Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

četvrtak, 27.09.2018.

La luna

Pun misec.
Cilu noć u mojoj sobi.
Tko mi je kriv šta soba ima ogromne ponistre.
Deset metara udaljene od mora.
Pa se onda misečeva svitlost odražava.
A onda sve blišći.
Ka da san na nogometnom stadionu.
Na kojen nikad nisan bila.

Kad je burovito, nebo se cakli.
Zvizde se ne vide kad je micec pun.
Samo se vidi okrugla balota.
Koja visi u bezdanu.
Koja svitli ka da je užeženo milijardu lanterni.

I sve mi to tuče u glavu. Na kušin. Dok ležin. I trudin se zaspat.
Bezuspješno.

ON blaženo hrče.
Ni đava mu ne smeta.
Jer je bija milijun puta na stadionu. Blištavon. Nogometnon.

I Roki Balboa se popeja na krevet. Do mojih nogu. Cvili u snu i trza se.
Bit će da sanja neku kost od bržole.
Koju nikad nije dobija.
Jer jede samo kupovne krekere i povrće koje mu kuhan.

I onda krene lavina.
Pitanja.
A sva počinju sa zašto?

I bez obzira šta znan sve odgovore, svaka misečina započme i završi isto.
Mrcvarenjen i samoranjavanjen.

Palin televizor.
Imamo takvi dogovor. Ko ne može spavat može je užeć i gledat.
Da se manje nervira.

Redan programe, filmove, titlove.
Gledan, a ništa ne vidin.
Misli probivaju i programe i oklope i lete. Tamo oko miseca.

U njega mogu gledat. U sunce ne.
Čudno.

I gledan u njega ka da će mi on dat odgovore.
Koji bi mi donili san.
I mir, kad san nemirna.

Ka da će me on pomirit sa samon sobon.

Ja mu postavjan pitanja.
Po ko zna koji put. Uvika ista.

Jer ja bi minjala odgovore.
Davala in novi smisao, značaj i putanju.
A svi su već davno uklesni u beskraj. I dali pečat mom životu.

A on me s neba gleda.
Ka da san na optuženičkoj klupi.
I ka da mi je reflektor uperen u oči.

A ništa, baš ništa nisan kriva.
Samo nisan znala sebi bit bolja.
Svima drugima najbolja. Ikad.

Misec i ja.
Jedan na jedan.
Srce mi tuče, dišen ubrzano. Misli ka u košnici.

A sve je dobro.
I sve na svon mistu.
Neko bi reka da živen zemaljski raj.
Bajku.
U bajkovitoj vali daleko od šporkih misli, djela i nedjela.

I sve je to istina.
Istina koja ima tisuću lica.








27.09.2018. u 13:27 • 5 Komentara • Print • # • ^

ponedjeljak, 24.09.2018.

Stigla je

Jučer na teraci 48°.
Jutros opet sparno, uz nepodnošljivo težak zrak.
More i dalje pretoplo.

A onda, iza obida, bez najave, ka grom iz vedra neba, stigla je šijavica.
Vitar divja iz svih smjerova.
Pa mi je sa zidića pitar sa điranom.
Razbija se.
Izvrnilo mi je i sić sa petrusimulon.
Zemlja se razlila po kamenim pločama koje je stavija Stari.
Prije 40 godin.
Kad je bi mlad.
I u snazi.

Zatresla se tenda. Novine sa stola razbucale se.
More u tren poprimilo boju olova i naboranost površine od ljudskih 100 godin.
Nebo isto.
Olovno.
Sa naslagama oblaka koji jurišaju u napad.
Krupne kapi bubetaju o kupe od krova.

Jesen.
Stigla je.

Ni pokucala nije. Ni najavila se nije.
Samo je uletila u valu.
Nepozvana.
Ne dobrodošla.

I ka pitur, u trenu, izminila sve.
Potisnila moje voljeno kristalno plavetnilo.
Jasnoću slike.
Bistrinu uma.

I Karbunaru mi obojila u mrsku sivu.

I sad se kobrcam. Postaje mi tisno u vlastitoj koži. U vlastitoj vali.
Pita mi gledat u dajinu. U visinu. U nedogled.
A jesen neda.
Spustila koltrine i govori mi, snađi se.

I sad mi je snaći se.
U vlastitoj glavi.
U vlastitoj duši.
U vlastiton srcu.
Doskočit joj i vidit iza iluzije, opsjene i varke koju je u hipu podastrla.
Koju je učinila običnon sivon.

Morat ću ponovo počet sama slikat i bojat svojin bojama.
Ponovno se penjat na vrh vale.
Da mogu vidit dalje i više.
amo iza Lastova.
Iza Kopista.
Iza Sušca.

Ne volin ograde.
Ne volin gabarite.
Ne volin uskoču.

Triba mi cili svemir da mogu reč da san živa.
Da dišen.
Da je sve to moje.
















24.09.2018. u 16:02 • 2 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 23.09.2018.

Zbogom ljeto AD MMXVIII

Na teraci i danas na suncu 48°.
U jedan ipo popodne.
A na televiziji slušamo o hladnon valu koji je zahvatija zemju.
Meni se pari da smo mi, mišćani Karbunare, negdi između neba i zemje.
Za nas se ta prognoza ne važi.
Mi se još po cili dan kupamo, palimo ventilator i klimu za razladit se.
I cvrčci kažu da ni još jeseni.

Stari ronza da mu je još uvik puno vruće.
A On, ka da je morski čovik, ništa ne ronza.
On ne izlazi iz mora i muči ka riba.
Brzo bi mu mogle i lustre izrest koliko mu je more drago.

Starija zove iz Grada i kaže da se išla kupat.
A mlađa je išla na vikend u metropolu i javja da se smrzla.
Glorijeta mi, za obidon, šalje sliku sa Sljemena.
A mi se za stolon cenimo i ne virujemo da je cila zabundana u zimsku monduru.
Baš onako kako se mi ovdi usrid zime zabundavamo.
Eto, dili nas samo petso kilometara, a ka da smo na dvi različite planete.

Ni ja se ne mirin da je kraj lita.
Kalendarski.
Možda zato jer mi mozak više pamti rič kraj, nego lito.
Jer puno je to već lita iza mene.
Pa se tila, ne tila, javi nostalgija za prohujalin vrimenom koje se sada zove uspomene.
Ditinjstvo, osnovna škola, gimnazija, fakultet, brak, dvoje dice, radni staž, penzija, preseljenje u valu.
A u svakon od tih pretinaca stotine štorija o životu.

I onda, kad Vakula reče da je kraj lita, nostalgična rič jesen počne čeprkat po meni unazad.
A to ne volin.
Zarekla san se da ću bit samo u Sad i Ovdi.

Ali jesen je za mene od vraga.
Voli grabljat unazad.
Ka da san njiva.
A ona me obrađuje.
Tila bi ona da se preispitujem.
Hvalin.
Osuđujem za ono šta je bilo.
Da žalin šta nisan bila hrabrija.
Upornija.
Odvažnija.
Glasnija.
Ili tiša, kad je tribalo.
Tila bi jesen mene rastavit na proste faktore.
Svest me pod kvadratni korijen.
Ali neću joj se dat ovi put.
Dosta je bilo poniranja u sebe.

I zato san Sad i Ovdi počela dilit na jutro, dan i večer.
I utrpat unutra šta više onoga šta mi pita.
I šta manje onoga šta ne želin.
Jer vrime, od male Ani Esperanto do mene sada, uteče za čas.
I sad kad dobro znan da to je tako, svaka sekunda je lipa.
Svaka je moja.
I svaka je ja.

Bit će ovo jedna lipa jesen u jesen mog života.

23.09.2018. u 13:21 • 8 Komentara • Print • # • ^

srijeda, 19.09.2018.

Bingo!

Ima misec dana da su dvi ingležine rezervirale apartman za četiri noćenja.
Nismo ih do prije par dana spominjali u kući, jer kad imaš tekuće goste, ne govoriš puno o onome šta ima doć.

A od prije dva dana ON i Stari su se naložili i nisu stali pričat o njima.
Ajme, šta će in bit lipo.
Dvi mladice.
Zgodne.
Šesne.
Parit će oči po cili dan dok se budu sunčale i kupale.
A, ako bude sriće, možda bace i toples.
Na tange su već navikli.
Ali ako bude toples i tange, to bi in moga bit bingo!

Stari je čak predložija da ja ta četiri dana iden u Grad vidit čere.
A da će ih njih dvoje opsluživat i bit in na ruku za sve šta in bude tribalo.

Ja san Staron pripomenila da je zaboravija da je pred tri miseca ima infarkt i da je jedva živu glavu izvuka.
I da to ni za njega.
On je reka da će mu to činit dobro i za cirkulaciju i za tlak, jer mu je ionako niski.
I da ni mali.
Da on najboje zna šta mu čini dobro.

