Eto
|
Skonta san da nisan ima nekoliko pisa, pa velin, da isproban koliko mi je sad mrsko srat, pa da vidin kako bi išlo. Nisan nešto vrlo u folu za pisat, al malo mi se da. Ko vremenska prognoza. Ne dešava mi se ništa posebno u životu. Malo se ne pripoznan u nekin momentima i vježban neke stvari koje nikad nisan uspija ostvarit a esencijalne su za život. Tipa upoznat samog sebe i tipa dopustit sebi da normalno živiš i postojiš, ne ubijat se u pojam, ne bit u paranoji sam od sebe i ne prikrivat se od drugih pod svaku cjenu, i to nekad baš hinjski vješto, hinjski najviše po samog sebe jer perfektno odglumin scenu prid drugin ljudima i onda kad se publika raziđe ostanen sam glumac ko govno, i skinen masku i najrađe bi plaka. A uglavnon ne mogu, previše me pukne nervoza. Teatralan san i iman talente, jebiga, neću reć da se nisan svjestan. Al zato u nekin drugin aspektima... Pucaju šavovi. Zapravo mi je strašno teško bit prirodan. Užasno. Kad npr, par minuta gledanja sa psihoterapeutkinjon, prostog ono, gledanja opuštenog u oči bez ikakve neke priče koja se vrti, ne znan kako da izveden a da ne buden sav u grču. Mislin nema se tu šta izvodit, triba se sebi dopustit al to ne iđe lako. S druge strane, nešto san od sebe višto sakrija da ne znan to ni nać, iako neću reć da mi ne iđe sa psihoterapeutkinjon, i iđe i to dobro... Al triba vrimena, što me užasno iritira jer u životu iman trenutno dobre šanse i dobre ponude što se mog poslovnog a i ljubavnog (jer volin to šta radin) života tiče. A mene pere nervoza. A ja ne mogu prihvatit jednu ponudu da dan buden na jednon mistu i 15 minuta radin nešto u čemu san zapravo jako dobar, od panike da će me handrit teška nervoza i da ću to morat otkazat. Jebiga, kad me je handrila. Zadnji put san maka kući iz Sarajeva jer san opet ima jak napad panike i jedva san ga iskulira. Teško je pisat, teško je to opisat... Ne znan ni ššto ni kako ni komu. Nikakva efekta od ovog bloga nema, skoro nikakva, iako ima nešto, baš psihoterapeutski u tome da spontano opisuješ i redaš svoje misli a da znaš da će ih neko vidit. Ima nešto u tome dobro. A et, jedna fina finesa u životu, nekad se more činit i realno more i bit dosta važna. Al nije bitna ni za šta realno. Ni zašta osim nas. Teško je priviknit se na to da će sve ostat isto, to jest da ćemo mi, svi mi, ja, prvi ja, odigrat neku nevažnu vjerovatno ulogu u svemu tome... Pričan o dešavanjima u svitu, politici i minjanju svita. Iman velike ambicije, i znan da iman potencijala i da san sposoban. Još samo da stvarno buden sposoban koristit te sposobnosti. Nisan siguran koliko su te ambicije velike al nisu male. Ambicije su mi vjerovatno da buden politički i, hajmo to tako reć, umjetnički, artistički, aktivan barem u zapadnoj Europi kao regiji. Dakle, ne želin ostat u granicama balkana. Pogotov BiH. Osjećan se više kao ajmo reć Europljanin, zapadnjak nego prosto Bosanac il Hercegovac... Zato me ne zanima i bilo bi mi malo loše da ostanen samo u BiH. Zapravo se po nekin stvarima pronalazin više sa ljudima izvan BiH. Neman neke grandiozne planove niti moran bit super star, al prosto da buden aktivan, dakle da nastupan po zapadnoj europi, na engleskom, i da ne nastupan tako ritko, a možda i da na neki način utičen na stvari van BiH politički. Makar pisanjem kao novinar za neke portale. Ne znan pta očekujen i zapravo teško mi pada da se nikad ništa neće minjat, to jeste da se ljudi više manje neće prominit, osim možda manjine. Volija bi da doživin neke dramatične događaje i promjene a jedino dramatično je zapravo to nepodnošenje monotonije i beznandno sporog odvijanja stvari koje se odvijaju u sasvim nejasnom pravcu bez ikakve nade da će se išta brzo prominit il razrišit. Do mene je, mislin da kad nađen više unutarnjeg mira da će me to manje brigat. Čudno je kako nosimo sebe sa sobon, sebe starog 2,3,4,12,13,14, itd, godina sa sobon stalno. Zapravo svaka naša emocija je vječna i uvik ostaje zapisana u nama. Iskustvo je vječno, čak i ako ga zaboraviš njegovi efekti su vječni. Puno