Učim se kresati svoj ego, ili drugim riječima odrastati, kad se tiče rasprava. Jučer na jednom postu na fb jedan lik ono, samuvjereno nastupi a ništa što je reka nije bilo točno, i ja mu na to ukažem. On dalje nastavlja tvrdoglavo tvrdit to šta je napisa, govoreć meni da ja to ne mogu svatit jer još nisan doša do faze da 'prepoznam' to o čemu on govori. I tako izmjenjujemo komentare, i ja iskreno pokušavam razumit šta on priča i odgovarat mu na komentare i to je to, ne ubacujuć ego u igru, da se nadjačavamo ko je u pravu a ko nije, mada je situacija takva, da bi se mogla odvit u tom smijeru. U jednom momentu on meni kaže da sam tvrdoglav (što ne prihvačam njegovu verziju priče). Ja mu reko da projicira na mene svoju tvrdoglavost, al da možda ja i jesam tvrdoglav, al ako jesam, svakako je i on. Poslje mu iščitam ponovo komentare i ukažem na par stvari koje je reka a koje imaju smisla, ali mu reko da i dalje nije da odgovor na pitanje iz mog posta. I tu se raziđemo, prijateljski, složimo se oko toga da imamo različita viđenja i to je to. A dok to radin cilo vrime mi ego viče: Oću da buden u pravu, oću da buden u pravu, i nakon te rasprave mi ostane osjećaj da mi fali što ga nisan pobijedija u raspravi. Onda se sitin citata od Lao Ce-a iz Tao Te Ching-a: 'Mudrac se ne takmiči, stoga ga niko ne može pobijediti'. A ustvari poanta cile priče je da naglasak ne bude na tome da ti pobijediš u rapsravi, nego da iskreno pokušaš svatit šta ti druga osoba oće reć, i iskreno joj odgovorit na to. I čak i kad je druga osoba egoista, jer ako reagiraš na egoizam iz svog ega, onda si i ti ko ta osoba. Za takmičenje ko je u pravu su potrebna bar dva ega.
|