I tako smo se dva, tri dana, sve do jutros, lipo na tu temu samozabavljali i smijali.

Šinjorine engležine su dobile sva uputstva kako me nać u Karbunara vali.
Poslala in ja detaljan opis svih cestovnih skretanja.
Poslala GPS i rekla, za slučaj potribe, zovite.
Mobitel je cilo vrime uza me.

Nisu zvale, vrime je curilo i već san se bila zabrinila da se nisu negdi zagubile.
A nema signala za javit se.

Stari je iša leć.
Dodijalo mu čekat.
A, već je i bilo njegovo vrime.
Devet navečer.
Reka je da će imat nemirne snove i da ne može dočekat jutro.

A ON, ON se samo smijuljija, i reka mu da neka mirno sanja.
Da će ih on dočekat.

I eto nih u deset navečer.
Spustile se s ceste u dvor.
Uspile me nać.

ON je gleda balun na TV i samo mi dobacija da će se sutra s njima upoznat.

Pomogla san im smistit se.
Rekle da su puno umorne.
Ja in dala friško pečene kolačiće i dogovorila da ćemo ujutro sredit sve formalnosti.
Zaželila in laku noć.

O onome šta san vidila nisan ni zucnila.

Kake su, pita ON?
A kake su?
Normalne.
Šta ću ti ih sad opisivat. Uostalon, prišniji ti je bija balun od dočekat gošće.
Sve moran sama.
Vidit ćeš ih ujutro.

Ujutro smo čuli neki grubi kašaj.
On je reka da se Stari sigurno prihladija, jer su njih dvoje par večeri bili na lignje.
Lito je, vruće je još.
Al navečer, na moru, ni višak malo se ogrnut.

Dok san nam sparičavala doručak, kašaj se dobro čuja, a ON se stvarno pripa za Starog.
A jeba te led, neće sad još dobit upalu pluća.
Triba je stat doma.
Još je friško od operacije.
Ni za njega još bilo ić na more.

Iziša je na teracu, a neko se deboto davija.
Ali to ni dolazilo iz prizemlja, di Stari spava, nego s kata poviše nas.
Iz apartmana.

Podiga je pogled i brzo uteka u kuću.

Za miloga boga, ko nan je ono na teraci?

Kako misliš, ko nan je na teraci?

Pa gošće, rekla san mu.

Pa njih dvi imaju po sto godina svaka, reka je.

E, pa šta. Zato i kašje ka da ima sto godina.
I onda san se zasmijala.

Uto se i Stari diga i doša na kat doručkovat.
Trlja oči s obe ruke.
I traži od mene da mu rečen da sanja, da ni istina ono šta je vidija.
Di su lipe, mlade, šesne ingležine?
Ajme, ovo će mi dat na srce, kukukmeča je.

A šinjorine su se spustile na mul.
U kupaće iz dvadesetih godina prošlog stoljeća.
Kotulice.
Spustila se i ja.
Zaželila in dobro jutro i pitala triba li in šta.

Malo su se pogledale, a onda me ona zrilija, malo pogrbjena i nekako cila, bidna, dežgracijana pitala da iman li još koji kušin.

Mislin se, dala san in dva za posteju.
Ali dobro, žena kašje, oće spavat na visoko.
Kažen ja, ni problem.
Donit ću van kad se popenjete gori.

A onda ona, onako nekako smušeno, pita da iman li možda dva kušina viška.
Jer ona bi se i podbočila.
Leđa je bole.

Ja se dobrohotno nasmijala i rekla, ma ima kušina koliko hoćete. Samo recite.

Onda, može li, please, još jedan.
Ženu bole kolina pa još jedan ne bi bija višak.

Ma vama na usluzi, šta god.
Nasmijala se ja i brže boje u kuću.

E, onda san si dala oduška.
Cenila san do suza.
Cenin i dok ovo pišen.

Ne na bidne žene, koje su doduše tribale prije u Kalos na rehabilitaciju, pa onda u valu kod mene na odmor.

Smijala san se ja za ona moja dva uncuta, jer cilo jutro ih gledan ka dvi obišene vrbe.
Nekako mi nisu ka oni od jučer.
Žvelti i prpošni.

Rekla san in da ću se posli ručka spremit i da iden trajekton u Grad, vidit čeri.
A da neka njih dvoje opslužuju gošće.

Imat će, tako mi svega, pune ruke posla.
I više nego li su se nadali.



19.09.2018. u 13:22 • 2 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 16.09.2018.

Šok terapija

Ja san jedna od ritkih u vali koja još ima goste.
Preostale su mi još tri male grupe i onda se odjavjujen za ovo lito.
Bilo je naporno, vruće i sve mi je bilo teško.
Zdravje Starog je još sve dodatno zakompliciralo.
Ali, ok.
Idemo polako kraju poslovnog lita.
Kad sve prođe, zaboraviš.
Baren se nadan.

Zadnja grupa je bija jedan lipi, mladi par.
Baš su bili šesni za vidit.
Oboje.
Ćin su došli oduševili su se s apartmanon.
Rekli da je lipši nego na slici.
I da u pravilu bude obrnuto.
Na pogled s terace su zavarili i počeli se štipat da se uvjere da je to sad njihovo.

Zaželila san in ugodan odmor.
I ako šta tribaju da san kat ispod njih.
Naravno, napekla kolača i ostavila in na stolu da ih dočeka.
Za dobrodošlicu.

A On je na prvu počeja ronzat.
Nisu mi dragi, reka je.
Pa ko te pita jesu ti dragi?
Gosti su.
Plaćaju.
I baš su lipi, smišni, mladi, nisan se ni ja dala.
Osta je pri svome.
Da mu nisu dragi, ni simpatični.

Ćin su došli, upalili su klimu, izišli vani, sili na iznajmjeni skuter i otišli.
Došli su tek kasno navečer.
Samo po micanju stolica na njihovoj teraci znali smo da su tu.

Sutra su, već rano ujutro, išli ća sa skuteron i opet se vratili navečer.
A klima se nije uopće gasila.
I tako je bila repriza puna četiri dana.

Peti dan su tribali otić.
Ali su me nazvali na mobitel i pitali je li slobodno ostat još jedan dan.
Rekla san da mogu, jer druga grupa dolazi tek za tri dana.
Zahvalili su i bili su jako sritni.

Ćin su saznali da mogu ostat još jedan dan, sili oni na skuter i opet ih ni bilo do večeri.

Mislin se, gosti za poželit.
Nima ih, a kad ih i ima, ni ih za vidit, ni ćut.
Jedino mi žaj klime.
Radi pet dana non-stop.

U jednon navratu, kad san ih ćula, odnila san in na vrata tople fritule.
Zahvalili su i opet san sama sebi rekla kako su lipi i smišni.
Oboje.

Nikad ne provjeravan stanje apartmana prije nego gosti odu.
Radin s jednon svitski poznaton agencijom i po njenin pravilima gosti ocjenjuju mene ka domaćina, a ja ocjenjujen njih.
I to se onda javno publicira kako bi se znalo koga primit, koga ne.
I kod koga ić, a kod koga ne.
I svih ovih godina je sve štimalo.
Ni bilo razloga da to ne bude i dalje tako.
A to dalje je baš danas.

Otišli gosti.
Lipo san se, ljudski, s njima pozdravila.
Doša in je taksi i odveja ih za na trajekt.
U Grad.

I sad je doša red da ON i ja apartman počistimo i pripremimo za drugu grupu.

On je uša prvi, a ja san bila u dolasku.

Krenila rafaljna paljba.
Pas, mater, oca.....sve je zazva, sve je s neba skinija, u sve ih posla, i odakle su došli, i ko ih je rodija, i odgojia.
Nisan ni znala da u Njega postoji tolika dodatna zaliha beštimji.
I to za nekoga ko je u ton segmentu inače extremno bogat i rječit.

A onda san ušla ja.
Ipak iskusnija u ispraćanju i dočekivanju gostiju.
I realnija.
Izbilo mi je dah.

Nisan znala di bi najprin pogledala.
Na tearci, po podu, pobacani svi šugamani koje san in dala na raspolaganje.
A bilo ih je obilato.
Teraca zalivena vinon, pivon i nepoznatin artiklima.

Dnevni i kuhinja ka da nisu moji.
Nego od nekog susida.
Sve po podu puno boca od vode, vina i piva.
Moje lipe pločice ka nanovo inkartane svime i svačin.
Lipljivin.
Svi pjati i teče vani.
Šporki.
A frižider pun spize.
Otvorene konzerve, pokvareni avokado, gnjile banane.
Kutija od jaja, a unutra same kore od jaja.
Po boce od kečapa se izlilo i zalilo prvu, drugu i treću policu od friza i svu preostalu spizu od sira, salametine i kukumara.

A zidovi, moji lipi, bili zidovi sad su postali mozaik.
Na njima akvarela, uja, pastela.
Sve tehnike od boja.

