Mooji opisuje proces prosvijetljenja kao bacanja drva na vatru. Malo po malo, ložiš svoju ličnost, dok dođeš do točke da vidiš da si ti zadnje drvo za naložit. Ja se nalazim na toj točci već godinu dana. Stojim na točci di moja unutrašnjost se na sve snage probija i hoće da se predam struji, da se potpuno predam, uključujući i samog sebe, ali ne mogu. Čak iako trpim užasnu patnju, lakše mi je i draže to nego pustit sebe. A savršeno sam svjestan da ću jednom morat to uradit. Sve bi bilo ok, da tu nema i druga strana medalje, a to su porivi koji me obuzimaju kad na silu neću da pustim sebe. To su prisilni porivi da nekome nešto uradim nažao, i tako nešto. Problem s puštanjem je što vidim da bi, kad bi se potpuno prida, mora ispoljit i nešto agresije. A ja nisan spreman na to, mada možda je to sve skupa samo strah mog ega da pusti kontrolu, da prihvati da nije više glavni. Kad mi dođe da pustim sve, i kad to suzbijem, potisnem, počnem se mrzit i počnu me uzimat baš loše misli i porivi. Razmišljam da odem na ayahuascu, da me pokrene, pa makar i utonija u psihozu, samo da se maknen s mista. Mada iman osjećaj da se i ovako mičen, al da je jebeno, jebeno je. Potpuno pustit samog sebe. Vjerovatno najteža stvar koju čovik more uradit. Al nakon toga tek počinje život vridan življenja.
|
