Moram vam reć da su mi se zadnjih dana izdešavala poprilična sranja. U detalje neću ulazit, samo ću reć da mi je svitlo od laptopa počelo smetat i ne mogu dugo bit za laptopom. A pošto je meni jedina obrana od nervoze koju osjećam među svojima odlazak za laptop, ovo što se je desiloo je golemo sranje. Sinoć san bija loš da ne pantin kad san bija tako loš. Mogu ja malo bit za laptopon, al sve napeto i ono, bez ležernosti, pravog užitka... Vjerovatno je to jedan test za mene, da me život stjera u kut da vidim dokle mogu, al mi se ne sviđa test. Još mi psiholog večeras otkaza termin, tj nismo ni imali čvrst dogovor, jer se vidimo kad on može četvrtkom, a nekad bude drugih koji ga isto trebaju. Naime, on dolazi radit grupnu terapiju ljudima oboljelim u ratu, pa nakon te terapije primi mene, svojom dobrom voljom, još neće ni da mi naplaćuje. A kvaka je što nekad mora ostat s nekim drugim iz grupe, kome je loše i tako to. Volija bi da ga mogu viđat jednom tjedno, položija san neke nade u nj, iako me paralelno i strah ić k njemu jer se svaki put nešto novo iskopa i svaki put se malo drukčiji vratim. Pišuć ovo pere me nervoza punim, uopće se ne mogu opustit za laptopom. On mi je bija jedina obrana od mojih loših poriva, jer bi večer proveja uz laptop. Osjećan se bespomoćno ko mala beba, fakat ne znam šta ću. Večeras san laptop kompenzira šetnjom i pijenjem kave u 8 navečer. Bilo bi fino kad bi se vratilo na staro, al nisan ja te sriće, u mene sranja kad dođu ne odlaze lako. Elem, valjda ću priživit. Nadam se da ću kroz rad s psihologom mi razvit jače samopouzdanje, već san osjetno samopouzdaniji. Al ovaj udarac sa laptopom, ne znan, ako ovo priživin bez nove hospitalizacije na psihijatriji, mogu dobit orden. Da se razumimo, ja na psihijatriji ne mogu ništa dobit, već san bija dovoljno puta, tri puta da buden tačan, i znan šta me čeka. Sad kad bi otiša vjerovatno bi ispalija skroz. Al eto, gledaću nekako ovo priživit, još kad bi bar moga jednom tjedno na psihterapiju, sve bi lakše i brže išlo. A još san, u ovako turbolentnom stanju ima nekoliko prista pušit, čak mi je i to pošlo za rukom, i počeja san bit optimista glede svog stanja. A dobro je što vcrs kad šetan, dođe mi osjećaj da se pridan, pustin se samo, i uronim se ja u taj osjećaj na minutu, samo nešto u meni, al baš duboko u meni reagira na fazon 'ma šta ću se pridat, nisan još ni počeja borbu, a baš san oran za borit se'. Ali ja ne dam tom djelu sebe da se bori, jer nešto ću izgubit ako pobjedim u ovoj bitci. Nešto za šta se hvatam, što mi je još u magli, ću morat pustit ako oću pobijedit ovo. Zaključak: u životu baš sve moraš sam.
|