ljudi bi se zavaralo da na njih ne utiče obiteljska situacija. A lažu se svi. Ako ste sjebani, ovako, ono niste baš sređeni i imate nekih problema koji vas more, a imali ste neke obiteljske probleme, imate te naše male obiteljske tajne koje svi imaju, niste baš nešto sa roditeljima dobri, imali ste obiteljsku tragediju, e pa otprilike 95 posto je da je upravo tu uzrok vaših problema. Govorin o psihičkim problemima neke vrste, iako ne nužno o neurozama il drugim poremećajima. Možeš pobić od kuće, možeš pobić od roditelja, al nikad nećeš pobić od njih u sebi, zapravo bižeć i negiranjen njih u sebi, im postaješ rob. Sebi. Svojoj slici sebe i njih. Danas kad san radija ovu vježbu na seansi, a prethodno je već utvrđeno da svoje slabosti povezujen sa slikon svog ćaće, po prvi put san doživija osjećaj, da vidin, zapravo, da nekako skontano ono, na fazon paf: Ja nisan svoj ćaća. Možda je dite u meni tek danas skontalo da ja nisan svoj ćaća. I da iman slobodu da djelujen drukčije. Al i odgovornost. A i sjebano je, šta ako zajeben? Lakše je držat se onoga šta je sigurna zona i dokle me ćaća more zaštitit. Govorin psihološki, ćaća u stvarnom životu more bit i mrtav. Govorin o ditetu u nama koje je živo kao i prije i kojemu je ćaća uvik živ. Također san skonta da me jedna cura s kojon san se jeba i mogu se opet jebat zapravo malo podsjeća na mater. I da je to zapravo razlog što mi je je nešto mrsko zvat opet da se jebemo. Iako zvaću ja nju vjerovatno i privaziću to, al eto... Zanimljivo za primjetit. Definirani smo roditeljima do nevjerovatne mjere i zapravo, dok to ne osvjestimo i ne oslobodimo se te identifikacije, fiksacije i lojalnosti, nikad nismo slobodni. Stvarno, baš san danas razmišlja, koliko je teško bit slobodan. Ne bit rob fiksacijama koje imaš u glavi. Bit autentičan, osvjestit sve u sebi šta te sputava i stvarno donosit svoje izbore. Ne samo radit ono šta te na prvu privlači po inerciji, nego istraživat. Pustit znatiželju na volju. Teško a predivno nešto za živit zapravo. Život more bit predivan stvarno, predivan i dubok sto posto. S druge strane, zanimljivo je koliko se ljudi lažu i čitav život žive u bijegu i u vještačkoj ličnosti koja ih potpuno zanemaruje. Vrlo je jednostavno al ljudi neće. Pratite svoje osjećaje. Stanite prid ogledalo, gledajte se malo, nemojte radit ništa, samo dopusti. Imaš neki strah, bojiš se nekih tema, nelagoda ti je od nekih ideja... Dopusti ih, dopusti pa vidi koliko moreš. Šta ti one točno čine, a šta ti donose. Do čega te u tebi dovode. Il budi iskren, vrlo je zapravo jednostavno vidit jesi sritan samo se upitaj kako se osjećaš. I nemoj pravit teoriju, stani i vidi prosto kako se osjećaš. Kako se osjećaš kad ustaneš ujtru? Kako si se osjeća/la, zadnjih npr pet dana kad si usta/la? Samo pogledaj. S kakvin mislima zaspiš? Imaš li nešto radit šta baš iščekuješ, šta te raduje u idućin danima? Jednostavna pitanja. Al neće se ljudi pitat. U neka doba svi si stave masku i posive, i prožive tako život. Al ima taj život cjenu. Ima, jer je neživljen život, život življen samo djelon sebe. Neuporediv je sa potpunin životon, pa makar taj potpuni život traja i samo kratko i makar ga ima samo na bliceve uz puno truda. Isto ko zaljubljenost. Jest da je lažna, jer zaljubljenost jeste, ali opet isplati se osjećaj. A to je laž i to je fiksacija na drugu osobu. A koliko je dobro kad istinski i potpuno voliš i prihvaćaš sebe, kad, kao recimo kad se zaljubiš uživaš u drugoj osobi, na isti način uživaš sebi, voliš se, promatraš se, uživaš u sebi i u svemu šta ti budi želje, znatiželju, veselje, ljubav, užitak? Neusporediv i sa čin drugin. Al neki ljudi misle da ne vridi truda. Ne viruju si. Misle da ne mogu. I u međuvremenu se slažu da su sve uspili a potajno se ukisele i raduju tuđoj nesrići, jer se time lažu da oni nisu sami. I potajno žele da umru, a kad dođe dan da umiru, kaju se što nikad nisu ni živili. P.S. Zadnjih dana uživan u kući jer gori vatra i ja sam sidin pod blagin svjetlon sa mačkon. Baš je super. :) |