U sobi sva posteljina bačena na pod.
Ne složena.
Bačena.
A banj, banj pliva u vodi i šporkici.

On se nije zaustavlja u beštimjama.
A ja san bila sve tiša.
I nevidljivija.
Ovo nisan stvarno nikad vidila.
Ni doživila.
Svi moji gosti, svi odreda, svih proteklih godina, uvik su bili ekstremno čisti i uredni.

Ovo je izgledalo ka u onin TV emisijama kad bi zvali odred za čistoću.

Pobogu, kad su to uspili napravit?

Odlazili su ujutro, vraćali se navečer.
Dakle, gotovo da ih ni ni bilo.
I bili su nečujni.
Jedino je klima bila stalno čujna.
I aktivna.
Šta bi bilo da su stalno bili tu?
Ne smin ni pomislit.
A došli su iz milijunskog grada. Ne iz neke vukojebine di su civilizacijski standardi rekli goodbye.

A ON?
ON je poludija na nered i nešest.
Reka da će mu srce puknit od tuge i da kako iko na svitu može bit takvi smrad.

I onda je reka je da se mora pribrat.
I otiša je plivat.
Eno ga već punu uru ipo i ne pari mi se da će brzo van.
Misli ON da šta je duže u moru, apartman će bit čišći.

E, moj TI. Moš ti plivat do sutra.
Al čekat ću te ja da skupa unutra uđemo i točno podilimo posal na pola.

On ladi glavu u moru.
To mu je terapija.
A ja san sebi skuvala beskofeinsku.
Ništa mi neće ovi dan pokvarit.

Pa ni ovi smradovi.
Da upotribin Njegov vokabular.






16.09.2018. u 13:50 • 0 Komentara • Print • # • ^

petak, 14.09.2018.

Polegnuta osmica

Danas je na moju malu valu zalegla ona prava, pravcijata bonaca.
Gledaš je i ćutiš samo jedno veliko mirovanje.
Ni daška u zraku.
Ni daška u moru.
Samo mirnoća.

To je ona bonaca koja ti se uvuče pod kožu.
Uđe kroz vene.
Obloži svaku stanicu toplinon, čežnjon, nečin nedokučivin, tajanstvenin, magičnin, nestvarnin.
Neodoljivost čista.

Vala mala, a u more sta cili škoj s mrkenton, sva šuma od bori, planike i smrića.
Potopili se u nju i svi ribarski kaići.
I stalo u njega cilo nebo.

Sve je zastalo.
I vrime.

Stojin na teraci, gledan i ne znan ima li me.

Jesan li ovdi ili san i ja utopjena u bonacasto more koje se podasrtlo ka najlipše zrcalo od svita?
Gledan u njega i gledan iznad.
Sve je isto.

Je li li to moja dualnosti ili dualnost svita?

Jesan li ja uspravna osmica, pa je pola mene u bonaci, pola iznad nje? A opet, ono šta je iznad nje cakli se u njoj.
Koja san prava ja?

Spustila se niz skale i zaronila.
Obložila se moren.

I ne znan jel more pije mene, oli ja pijen njega.
Obavilo me cilu.
Liči mi dušu i tilo.
I jedino šta se miče u svemiru san ja.
Plivan.
I ne znan di prestajen, a di počinje more.
Ne znan ni di počinjen ja, a di prestaje more.

Samo suza iz oka može još biti tako bistra.
I tako tvoja.
Ka ova bonaca.

I onda legnen na more i upren pogled u nebo.
Ja bestežinska.
A nebo beskonačno.
Unedogled.
Bez ijednog oblačka.
Isto plavetnilo ka i od mora.
I sve samo jedan veliki beskraj.
Nit vidim di se spajaju, nit di se razdvajaju.
Sklopili savez i rekli, mi smo Jednota.

I onda u trenu nisan znala jesan li na nebu ili u moru.
I ima li me uopće.
I opet nisan znala di počinjen ja, a di nebo.
I jesmo li se oboje utopli u bonaci.
Ili smo svi utopljeni u nebu.

Beskraj ispod mene, beskonačnost iznad mene.

Magična bonaca je danas bila darežljiva.
Podarila mi tren, a ja njoj sebe.
Cilu.
S dušon i srcen.

A ona me tetovirala nevidljivon tinton i ostavila mi pečat na duši.

Osmicu.
Polegnutu.
Beskonačna u beskonačnosti.

Hvala ti.

14.09.2018. u 21:50 • 0 Komentara • Print • # • ^

Esperanto male Ani

Kad je Mlađa bila u posjet Karbunari, dovela je i svoje prijatelje.
Bračni par s diteton od dvi godine.

Oni lipi, pametni, poduzetni, uspješni.
Al dite, dite in je čudo.
Ono, ka sa razglednica.
Dođe ti je izgrist od dragosti.
Inače, u Dalmaciji je prisutan običaj da kad žena rodi, pitaju muža šta si dobija, a on onda kaže, sina ili dite.
Dakle, Ani je dite.
Znači curica.
Koju mama i tata neskriveno obožavaju.

Kad joj dodijemo, pa malo postane grintava, ka i svako dite u svitu tzv."odraslih", onda ka mali bonus, ponekad, dobije u ruke mobitel.
I onda ga lipo sama upali.
S prstićen poteže po monitoru livo, desno.
Onda još priskoči reklame i nađe svoje omiljene crtiće i gleda.
Nema je za ćut, ni vidit deboto uru vrimena.

Ali kad nije u svon dičinjen svitu, e, onda ne staje pričat.
Priča i priča.
Al osin riči mama, drugo ne razumin.
A ona se ne gasi.
Gleda te lipo u oči i nastavlja svoj debatni klub.
Bez pauze.
Samo po intonaciji znaš jeli joj nešto po voji ili ne.

Slušan je ja i puno mi se svidilo to šta ćujen.
Niko ne može reć da nije društvena, da je digla nos i da neće da priča.
Ili da je jidna na nekoga.
Milenje kako brboće.

I palo mi na tren na pamet kako bi bilo lipo da me mala Ani, dite od dvi godine, nauči taj svoje esperanto.
To bi bilo jedno čudo, koje bi me puno razveselilo.

Ka prvo, mogla bi Njemu i Staron skresat u brk sve šta in ni vajalo.
Šta su činili naopako ili to još čine.

Staron bi, bez grizodušja, istresla da se moga malo više žrtvovat za moje školovanje, umisto gradit kuću na kat.
Da san umisto pravnice mogla biti dobra likaruša.
Puna voje i žeje za pomoć ljudima.
Realizirat se u zvanju koje san tila, a ne provest studiranje i rad, do penzije, u trulon pravosudnon sustavu.
Bez dana gušta u struci.

Rekla bi mu i da mu neću oprostit šta mi je eskurziju za Grčku, jer san u gimnaziji bila klasičar, morala platit rodica, a ne on.
Jer je kuća bila isprid mene.

Rekla bi mu da me oblačila ta ista rodica, koja je imala butigu o robe, a ne on.
Jer ni bilo za kuću i robu za mene.

Rekla bi mu još puno toga, šta je šporko rublje obitelji, pa neću iznosit.

Sve bi mu to rekla na jeziku male Ani.
Ja bi olakšala dušu.
Skresala bi mu sve u facu i bila mirna.
Nije pošteno da partin ja ili on na drugi svit, a da ne zna di je grišija.
Jer misli da je svetac.

A zašto mu to ne rečen na materinjen jeziku?
A zato, jer osin tuge, raspada, košmara i šušura, niko ne bi dobija ništa.
Sve je to daleko iza nas.
I ništa ne mogu od toga prominit.
Osin šta san gangrica sama sebi, pa to u sebi prevrćen milijun puti.

Pa san odlučila premučat.
Za mir i dobro.

A Njemu bi istresla u facu da je moglo bit manje sportskih hobija, a više kuće i obitelji.

Rekla bi mu, da posli 37 godina braka, još nije naučija stavit stvari di ih je naša.

Rekla bi mu, ali grubo, da se nisan rodila s krpon, metlon, usisavačen, ka kuvarica, pekarica, slastičarka, pralja.

Rekla bi mu da mi na dane dođe osić mu ruku sa zalipljenin daljinskin na njoj, koji već sam na pamet, okreće utakmice i utakmice i utakmice od baluna.
I da mi uši venu.

Rekla bi mu da se cvit može ubrat sa livade za raveselit me.
Ne triba svraćat u nijednu butigu.
I još bi mu svašta rekla na Aninon jeziku.
I bila mirna.
Jer bi sve istresla iz sebe.

A zašto mu to ne rečen na materinjen jeziku?
A zato jer osin tuge, raspada, košmara i šušura niko ne bi dobija ništa.

Pa san odlučila premučat. Za mir i dobro.

