Cosmicenergy mi je ukrala temu za post. Naime, oprost. Često ćemo čut kako je oprost bitan, u kršćanstvu kao religiji se puno toga bazira na oprostu, a malo zapravo znamo šta znači nekome nešto oprostit. Rust, u prvoj sezoni true detective, kaže kako mi zapravo nikad ne opraštamo nego samo zaboravimo na događaj koji nas je povridija. Ima nešto istine u tome. Npr, ja kad san dobija nistagmus i vratija se kući iz Sa, u katastrofa stanju sa očima, jedna mi je sestra rekla da ja to sve umišljam. I imala je još takvih bisera. U to vrime, ja da ne mogu bit raniviji, me je to baš povridilo. Zamislte samo situaciju di se vratite kući zbog problema od kojih ste malte ne invalid i neko vam kaže da t umišljate. I sad, generalno, ja san to ugl zaboravija, ne mislin na to i emocije prema sestri su mi ok, al mi se desi da se toga sitin i obuzme me jed i ljutnja na sestru. Jasno, brzo prođe i nastave se emocije koje su normala, prođe ljutnja. I sad, da li san ja toj sestri oprostija? Ja mislin da nisan, da san samo zaboravija ono što me je povridilo. Za oprostit nekome je potrebna snaga karaktera, potrebno je ljubavi i razumijevanja. Potrebno je stavit se u kožu te osobe koja nas je povridila i vidit što je ona to uradila. No, to sve utiče i u kojoj smo mi fazi razvoja. Ako smo u vezi nečega ranjivi ili ako se osjećamo bespmoćno i projiciramo to u okolinu, češće će nas nešto povridit. Ja kad san doša iz Sa bija san generalno u preosjetljivoj fazi, i njen stav (sestrin mi) me je povridija. Možda da san ja bija u drugačijoj fazi, možda joj ne bi ni zamirija to što mi je rekla. Ali evo, ovaj put joj zamirin. Mada, znan da san u nekim stvarima i ja bija nefer prema njoj, tako da ta spoznaja već pomalo utire put ka oprostu. Kod nje me iritira što je tvrdoglava i što neke stvari iako ne konta, ne moš joj izbit iz glave njeno mišljenje, a u ovom slučaju je to mišljenje o mom poremećaju. To je mišljenje da je to 'sve meni u glavi' i slično. I opet se vraćan na onu, u nekim okolnostima me to možda ne bi ni povridilo, al ovako, kako san trenutno ovisan o mojima, kući mi, onda me povridi taj stav. Mada bi to tribalo bit i ok, jer nije da mi ona nešto loše radi, samo misli šta misli. A koliko san ja u stanju oprostit, kako stvari stoje još uvik nisan. Za oprost je potribno i samopouzdanje, uz razumijevanje te osobe koja nas je povridila, ali ja iako razumin svoju sestru, opet me iritira njena ni na čemu zasnovana tvrdoglavost. I zbog tog joj ne mogu oprostit. Možda još nisan dovoljno zrija da joj oprostin, možda se još uvik osjećan ugroženo od strane njenog stava pa joj ne mogu oprostit. Oprost je jedna vrlo bitna stvar, i to je veliki čin ljubavi. Oprost seže dosta duboko u našu ličnost. Da se vratim na sestru, možda joj ne mogu oprostit jer je ne mogu prihvatit, ne mogu je prihvatit ko takvu kakva je. Tu vjerovatno leži kvaka. A da bi je prihvatija, moran se odreć očekivanja od nje i njezinih stavova prema meni. Jer ovde se ne radi da mi ona na neki način otežava život, jednostavno je u par navrata kad san bija ranjiv postupila skroz loše. Zato za oprost triba snage, samopouzdanja, a i ljubavi na kraju i svaćanja za svačiju ranjivost, svaćanja da i mi sami griješimo i da je takva priroda života. Ukratko, potribno je puno zrelosti za oprost. Al istinske zrelosti. I mnogo je lažnih oprosta, o tome je cosmicenergy pisala, pa neću ponavljat. Ukratko, sumira bi, da za oprost je ključno bit u stanju prihvatit tu osobu koja te je povridila ko takvu kakva jeste.te.
|
