Smeđi psiho post
|
Vcrs mi se piše nešto jummy, mmmm, kao ova jesenja atmosfera vanka, smeđe, tamno smeđe. Da napišem tamno smeđu poeziju? Ili da malo tamno smeđe proćakulam o svačemu? Hmmm, nije da mi se ulazi vcrs u neku dubinu, jebu me oči, jedva gledan u laptop, a sad san bija do sestre mi. Sestra mi je inteligentna osoba, ali onaj tip inteligentne osobe koja nema baš duboki uvid u realnost, nego pliva po površini jer joj je tako draže. Ili drugačije ne zna. O svačemu mi se priča s njom, o dubinama mog stanja, ali to jednostavno ne prolazi kod nje, msm kad krenem da bi priča o tome, vidin da to ne bi bilo svaćeno kako triba. A volija bi, kad bi moga, kroz rad sa psihologon fakat odrast u punom smislu riječi, rješit se zavisnosti od ćaće i matere, one psihološke zavisnosti, a onda bi, logično, slijedila i fizička odvojenost. Trenutno san nesposoban za fizičku odvojenost jer san prilipljen za kuću ko da san još materi na sisi. Imam osjećaj da ovim panikama i agresijom uporno branim sebi da se osamostalim. Al msm da je ključno vidit zašto to radim, dok god to ne znam džaba priča. I da, nadam se da se do tog znanja more doć bez porazbijane kuće il ureda mog psihologa. Moj najveći strah je cili život bija da ću zaglavit kući ko sestra mi. Ona je imala psihotičnu epizodu nakon koje živi kući, pasivnim životom. Sad kad san kući, zaglavija, vidin da mi je sestra sritna s ovin životon koji živi. Jedino ja nisan sritan. Svi oni su zadovoljni svojim životima. Ja se ne mogu njih okanit. Ipak, činjenica da od nas četvero dice dvoje ima psihičke probleme govori da je nešto u obiteljskoj dinamici pošlo u krivo. Na sebi osjećan ogromnu težinu, stišćem ju u grudima, i zaustavljan emocije u grlu... Danas bi triba vidit psihologa, pa ću vidit šta će mi s njim bit, moja nada je da kroz rad s njim mogu se otkačit od tih nezdravih veza za ćaću i mater... Mada teško je doć do tog samostalnog mista. Djelom kažnjavam sam sebe jer odudaram od obiteljske priče, ono, crna san ovca, al svi me vole, ne mogu se na to požalit, a da me razume, pa, koliko je u njiovoj moći, jesu. Teško mi je živit samostalno i drukčije nego što moji žive. Nečega me tu strah. U tom grmu leži zec, samo nisan ja ponija nikakvo oružje da ga uhvatin, nego ovako, ako mi dođe sam dođe, ako ne, jbg... |