Ali za razliku od Starog, nisan odustala od Njega.
Lipo je naučija zagrlit metlu, zna di su krpe i tekućina za staklo.
Lipo opere pjate posli ručka, stavi robu na sušilo i digne je.. i još puno toga mu je došlo pameti.

Ali, bilo bi lipo da san znala Anin jezik i sve to šta san nabrojala, u neko vrime, u koje je tribalo, istresla iz sebe.
Meni bi bilo lakše.

Ovako, znan da će Ani za koji dan počet pričat jezikon odraslih.
I više ništa neće bit tako iskreno, čisto, prozračno kao prve dvi godine njenog nezaboravnog esperanta.
U kojen je svima sve rekla u brk.
I nama je sve to bilo lipo i smišno i slatko i dičinje.
Samo ona zna šta je kome skresala u facu.

Ani, voli te teta Karbunara.



14.09.2018. u 15:11 • 5 Komentara • Print • # • ^

ponedjeljak, 10.09.2018.

Svit u malon

Kad se priko lita baviš iznajmjivanjen apartmana nedvojbeno je da postaješ država u malon.
U jedno malo misto, u jednu još manju valu, u jedne još manje gabarite smisti se, s vrimenon, cili svit.

Kad se gosti najave, odma gledan odakle dolazu.
Radujen se ako je to neka država, misto ili kontinent s kojega do sada nije bija niko.
Volin da ove blokete od kuće ćute po malo od cilega svita.
Od svih jezika, svih kultura, svih običaja.
Onda se meni čini da san ja boja osoba jer san in imala priliku svima stisnit ruku.
A najveći broj njih i zagrlit i pojubit.

Danas san se posebno razveselila jer san napokon dobila i gosta iz Afrike.
Sad mogu reć da san kompletna.
Osin Artika i Antartike, koji mi još nisu došli zato šta se možda boje da bi se do ovdi otopili.
Jer u Karbunari lito i dalje žeže.
More ne pada ispod 26°.
A u zraku debelih 30°.

I sad kad listan Knjigu gostiju, čutin se ka da san vidila svita.
A da mrdnila iz vale nisan.
Kad san mogla lampat, nisan tila.
Kad san tila, nisan mogla.
Isto ka i kod većine judi u životu.
Kad ne iskoristiš priliku koja ti se pruži, teško da ćeš posli posložit okolnosti, novac, žeju i prilike da to realiziraš.

Sad mi je teška pomisao i da sutra Starog vodin u Grad.
U bolnicu.
Na kontrolu.
Jer za to mi triba cila priprema.
Za uvatit katamaran u Selu, tribamo se dignit ujutro u četiri, odradit sve po hitnom postupku, jer likar nam je da precizan termin.
I isti dan se vratit nazad.
Sa čovikon od 83, koji će se jedva uspet na skale od trajekta, u povratku.

I gledan ove mlade goste koji putuju po cilem svitu,
Svugdi se zadržavaju samo po par dana i idu nezaustavljivo daje.
Traže, misecima unaprid, jeftine letove, smještaj u pred ili pod sezonu, kad je jeftinije.
Puni energije, ka da su prikjućeni na solar.

A u meni ni kapi snage, ni voje za više se igdi maknit.

Pitan se, jesan li to umorna, ostarila ili san jednostavno postala tip kojen je ovo šta ima, vidi i koristi, u okruženju koje ima, dovojno.
Mislin da je ovo drugo.
To onda znači da nisan umorna, ni stara.
Samo san nekako prirodno srezala potribe i žeje.
To mi je draža opcija.

A, eto, meni ne pita lampat po cilon svitu.
Vajda zato cili svit dolazi meni.
Ka ono, kad neće Muhamed brdu, onda će brdo Muhamedu.

10.09.2018. u 14:47 • 3 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 09.09.2018.

Zdravo za gotovo

Kad živeš u ovako maloj vali, najprije si upućen na samoga sebe.
To znači, kad ti se dogodi neka dežgracija, moraš naučit ne paničarit.
Ako si se udrija, pa, poriza, popuza, slomija, tribaš bit stentan i procinit je li za paniku, oli za samopomoć.

Ako je za samopomoć, to središ sam.
Ranu zaliješ lozovačon i lipo zalipiš flaster, zaviješ ili držiš otvoreno.
I ne kukukmečeš za to, nego stisneš zube.
Proće.
Mi smo ovdi naučili bit malo više trpeći nego li kad smo živili u Gradu.
A i drugi mišćani vale su taki.

Ako je za paniku, e, onda zoveš prvog susida, koji u ovin okolnostima živjenja ni prvi susid, nego je negdi na kraju vale.
A to znači kilometar od tebe.
A zašto?
Zato jer se prvi susid, nakon litnje sezone, vratija živit u Selo.
Do drugoga lita.

Susidima u vali znaš imena, prezimena i nadimke.
Ono prvo dvoje ni ne moraš znat jer se ionako svi odazivaju samo na nadimak.
Ali ni problem naučit 10 nadimaka, jer ih pola od toga ima isto prezime.

Znači, ako je panika, a oko tebe nima nikoga, nima smisla vikat jer se ne možeš tako jako dovikivat da te se čuje u kraj vale.

Onda ćeš zvat na telefon.
Ali ako je prin dežgracije imalo zagrmilo, zalampalo, telefoni ne rade jer nestane struje.

A ni mobitel ti onda neće pomoć, jer signal u vali radi ka žmigavac od auta.
Ima ga, pa nema.

Poanta je u tome da kad je i panika, moraš bit stentan.
Vlastiti izbor ili nužda živjenja u vali podrazumijeva i takve situacije.
A to je da ti u nekon momentu nema ko priskočit.
I onda si prepušten sudbini.
Ili vlastitoj samokontroli, kad je moguće.

Meni je ovdi ok jer je cilo vrime sa menon ON.
Na Staroga se više ne mogu oslonit.
Sad je ionako obrnuta situacija, on se oslanja na nas.
Ali osjećaj da nisan sama je naprosto lip osjećaj sigurnosti.
U Gradu o tome ne misliš.
Tamo ćeš nazvat hitnu, pa o većoj ili manjoj srići ovisi oće ti doć ili ne.
Brže ili kasnije.

U Karbunari nema podrazumijevanja.
Ka ni u životu.
A toga uglavnom nismo svjesni.
Živemo to prešućujući, ka da smo baš odabrani moći činiti puno toga. Ić uz skale, niz skale, sjest, dignit se, sam se obuć, skuhat si, sam prinit žlicu ustima, govorit, slušat, vidit.
Sve su to lipi darovi za koje triba iskazat zahvalnost, živeći život u radosti i skromnosti.
Jer kad izabereš valu za suživot, onda se jedino skromnost podrazumijeva.
Ne triba ti puno i ne tražiš puno.
A dobivaš čudesa.

Dobivaš mir, tišinu, bistre misli, cilo nebo, cili svemir, svo more i sve bore.
I svi cvrčci su tvoji.
I šum valova je tvoj.
I bonaca je tvoja ka i sve boje koje ti se same iscrtavaju i nude da u njima pripoznaš čudo života i postojanja.

I ako uspiješ otvorit dušu i sve to smistit u nju, onda si sritan i pulsiraš u ritmu prirode.
Tu riči: ovo je moje, a ovo je tvoje jednostavno prestaju važiti.

Jer ti i SVE ste ionako jedno.

09.09.2018. u 13:02 • 1 Komentara • Print • # • ^

subota, 08.09.2018.

Lignjolov

Deveti misec je najlipši misec u Karbunari.
More toplo za kupanje-
Sunca priko dana koliko oćeš.
Noći već udobne za spavanje.
Školska godina je počela i domaći su se pokupili u svoje kuće u Selu.
Još samo poneki turist proleluja valom.
Al sve ih je manje.
Stanje se polako stabilizira i počinje poprimat konture prvobitne zajednice.
Ali pravo stanje vale će bit od početka desetog miseca.

U deveti misec domaći izlazu s barkama na more u lignjolov.
Nekad ih se lovilo u izobilju, a sada lov na njih više sliči na meditaciju, nego li na adrenalinsko iščekivanje.
Jednostavno ih više nema.

I nas dvoje smo odlučili krenit u lov.
Naš prvi solo lignjolov.
Ali i toj odluci prethodilo je puno toga.

Kad san ka dite, preko školskih praznika dolazila ovdi, najradije san se igrala sa svojin rođakon Tonijen.
Bi je malo mlaji od mene, ali odrasta je u siromašnin uvjetima i bilo mu je puno drago provodit vrime s nama.
A u to vrime ovdi ni bilo ni ceste, ni vode, ni struje.
Ničega.
Nikakvih igračaka nismo imali
Pa smo bili upućeni jedan na drugoga.
I na sve ono šta smo mogli izvuć iz prirode koja nas je okruživala.

