se ujutro ustajala kad i on, i sidila bi i pušila cigare. Jedan dan ga je počela počesto gledati ravno u oči. U jednom momentu, starac je priša šetnicu, dok nije bilo nikog i sija kraj žene. - Da li se znamo? Upita ju. - Ne znamo se, nismo iz istog vrimena, reče mu žena. - Pa od kud te tu sada kad sam i ja? - Imala sam nasilnog muža. Pobigla sam mu nekoliko minuta ranije. On je sada u 15 i 47, a ja sam se vratila pet minuta ranije. Ako me pronađe i sada, opet ću prominit vrime i pobić mu. - A šta ti radiš, upita ga žena. - Ja jednostavno volim 15 i 42. To mi je najdraže vrime. Prije nego san otkrija ovaj zidić koji ima fin pogled na šetnicu san bija čuvar vrimena. Pazija san da se ne isprepliću različita vrimena međusobno. - A šta još radiš kao čuvar vrimena? Baš me zanima, reče žena. Pa, paziš da se neko vrime ne prinapuči, pa da se time ne kontaminiraju pojedinačne vremenske linije. Izdaješ vremenske dozvole, o pravima kretanja kroz vrime, ko ima kolika prava, maloljetici do sat unazad il unaprid, odrasli, ovisi od vremenskih bodova, mogu od par dana do godinama unaprid il unazad ić. Međutim, to je previše stresan posa, pa san da otkaz. Sad živim u 15 i 42 i dobro mi je. Niko me ne gnjavi, nikakvih potreba neman, jednostavno živin iz čiste želje za životon. starac reče. - To je fino reče žena. Ako ti ne smeta, mogu li probat tvoje cigare? - Može, naravno. Žena je zapalila, a starac upita nju može li probat njene, na šta ona isto odgovori potvrdno. - A kakav je tvoj muž bija? Upita je starac.- Ispčetka dobar ko duša. Međutin kasnije, ja ne znan šta mu se desilo. Prvo je počeja bivat ljubomoran na sve moje prijatelje, pa mi počeja određivat s kim ću se družit i jednon me je ošamarija. Kad me je ošamarija rekla san: E sad je dosta i pobigla. Blizu san mu, vrimenski, pa vjerovatno me neće tražit u ovo vrime. Reče žena. Zajebano, starac će. Al dobro, evo nas tu sad, kako je tako je. - Jest, reče žena, u pravu si. I tako ostadoše sidit na zidu, oboje, pušeć cigaru u tišini.
|
