Kuknjava
|
Zadnjih dana san u nekom čudnom stanju. Ne znan kako da ga definišen, da ga opipam.... U priliku oću da sam od sebe sakrijem istinu. A ta istina je da je sav moj napredak na meni, da mi nikakvi psiholozi ni psihijatri ne mogu pomoć... Mada, opet logički gledano, moguće je da mi mogu pomoć, ali ja nekako ne virujen u to... Zadnji put kad san bija kod psihologa, tu noć san sanja kako san potpuno ozdravija i kako ja ličin nekog drugog. Bija je baš vividan san, živopisan, odavno neman takve snove, i nisan ni ima nakon tog dana. Danas san molija Boga, višu silu, šta li već, da mi pomgne da na neki način ojačan, ako moran pobacat stvari da ih pobacan al da mi se maknu blokade koje mi to ne daju, da razriješin ono u meni što neće da to uradin, pa da mi samim tim bude lakše pobacat i izbacit to sranje iz sebe, iscijelit se. A ako more proć bez bacanja, nek prođe, to bi bilo idealno, ali ja iz nekog razloga, ne virujen u to... Molin se da mi rad s psihologon pomogne da razriješin ove konflikte... Inače, preloše se osjećan. Ni s kin nisan opušten, s prijateljima mi bude dobro, ali san istovremeno napet kad san u društvu da dijelom jedva čekan kad ću otić, jer mi druženje bude previše napeto. A istovremeno mi bude i dobro. Boli me što se ne mogu opustit, što ne mogu bit ja, a vrime prolazi... Volija bi da jednon mogu se svojima, kući obradovat, da nisan stalno napet s njima, da, dok su živi, osjetin pravu ljubav s njima. Nakon onog iskustva koje san ima, kad san osjetija i vidija da je sve ljubav, mi je dstupan taj osjećaj, te duboke ljubavi... Ali ne mora bit ni takva ljubav, samo da u miru mogu volit svoje i druge oko sebe. Napetost koju osjećan po cili, skoro pa cili dan je užasna. A to je još i dobro, mene je strah drugih demona koji drijemaju u mojoj podsvijesti... Nadan se ipak da neće bit problema s njima. Uskoro nekad mi se vraća sestra koja radi sezonu u Dubrovniku, pa bude kući par miseci priko zime, a prid njon san baš napet, da nisan siguran oću li to uopće moć podnit... Strah me da ne puknen, il još gore, da me ne prebaci da uradin nešto. Mada odavno se nije desilo da me tako prebaci al eto... Kad je van moje kontrole, strah me je... Druga je stvar koliko ja se stvarno mogu pouzdat u rad sa psihologon. Vidin da san drukčiji jer znan da iman njega da radin s njin, al opet kontan jel to samo iluzija i odgađanje neizbježnoog. Mada, dese mi se uvidi na seansama s njim, i ima smisla to što radimo... Al kako odvagat, koliko ću povjerenje dat njemu a koliko sebi... Lakše mi pada da odgađan to bacanje kući i slično, računajuć da će mi kroz rad s njim bit lakše pa će se nešto razriješit, al generalno se osjećan beznadno i bespomoćno... A kad se suprotstavin tim osjećajima odma mi dolazi da razbijam... Iman dio sebe koji me sabotira, koji ne želi da uspijen, i psiholog mi je da vježbu da nešto napišen na tu temu, i ja krenen pisat, taman mi se unutrašnjost krene otvarat, kad moj 'kontrolor' u meni odma prikinu to, od straha šta će se desit. Za sad mi se čini da se sabotiram da ne uspijen jer me strah odlipit se od svojih kući, od njihovih istina i načina na koji oni žive, zbog straha da, ako se osamostalin, će me neko ubit. Tako mi se čini, ne da mi se sad detaljisat kako san doša do tog zaključka. Ali nije to onaj organski uvid u situaciju, to san prikinija, to ulazi u dubine koje san ja sam sebi zabranija. Elem, ne znan šta dalje da kažen, osim toga da mi je preteško. I da teško virujen da će bit lakše. Volija bi zavolit sebe, otkrit snagu u sebi, bit malo više u fazonu 'boli me kurac šta će bit' i tako, ali čim se postavim tako, strah me prekida i preuzima... A sve vidin i svega san svjestan. Daj Bože da uspijen u ovome i daj da mi se na neki način olakša, bilo kroz rad s psihologom, bilo na neki drugi način. |