Kupali smo se po cile dane.
Bez ikakve cenzure od starijih.
Mogli smo stat u moru ili van njega koliko god smo tili.
Pecali smo.
Naučili vezivat udice kad bi nan zadilo i kad bi ostali bez nje.
Imali smo male osti za lovit hobotnice uza kraj, po bonaci.
U ranu, ranu zoru lovili smo rake kosmače.
Vadili smo ježine i jeli ih.
Vadili smo vlasulje i teta bi nan ih isfrigala na vrelon maslinovon uju, uvajane u brašno.
Starin nožima smo odlipljivali lumpare i grce, i šta god da smo od toga radili, bilo nan je zabavno.
A na kraju bi ulov izili i mi i naši stariji.

Sto puta smo pali
Sto puta su nan, na one starinske japanke, čepi odoli ispadali-
A noge bi kliznile po oštroj mrkenti.
Imali smo rana, modrica, krasta ka bor iglica, al niti smo mi to puno obadavali.
A stari još i manje.
Odrastanjem u vali to se podrazumijevalo.
Naše ditinjstvo imalo je emocije.
Mirise.
I boje.

A onda, kada san postala velika po godinama, počela su se po glavi vrtit filozofska pitanja: kako ću pecat i ubit ribu.
Raka više ne bi probola da mi se radilo o životu.
Ježine su u međuvremenu postale zaštićene-
A i da nisu, ne bi je više mogla prepolovit i izist joj butargu onako živoj.
Isto je krenilo s lumparima, grcima, svime.

Meso je postalo moja preokupacija, jer u svakom komadu u mesnici vidila san živo tele, janje, prase, ovcu, kravu, kokoš.
Postala san vegetarijanac.
A meso više nisan mogla ni pogledat.
U srcu bi mi se stislo na pomisao da neko mora bit ubiven da bi ja to pojila.
Krenile su rasprave tipa, pa ubijaš i blitvu, i kupus, i salatu...
A ja bi in odgovarala da se nikad ni govorilo iden ubit ili zaklat zeje, nego iden ga ubrat ili uparat.
I tako puno više od 25 godina meso ni ušlo u moja usta.
Sve drugo san jela.
I postala odlična vegeterijanska kuvarica, koja i dalje svojima kuva sve šta oni požele.
Ja na svon putu, oni na svon.
To je demokracija.

Kad smo zasnovali familiju, moji su nan redovito slali ulovljenu veliku ribu, fete od gofa, lignje, hobotnice.
Stavili bi u trajekt.
A mi bi u Gradu dočekivali otočke pakete..

I onda se priča o ponovnon ribarenju otvorila našin odlaskon u penziju.
Argumenti su bili da živimo u maloj vali.
Nema butige.
Ribu ne možemo kupit jer je, na žalost, na otoku gotovo i nema di kupit.
Osin onu iz uzgoja.
Svježu lignju nisan vidila godinama.
Svakako nakon dugo rasprave, popustila san i rekla, ok.
Živemo ka prvobitna zajednica.
Šta ulovimo, ionako nije za prodat, nego za pojist.

I tako smo se On i ja ukrcali u naš mali kaić od 3 metra i otisnili se sto metara od kuće.
Bacili lignjala u more i činili zdruce rukon, gori-doli, da je namamimo.

Molila san boga da se meni ništa ne zakači.
Odluku o lovu san čvrsto donila, ali mi triba još malo vrimena za sazrijevanje i suočavanje.
I hvala nebesima, nisan uvatila ništa.
Ja nisan.
Al ima ko je.

On je otvorija sezonu i uvatija je prvu lignju.
U njoj 15 ak deka, ali je odma preračuna deke u lovačku priču i reka da u njoj sigurno ima obilato tri kvarta od kila.

I Starom smo rekli, kad smo se vratili kući, da kad bude prošeta cestom, svima koje sretne, reče da mu je zet uvatija lignju od obilata po kila.

Ko se u laži udavija.


08.09.2018. u 13:21 • 1 Komentara • Print • # • ^

petak, 07.09.2018.

Jackpot

U malon mistu se događaju i male i velike stvari.
Uostalom, ka i svugdi.
Ali velike stvari obično budu sudbinske, ono baš velike, da ti skrenu život s putanje.
A male, male znaju biti čudo od radosti.

Danas smo išli u Selo.
U nabavu.
Nije bila velika pa nisan radila popis, bez kojeg inače ne iden nigdi.
Ako znan unaprid da ćemo u veliku spizu opet za 10 dana, onda je jasno da mi triba dan da sve konce povatan.
Ko bi za sitnicu palija auto, pa ponovo vozija 10-ak kilometara i tražija parking.
U Selu je još sve šušurno od turista.
Jahta do jahte na vezu.
Lito još traje.
Vidi se da je gostima lipo.
Nema svugdi po svitu ovake bistrine i čistoće mora i u samon portu.
Cakli se.

On je krenija par minuta ranije razladit auto.
Da mi bude ugodnije.
A ja Staron dala uputstva da ne luda po suncu i da ćemo se brzo vratit.

Taman učinila dvi skale, vidin mašku. Jednu od onih 20 koje su kod mene na pučkoj kuhinji.
Ta je čak i plaha i nije joj do maženja.
A ne bi ni potpisala da više puta nije bila puntana nogon od mišćana vale, kojima maške baš i nisu po voji.

Prišla mi.
Gleda me ka da nešto moli.
Užasnila san se jer san vidila da joj iz usta viri krena s udicon od parangala.
Ajme, tu san najslabija.
Na sve životinje san jedno veliko ajme.

Suze su mi odma došle na oči.
Iden je pomazit, ona mi da.
Legne ne leđa i da mi dirat i usta.
Ali kako da joj izvadim udicu?
Priznojila san se.
Probala, al ona mijauče.
Boli je.
Ne ide.
I otišla je podvinuta repa.

Ispričala mu u autu, sva u suzama, šta san vidila.
Žaj mu.
Voli on beštije puno.
Al kaže, šta mi tu možemo.
A ja više ni trena mira u sebi.

Razrađujen planove.
o je divja maška.
Kako ćeš joj reć stani, otvori usta, malo će te puno bolit, al pomoćemo ti i bit ćeš živa.
I moćeš brinit o svoja četiri mačića.

Obavljali spizu u Selu.
Kkupili naftu za kaić za poć na lignje.
A ja svako malo s nekon strateškon odlukon šta bi mogli maški napravit.

On mi reka da san skroz poludila, da nisan za normalan život, da ni zdravo tako reagirat na sve šta se u svitu i oko nas događa.
I svašta još je izronza na mene.
A ja se sitila jednog sukoba sa njegovon pokojnon Staron od prije 20 godina, kad san joj nešto objašnjavala, a ona mi rekla: pizdi ti, pizdi, ja ću po svon.
Pa san to iskoristila ka joker i ponovila mu!

Plan je bija vratit se doma i pod hitno nać klišta.
Ja ću zazvat mašku, a on mora s kombinirkama prikinit dio udice iz usta.
Stari, kad je ćuja plan, se krstija i reka da sa luđima od nas nije ima posla i da, ako je ta ludost zarazna, bi bilo dobro da se maknemo iz kuće mi ili on.
Mi smo se u trenu složili da bi bilo dobro da to onda bude on.
E, to mu već ni bilo smišno.

Za obid san kupila srdele i frigala ih vani da se, posli, danima, ne ćuti u kući miris frigane ribe.
Al miris je privuka maške.
I, eto meni moje jadnice.
Cvili, boli je.
Ka čovik traži pomoć.

Ja arlaučen ka sirena od hitne.
Zoven ga na kiruršku intervenciju s alaton.
Briga me i za srdele i za užgano uje.
Brzo otvorin konzervu hrane za maške.
Gladna je i boli je.
Jedva jede.
Ja je zgrabila za šiju, a On s klištima u dva, tri navrata prikinija udicu.
Dobija je lipe ogrebotine po rukama, a ja san s ponoson digla krenu i udicu i rekla, spašena je.

U ovome velikon svitu, dogodila se jedna mala stvar.
Tako mala da je nevidljiva i s krova kuće, a kamo li iz svemira.
Al moje srce je bilo puno ka da san upravo izvukla jackpot.
Mali judi, male stvari i mala činjenja su za velika srca.
Nama ne triba puno da budemo sritni.
I da se ćutimo veliki.
Ovo je bila naša lutrija i naše veselje.

I neka okriće na južinu, u srcu vedro, toplo.
Punina.

07.09.2018. u 13:32 • 4 Komentara • Print • # • ^

četvrtak, 06.09.2018.

Malo sumnje

Jesmo li svi podvojene osobe?
I bi li o ovome uopće razmišljala da nisam rođena u velegradu.
Odrastala, školovala se, studirala, radila i zasnovala obitelj u Gradu?
Ono, pravo gradsko dite.

