Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

nedjelja, 09.09.2018.

Zdravo za gotovo

Kad živeš u ovako maloj vali, najprije si upućen na samoga sebe.
To znači, kad ti se dogodi neka dežgracija, moraš naučit ne paničarit.
Ako si se udrija, pa, poriza, popuza, slomija, tribaš bit stentan i procinit je li za paniku, oli za samopomoć.

Ako je za samopomoć, to središ sam.
Ranu zaliješ lozovačon i lipo zalipiš flaster, zaviješ ili držiš otvoreno.
I ne kukukmečeš za to, nego stisneš zube.
Proće.
Mi smo ovdi naučili bit malo više trpeći nego li kad smo živili u Gradu.
A i drugi mišćani vale su taki.

Ako je za paniku, e, onda zoveš prvog susida, koji u ovin okolnostima živjenja ni prvi susid, nego je negdi na kraju vale.
A to znači kilometar od tebe.
A zašto?
Zato jer se prvi susid, nakon litnje sezone, vratija živit u Selo.
Do drugoga lita.

Susidima u vali znaš imena, prezimena i nadimke.
Ono prvo dvoje ni ne moraš znat jer se ionako svi odazivaju samo na nadimak.
Ali ni problem naučit 10 nadimaka, jer ih pola od toga ima isto prezime.

Znači, ako je panika, a oko tebe nima nikoga, nima smisla vikat jer se ne možeš tako jako dovikivat da te se čuje u kraj vale.

Onda ćeš zvat na telefon.
Ali ako je prin dežgracije imalo zagrmilo, zalampalo, telefoni ne rade jer nestane struje.

A ni mobitel ti onda neće pomoć, jer signal u vali radi ka žmigavac od auta.
Ima ga, pa nema.

Poanta je u tome da kad je i panika, moraš bit stentan.
Vlastiti izbor ili nužda živjenja u vali podrazumijeva i takve situacije.
A to je da ti u nekon momentu nema ko priskočit.
I onda si prepušten sudbini.
Ili vlastitoj samokontroli, kad je moguće.

Meni je ovdi ok jer je cilo vrime sa menon ON.
Na Staroga se više ne mogu oslonit.
Sad je ionako obrnuta situacija, on se oslanja na nas.
Ali osjećaj da nisan sama je naprosto lip osjećaj sigurnosti.
U Gradu o tome ne misliš.
Tamo ćeš nazvat hitnu, pa o većoj ili manjoj srići ovisi oće ti doć ili ne.
Brže ili kasnije.

U Karbunari nema podrazumijevanja.
Ka ni u životu.
A toga uglavnom nismo svjesni.
Živemo to prešućujući, ka da smo baš odabrani moći činiti puno toga. Ić uz skale, niz skale, sjest, dignit se, sam se obuć, skuhat si, sam prinit žlicu ustima, govorit, slušat, vidit.
Sve su to lipi darovi za koje triba iskazat zahvalnost, živeći život u radosti i skromnosti.
Jer kad izabereš valu za suživot, onda se jedino skromnost podrazumijeva.
Ne triba ti puno i ne tražiš puno.
A dobivaš čudesa.

Dobivaš mir, tišinu, bistre misli, cilo nebo, cili svemir, svo more i sve bore.
I svi cvrčci su tvoji.
I šum valova je tvoj.
I bonaca je tvoja ka i sve boje koje ti se same iscrtavaju i nude da u njima pripoznaš čudo života i postojanja.

I ako uspiješ otvorit dušu i sve to smistit u nju, onda si sritan i pulsiraš u ritmu prirode.
Tu riči: ovo je moje, a ovo je tvoje jednostavno prestaju važiti.

Jer ti i SVE ste ionako jedno.

09.09.2018. u 13:02 • 1 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.