Otok i zaleđe su mi uvik bili selo.
Ne selo s potcjenjivanjen, nego naprosto selo.
U Gradu sve na dohvat ruke.
Najprije dica, prijatelji, ekipa, druženja, rituali, kazalište, kino, razne zanimacije, tečajevi...bezbroj mogućnosti samorealizacije, kroz različite sadržaje.
Rekla bih, šušur od života.
Pa na posal ne možeš bez frizure, šminke, pristojne odjeće, obuće, borše..
I tako svaki dan, cili radni vijek.

I onda rez.
Penzija.
Došli nas dvoje u Karbunaru.
Suštu suprostnost svemu.
Ništa urbanog ovdi nema.
Odjeća nan sportska, široka, šlampava, često i s rupama.
Nevažno, samo da je u njoj udobno.
A niko te nema ovdi ni vidit.
A ako te neki, od 10 stanovnika vale i sritne, ne razlikuješ se po ničemu.
Jer svaki susid ima bar 5 rupa na odjeći više od mene.
To se ovdi podrazumijeva.
Od piture me vidi samo ona za kosu i najjeftinija Nivea za lice.
I to je sve.
I ne znan šta bi sa išta više od toga.

Na 360°oko mene sama čista priroda i ja sama, sučelice s njom.
Il se nađeš il prolupaš.
Debelo bi lagala da kažem da se nisan našla.
Sve ovo kola mojin venama i čini me živom i bliskon Izvoru života, Istine i Smisla.
Ova tišina je moj alter ego.
Ovo more su moji izazovi.
Borovi moja lelujanja.
Nebo sve upitnosti mog života i iščekivani odgovor, koji sporo stiže do mene.

Vala me popila, ja popila valu.
Dišemo ko jedno.
Otkucavamo isto bilo.
Treperimo s Univerzumom shvaćajući veličinu trenutka Sada i Ovdi-
A ne Tamo i Posli.

Zašto se onda ponekad javi ta podvojenost u kojoj bi tila bit i ovdi i u Gradu.
Bit u tišini i šušuru.
Gledat zvizde i bit u kinu,
Gledat Labuđe jezero, al slušat krik galeba?
Tila bi imat dar bilokacije i bit u isto vrime na dva mista.
A taj dar nemam i ne znam postoji li uopće.

I onda u mene uđe nemir jer ne znam šta hoću.
Jer hoću sve.
I onda san uru vrimena na "zaobiđite me."

I dok tako pametujen, susid kaićem panulaje na fenule i motoron naruši savršenstvo tišine.
Jednin, jedinin Tomos motoron.
Cvrčke više ne razaznajen jer trumbetaju 24 sata na dan.
Pa postanu sastavni dio cjeline.
Al buba mara mi sletila na ruku, pa me prizvala pameti i shvatin u trenu da sam tamo di triban biti.

Priroda je ka droga navlakuša.
Nikad u životu nisan zapalila ni obični duvan, kamo li šta drugo.
Nikad bila ni pripita, kamo li pijana.
Al znan pripoznat opojni učinak zelene i modre boje u svin nijansama Kreatora.
Jer ovo je Big bang, ovo je prapočetak, ovo je prvobitna zajednica.
Ja susidi kolače, ona meni domaća jaja.
Ja njoj opet kolač, ona meni povrće iz vrta.
I tako se, uz malo riči, poštujemo, volimo i živimo suživot.
Al svak za sebe.

Koja san ja sretnica.
Nisan toga uvik svjesna.
Al, jesan.
Sretnica san.

Hvala ti, živote.

Ako san i podvojena, taka san. Ko to ne smi bit slab ili pokleknut pred vlastitin preispitivanjem?

06.09.2018. u 14:06 • 2 Komentara • Print • # • ^

srijeda, 05.09.2018.

Tramontana

Poslali mi gosti poruku da će stić iza jedan popodne.
Izišla san na cestu da ih čekan.
Da se ne pogube.

Popela san se na garažu.
Naslonila na ogradu i ne znan di bi prije, od miline, gledala.
Malo više nadmorske visine ti da uvida u nove istine i nove širine.
Gledan u dajinu priko škoja, a Lastovo i Kopist, u izmaglici tramontane, koja je dobro zapuhala, jedva se naziru.

Valovi se propinju, zapine i onda stope s moren, pa opet tako iznova i iznova.
I mislin se kako su isti ka život.
Stalno se propinjemo, dokazujući se sebi i drugima.
A na tom ciloživotnon putu se pinimo i pinimo u srdžbi i nemirima, tražeći izvorno jastvo mira i spokoja.
I dok se pinimo, zaboravjamo da je bonaca u nama.
Pohranjena od pamtivika, ali smo je smetnili s uma, potisnili.
I draži nan je rat, nego mir.
Jer svako more i svaki ocean, ma kakve oluje na njima harale, u svojoj dubini kriju bonacu, mir, spokoj i tišinu.

Gledan to uzavrelo more, al uzavrelo u nekom skladu propinjanja i poniranja.
I prohuji mi život pred očima.
Koliko prosutih bisera pred svinje.
Koliko uskraćenog vremena onima kojima je trebalo bit dano.
Al ja, ka i svaki general posli bitke, sad san pametna.
Minjala bi stvari na bolje.
One koje su ispisane, uklesane, nedodirljive i neprominjive.
A onda uvik dođen na isto.
Da je sve moralo bit tako kako je bilo.
Da bi ja danas bila takva kaka jesan.

Pogled mi skrene na vrt ispod garaže.
Dva stabla limuna i jedno mandarine.
To je trenutno sve.
Bit će ploda ove jeseni.
Malo, ali dovoljno za nas troje i za podilit onima koje volimo.
Kad nemaš puno, dilenje je slatko.
Kapare, koje je Stari uspija uzgojit u suhozidu, počele su se sušit.
Al ipak smo uspili ubrali nekoliko staklenki i stavila ih u domaću kvasinu.
Ostat će nama jedna, dvi, ostale ćemo isto podilit.
Radost davanja, i osmjeh primanja su neprocjenjivi.
Meni oduvik.

Pogledavan duž ceste.
Gostiju još nema.
Okrenen leđa moru i usmirin pogled u brdo.
U gustu borovu šumu.
Ne mogu se nadivit Kreaciji koja je od jedne zelene boje napravila mali milijun nijansi iste.
Lelujaju bori na vitru, svaki u svon ritmu, jer svaki i čuje pismu na svoj način.
I učini mi se na tren da san i ja stablo.
Ukorijenjena u zemju,.
Al stremin u visinu tražeći odgovore na nepoznato i nerazumljivo.
Puno pitanja, a malo odgovora.

Zabrinija se ON di san, pa se popeja na garažu.
Tira me u lad da me ne uvati sunčanica.
A ja ga zagrlila i kažen mu kako nan je lipo jer smo još uvik zajedno.
Još uvik smo nedjeljivo jedno, pa i onda kad smo jedan drugome tramontana, i kad smo si bonaca s dna naše vale.

Stigli gosti.
Mladi, novopečeni bračni par.
Lipi ka slika.
Predala im svu slobodu, čistoću, bistrinu i lipotu moje vale.
Predala im i otvorenost naših srca.
Sve drugo je zauvik na njima.

05.09.2018. u 14:07 • 3 Komentara • Print • # • ^

utorak, 04.09.2018.

Jedna obična noć

Večeras smo On i ja otišli u konobu, nešto prezalogajiti.
Ponekad nam naprosto pita maknit se iz kuče.
Ali kad živiš u vali sa 10 stanovnika, pojam maknit se iz kuće je sumanut.
Iziđeš na teracu, a pred tobom puca pogled koji govori 300 jezika.
I više nisi u kući.

Sad su noći bez Miseca i vani je totalni mrak.
Ne vidiš more, koje ti gotovo tuče pod prozore.
Ne vidiš škoj na 300 metara preko puta kuće.
Sve izgleda crno i ka da nema ništa.
Samo nebo izgleda živo, sa milijun svitala, mličnih staza, zvizda padalica.
Ka da se život sa zemje preselija u nebesa.

Počela je školska godina i Karbunara poprima svoje izvorne konture.
Svi odoše doma.
Za dvi setemane neće bit više nikoga, osin nas domaćih.
Nas 10.
I konoba će još bit 15- ak dana i onda će nas i zadnji urbani trag napustit.
Jedva san čekala da malo zaladi.
A sad već ćutin nostalgiju.
Jer je za mnom još jedno lito mog života.
I na pomolu nova zima.

Sreli smo u konobi Frenkija i ženu mu.
Došli su počastit svoje gošće.
Žali se Frenki da mu je u kući sedan žena, a ja mu dobacujen da onda i ni veliko čudo da je Stari jučer odšeta do njega, javit mu se prvi put posli operacije, jer je ima za gledat ˝mačkice.˝
Tako Stari, u svojoj zajebanciji, zove mlade, lipe ženske i stalno se poziva na to da ako mu ne vaja srce, još uvik vajaju oči.
Cili je vražji.

Tili smo ić sami, ostavit Rokija Balbou doma.
Da čuva Starog.
Al neće razmažena zvir.
Laje, cvili, arlauče i onda oboje popustimo.
Bude nam ga žaj.
I onda, ka gospodin, ide s nama.
Legne ispod stola i bude miran.
I par drugih susida je došlo popit pivušu, pa doma.
U par kuća još gosti, pa fajrunt.

Lipo smo proveli vrime.
Časkali.
Nn poija pizzu, istoimenu s valom, ja fishburger.
Uvik se u priču upletu i slike dok smo još do nedavna radili.
Kad odeš u mirovinu, ne dogodi se rez priko noći.
Vraćaju se lipi i grubi momenti koji su nan obilježili radni vijek.
Ali više se trudimo okrenit sutrašnjen danu.
Malim sitnim planovima.
Radovima po kući i oko kuće.
Tome ionako nema kraja.
Sutra su na redu vrtli.

Četrdest smo godina skupa.
Tomovi knjiga bi se dali ispisat.
Ako nisi spreman na toleranciju, uvažavanje različitosti i ne gušenje osobne slobode, ne ulazi u vezu.
A ono šta ostane van toga je zajednički put.
E, tu se već traži sukladnost i zajedništvo u riječima i djelima.

Isprid vrata su nas dočekale tri generacije mačaka.
Gladne.
Napunila im zdjelu.
Valjda će zahvalit mirnijom noći.
S manje mjaukanja ala veljača.

Vrime je od spavanja.
Ja i dalje u velikoj nesanici.
I tako već više od 40 godina.
Sva srića da ni misli ne spavaju, pa se družimo cilu noć.
Ka pametan s pametnim.

04.09.2018. u 22:07 • 4 Komentara • Print • # • ^

Tren

Jutro je mirisalo na uobičajeno.
Al oko 10 je već bilo očito da će sneverat.
Zacrnilo se.
Smračilo.
Gromovi zaparali, a pljusak je smanjija vidljivost na 5 metara isprid nosa.
Napokon voda s neba.
Ovdi ni pala više od dva miseca.
Zaželila sam je se.

On i ja u čišćenju apartmana.
Mladi par jutros otiša.
Izgrlili nas, izljubili.
Kažu, nezaboravno lito.
Najboje ikad.
Nama drago.
Lipo je ćut da neko odlazi iz tvoje kuće sritan, napunjen energijon i uspomenama, koje ne izblide u trenu.
Nisu uspomene sladoled.

Brzo smo mi to doveli u red.
Sterilizirali.
I spremno je za novu turu Švicaraca, koji dolaze sutra.

Kako je neverin brzo doša, tako se sve razbistrilo u po ure.
Sunce zablištilo.
More se uzbonacalo.
Zrak se pročistija, a nebo se usplavilo u bezdan.
Gledan, upijan i guštan.
Ja, mali mrvičak usrid svega šta je, udišen život u svoj svojoj lipoti.
A onda san zaronila ispod površine i pustila da more spere sve zbrčane misli, prisline misli, strahove, slutnje, sumnje, sve šporkarije koje nas, u pravilu, kontaminiraju kad god požele.
A mi in se ne znamo otet.

Na deset, petnaest metara dubine, more se cakli ka da si u plićaku i cilu te pohotno pije u želji da te privuče dnu.
U tišinu svih tišina.
Di caruje mir.
Spokoj.
I vrime koje se zaustavilo.
Neopisivo.

Zahvalna na pročišćenju, hvatam dah i srca punog radosti nastavljam dalje.
Strah je za malu dicu.
Prisline misli za nemirne.
Zbrčkane za rastresene.
Slutnje za praznovjerne.
Sumnje za nepovjerljive.

Nisan ja ništa od toga!

Ja san žena, samo ponekad slaba.
Toranj san ja.
Zvir.
Zmaj.
Nezadrživa i neustrašiva.
Neće mene povremena slabost definirat.
Zahvalna sam do neba na moći da se brže zbrojim, nego li se oduzmem i tako matematički, fizički, kemijski, duhovno i duševno držim plus u rukama, al ne kao križ na leđima.
Plus kao stremljenje za dalje, jače i bolje.

Moja vala je ljekovita.
Isjeljujuća.
Ozdravljuje.
Razbistruje.
Preslaguje.
Zabludjelima otvara oči.
Potonulima srce.
Častohlapljivima ubija ego.

Na doturskom receptu bi pisalo.
Konzumirati više puta u toku dana.
Kontrola po potribi.

04.09.2018. u 13:47 • 3 Komentara • Print • # • ^

ponedjeljak, 03.09.2018.

Moj Stari i starost

Stari triba uskoro na kontrolu kod kardiologa.
Prošla su dva miseca od operacije na otvorenon srcu i sad mu triba pribavit potrebne nalaze, uputnice, a kako san mu jedino dite, ko će nego ja.

U sedan san bila u ambulanti.
Jer na vratima piše da rade od 7-14.
Ubija me cili život precizan i strog odgoj, po kojen NIKAD u životu nisan nigdi zakasnila.
Sestra je došla u 7.30 i rekla da ne zna kad će doć likar, jer da ima obavit posal po Selu.
Meni je to zvučalo ka da ima obavit spizu.
Al san bar, dok čekan, tila vidit mu nalaze od krvi.
Kaže ona meni, nema ih.
Božja ženo, kako ih nema, pa došli ste prije 3 dana u Karbunara valu i izvadili mu krv.
Naravno, upisali su krivu godinu rođenja pa je zapelo.
Debelo je prošlo i osam sati, a ja san još čekala.
Reka bi Popadić, živi u nadi i strpjenstvu.

E, sad, triba mi uputnica za Grad.
Za kontrolu.
Ta ga je sestra vižitavala u vali, pregledavala mu 30 centimetara reza na prsima, a mene pita da jesan li došla po uputnicu za okulistu???
Tlak mi je već bija uznapredovao.
Mozak uzavrija.
Želudac se počeja grčit.
Sva srića da san ujutro popila redovnu terapiju.
Doktor nije doša, nego mu je došla zamiena, kojoj je to bija prvi radni dan.
Ajde, računan, fala bogu, prva san ionako na redu, pa ćemo sad to sredit.
Ma da!

Nema ona šifru za uć u informatički sustav, pa od uputnice ništa.
Moraju zvat HZZO.
Pa kad joj šifra stigne.
Ode moja stentansost u ......da ne zabeštiman.
Okrenen se i rečen da ću doć sutra.
A Stari me satra: uputnica, uputnica, ne mogu na kontrolu bez uputnice.
Ka da će on po nju.
I ka da će sam sebe odvest na kontrolu u Grad.

Tako je jutro krenilo nizbrdo.
Vitar je još okrenija na južinu i jedino šta mi se vrtilo po glavi je bila pisma od TBF-a Moja mater te traži.

Skuvala Njemu i sebi beskofeinsku.
Ne bi li se smirila.
Ostalo je još puno od dana.
Nema smisla cilog ga zagovnit radi stanja u zdravstvu, koje je, kako kaže ministar, skoro pa besprijekorno.
J...ga zdravstvo.

Ostatak južinastog dana san provela misleći o vlastitoj starosti. Oću li stvarno bit naporna i sebična ka većina roditelja svih naših prijatelja? Debelo virujen da NEĆU!!!

Našin curama smo poklonili stanove naših roditelja da mogu živit svoje živote. Da in se ne mišamo. I da se one ne mišaju u naš. Volimo se, obožavamo, a znači li to da se tribamo od ljubavi međusobno podavit? Tu smo za sve šta triba. I one nama.

Al moja generacija 50 i neke je nagrabusila. Roditelji nas cijepili lojalnošću prema starima do mjere da smo pogubili vlastite identitete, slobodu i živote pretvorili u služenje . Njima nikad, baš nikad dosta pažnje, služenja, davanja, žrtve.
Njihova mora bit zadnja, kontrola i nadzor nad svime, pa tako dok ne izdahnu.

I moja mater je bila takva. Supervizor mog života, al je Starog uškopila i nije mu dala disat. Puno san joj puta zamirila, al sad kad je nema, vidin da je bila u pravu. Muškima triba zadat gabarite od-do!!!

Bolest Starog je učinila da san ga napokon dovela u red. Bija je čist ka suza. /Inače mu je regula bila pranje jednom u misec./ Svaki dan san ga kupala i minjala mu čistu robu, posteljinu, redila mu nokte, tirala ga da pere one krnjoke od zuba. Dobija je je već 5 kila od operacije i šeta ka da bolesti vidija nije. Znači, ozdravija je.
E sad bi on regule na svoje.

Kaže, kad se vratimo s kontrole ja ću sve po staron. Kupat se kako je bilo, vozit do Sela, i sve ka šta je bilo dva miseca ranije.
A za dignit mu se sa stolice triba mu pet minuta.

Eto, vidit ćemo i to čudo. Samo ne znan ko će sidit za istin stolon i jist obid s čovikom koji se drži regule da je čistoća pola zdravlja. A ona druga je..biži šta dalje od vode.

Morat ću pronać nove zen metode za izlaz iz jedva izlaznog.
Evo, dogovorila se s Mojin da ćemo nas dvoje svako veće na lignje. Dovoljno daleko od kućnog "parfema."

03.09.2018. u 22:00 • 2 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 02.09.2018.

Ose

Osin vrućine, ovo lito su poludile i ose.
Okupirale su cili škoj, a kako govore, ni ništa bolje ni na Braču, Hvaru, Lastovu.
Milijardu ih je di god se okreneš. Jia, nejia, pija, nepija, ka kamikaze su.
Sve bi bilo dobro da nisan postala alergična na njihov ubod.

A do lani me ubole sto puta.
I osin malo crvenila i bola, ništa.
Drugi dan bi na to već i zaboravila.

Kad san bila dite, dolazila san s roditeljstvon u misto, s druge strane brda od moje vale.
Par pojata, pet, šest starosjedilaca u poodmakloj dobi, i to je bilo to.
Al to su bili najlipši dani mog ditinjstva.
Mater, otac, njegova sestra i muž joj.
A najvažnije od svega, mojih troje rođaka.
Dvi rodice i rođak.
Svi jedno drugome do uva.
Ni tribalo pitat: mogu li ić vani, jer vani se živilo.
Ni tribalo čekat pet uri popodne za izić u dvor.
Dvor je bilo cilo misto.
Ako smo mi dica bili gladni, sve je bilo na dohvat ruke; jabuka kisela, jabuka slatka, šljiva crna, šljiva bila, smokva velika, smokva mala, barakokule, šipak, grožđe bilo i crno, mindule, murve, rogači.
Bili smo po cili dan brljavi oko usta.
Goli do pasa.
I danju i noću u mudantama od žutca.

Wc-a nije bilo.
Naučili su nas da idemo negdi iza kojeg suhozida i da uzmemo stare škartoce za obrisat se.
I tako je uvik i bilo.
Mi dica bi uglavnom išli čoporativno.
Onda je jednom misto odabrala moja rodica Mejo.
Već smo skinili mudante i čučnuli, kad avaj, muko naša.
Neletili na gnizdo od osa.
Izbolo nas, a mi onako spuštenih mudanatina udrili u ciku, viku i trka doma.
Još su nas bidne izvikali.
A likarija je bila narodna: uberi lišće od tri različite travke i trljaj misto uboda.
A mista uboda je bilo na svakome od nas više od desetak.
Plakali smo, a stari su govorili: činite kuco.
I ni nan bilo druge.
Stisli smo zube.
Plakali utiho.
Bolilo je danima, a posli nas je uvik bilo straj ić na wc.
Al nikome nije bilo ništa.
Za rič alergija se tada ni znalo.
A ako se i znalo nije se nikad spominjala.

Drugon prilikon nan je teta Maro dala da jašemo njenog tovara.
Zvala ga je Zeka.
Ja san sila na vrat, iza mene Tony, pa Mejo, pa Vinka.
I to nan je bija Mercedes.
To nan je bilo ka da smo u raketi za Misec, na koji su se tih dana spustili Ameri.
A stari iz pojata su noću stalno gledali u nebo i govorili da Ameri lažu ka pasi, jer da se na Misec niko ne može spustit.

A mi smo sa Zekon vrludali kozjon stazom.
Bilo nan je jadno lipo.
Ne znan kako se dogodilo da se Zeka posklizla i pala na dupe, a prednje noge su joj ostale uspravne.
Znam samo da smo popadali jedan za drugin, ka gnjile kruške.
Vinka, koja je bila zadnja, pala je ravno u osinjak, a za njon svi odreda, računajući i Zeku, koja je najgore je prošla.
A ni mi nismo izvukli lutriju.
Svi smo skajinkali da se čulo kilometrima.
A Zeka je utekla u brdo prcajući zadnjin nogama ka da se brani od vraga.

Narednih desetak dana svi smo jeli klečeći jer niko nije moga sist.
Bolilo je neopisivo.
Al osin boli, ni bilo ništa.

Lani me pecnila osa u prst od ruke.
Za pola sata više nisan imala ruku, nego šapu od medvida.
Nisan puno obadavala.
Trpeća san ja.
Ali već treći dan oteklina i žestoko crvenilo su već prešli lakat.
Završila san na injekcijama, tabletama i upozorenjen likara: ubuduće pazite.
Može bit kobno.

Šta da rečen, nego da žalin za onin "pitomin" osama mog ditinjstva.
Ubole bi, al nisu pritile životon.
Sad se od njih sakrivan zatvorena u kuću.
One slobodne, a ja zatvorenik.
Možda plaćan civilizacijski danak prskanja spize svin i svačin.
Pa ni one nisu krive šta su tako otrovne, ka da su zaposlene u Saboru.

02.09.2018. u 13:22 • 2 Komentara • Print • # • ^

subota, 01.09.2018.

Opcije

Kad ti mozak i srce provru od svega, a mala snaga kapitulira, imaš dvi opcije: poludit ili se skulirat.
Kod mene to ide tako da sam 10 minuta luda.
A onda se posložim ko lego kocke.
Znači, ne diraj me.
Ne obraćaj mi se.
Miči se od mene za opće dobro.
A kad se skockam, racio nadvlada sve.
Mogla bi, za slučaj potribe, da me neko stručan navodi na mobitel, skulirana i pribrana, operirat i čovika na ulici.
To su moje vrline.
O manama neki drugi put.

Popijen mirnodopsku bezkofeinsku kavu.
Potegnen crtu.
I idem dalje.

Šta je Stari sve bolje, postaje gori.
Dosada san ga držala u regulama koje su mu spasile život.
A sad kad se osjeća dobro, on bi sve po starom.
Šmugne mi, pa šeta po cesti po suncu.
Negdi je opalija nogon, pa se otvorila rana.
A ne da mu se više ni tuširat svaki dan.
On bi najradije jedan put misečno.
Onda se iznerviran.
A sitim se brzo da je dvoje, meni srcu priraslih ljudi, trenutno na kemoterapiji.
Pa držin da se ljutit bespotrebno.
Puštan Starog da glavinja kako god hoće.
Za 17 dana imat će punih 83.
Poznavajući sebe, ja se ne bi dala nikome ukalupit.
Il svoja, il ničija.

Još uvik je zrak užegnut, al ćutin u srcu da se približava jesen.
Počinje škola i vala se polako počinje praznit.
Došla je već na pola litnjeg kapaciteta, sa gostima kojima nije do vrućine i mora.
Nego do odmora u pustari.
Ja san puna još do kraja devetog miseca.
Zahvalna i preumorna, istovremeno.

Roki Balboa mi nije dobro.
U ponediljak će u veterinara.
Srce mi puca od tuge.
Tu san najtanja.
Na životinje i dicu.
Pucan ka tršćica.
Rekla san lipo da neću opet pasa u kuću.
Al ko je mene obadava.
On i mlađa su to lipo skompali u bilateralnon sporazumu.
Meni iza leđa.
Umisto one standardne, pas u kuću, ja iz kuće, tribala san reć, pas u kuću, vi iz kuće.
Al nisan.
Sad se ne mogu vraćat šest godina unazad.
Prirasta mi je srcu i duši.
Čuče moje lipo.

On je jutros otrča.
Prominija bocu plina.
Otplivao.
Donija mi kesu krumpira.
Odveslao.
A ja san za to vrime kuvala pašticadu.
Radila domaće njoke.
Pekla kekse za goste koji će doć sutra,
Kad san sve zgotovila, pita je, triba li šta pomoć.
Rekla san, ljubavi, ne triba.
Evo sve je gotovo.

Sitila san se kako san neki dan na wats up dobila sličicu na kojoj je pisao: bože, daj mi poticaja da ljubin svog muža, da se toleriramo i slažemo, al molin te, nemoj mi dat snage, jer ću ga ubit.

Popodne me čeka onih 5 zaostalih mašina za peglanje.
Nisan stigla ni imala snage to sredit na vrime.
On kaže, ja bi ti pomoga, al ne znan peglat.
A kako da mu objasnin da san se ja, eto, za razliku od njega, rodila s peglon u ruci.
I s metlon, i usisivačen, i krpon.
A on, sretnik, s balunon i daljinskim koji mu se od rođenja zalipija za ruku.

Opcija, rodit se opet ka muško il žensko, hm??
Razmislit ću prije nego izrekenen.
Da ne falijem.
Snažna žena je ipak nezamjenjiva.
Al malo manje pameti bi mi dobro došlo.
Šta manje razumiš, lakše je.

01.09.2018. u 13:49 • 2 Komentara • Print • # • ^

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.