Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

subota, 24.08.2019.

Amore mio, ja moran ti reći



Usukala se ja već 12 dana. Nema me ćut. Nema me vidit. Štufa sebe. Izmoždena do kosti.
Velika fibra ka grom iz vedra neba. Meni nesklonoj virozama, gripozama.
Groznica. Umatanje u deku. Preznojavanje. I nema kraja. Pokušavan razmišljat, al mozak isključen. Pokušavan pokrenit kotač volje, al ni mi do ničega. Ka da je neko isisa život iz mene.
A dijagnoze nema.

Smjena je gostiju.
Šta i kako sad? Kad nisan žvelta. I kad mi noge dršću od slabosti.
ON kaže, ja ću sve. A vidin da se krajen oka nada da ću trznit i reć da ću doć dat malo ruke.
Al ja ne mogu dat ni prst. Kamoli malo ruke.
Ok, kažen mu, ti sredi sve. Ja ću se, kad se buden mogla popet, prekontrolirat.

I onda fibrozni vremeplov.
Mi mladi, oženjeni. U zajednici s mojima. Pa kad bi god rekla, mamaaaaaa, ostavi, to će ON, ona bi me šibnila pogledon. I rekla da oli me ni sram da pored dvi žene u kući ON nešto počisti.
A njemu ka bubrig u loju.

Nekoliko godina posli prešli smo kod njegovih.
Ista priča.
Pustite sina neka to makne sam isprid sebe, dreknila bi.
A pogled Atile, biča božjeg, bi me prizemljija.
Pored nas dvi će ON prat pjate.

Eto, rodija se ON u vrčini.
Mislin se, nećeš, majčin sine, do vika. Stat ću ti ja na rep.

Doselili mi u valu. Penzija. Neke stvari kasno. Al ne i prekasno.
Nema više zaleđa ni potpore od onih žena šta su naučile držat glavu doli i činit kuco.
A nema ni one zajednice koja te, tija, ne tija, uškopi.

Ka prvo, dobrodošlica u Valu je bila, ti ćeš prat pjate. Ja kuvan pa je pošteno da ti daš svoj udio.
Bilo je ka u američkin filmovima, oh my God???
Oh, my God se ponavljalo svaki malo. Odzvanjala Vala.
Al naučila san, u godinama iza sebe, da pokazat zube ne znači reklamirat pastu.

Naučija je sve. Pa sad mogu reć da je to podjela pola pola. Naučila san dobro i onaj pogled Atile.
Pali svaki put!!!
Popela san se jutros na kat. Iskreno teško. Još san u fibri.
A apartman ka da ga je prošla moja ruka.

Evolucija je vrag, Traje li traje.
Al preobrazba je čudo.

24.08.2019. u 20:25 • 13 KomentaraPrint#^

subota, 17.08.2019.

Bez kmezanja!



Bilo je to davne 1988. Rađala sam našu drugu kćer. Prva je ugledala svit carskin rezon.
Druga je odlučila to odradit po PS-u. Regularno.
Spremala sam se. U glavi. Tu je uvik ionako sve najvažnije.
Jaka ko slon, znala san. Kako god bude bolilo, nesmin zucniti. To san si zacrtala.
I ostvarila.
Nisan zucnila.
Nisan rekla a.
Neka je bila jumbo beba.
I neka nisan dobila ništa od medičine za olakšat mi.
I kad san rodila zaželila san da bude jaka na mamu.
Tada još nisam ni u primisli znala da sam i ja takva na svoju. Mamu.

Ovih dana san po Kalosu. Pokušavamo razdrmat rame koje mi već pet miseci ne da češljon ni blizu kose. Ni rezat kapulu. Ni zavezat kostim. Ni odlipit ruku od trupa. Rade sa mnom ka da san beba od šest miseci. Milimetarska istezanja. Za sada bez pomaka i rezultata. Boli. Dobila san i fibru kao reakciju na pokušaje istezanja. Al neće zbog te boli suza na moje oko.

Ne smi.
Ne želin i ne mogu svojon slabošću i kmezanjen bacit sjenu na ženu koja me rodila.
Kojoj je zadnjih dana i sati samo pogled bio živ.
Ne želin zbog svih onih koje susrećem po hodnicima Kalosa.
Zbog svih heroina koje čitam na blogu.
Koje su život same po sebi.
Koje su učiteljice života.
Koje su bombe života..
Klanjan im se.
Kao i mojoj mami.
Koja me vlatitim primjeron naučila kako se i u najvećoj boli živi.
I kako se odlazi sa ovog svita.
Dostojanstveno.
Čak i onda kada patnja nadmašuje sve ljudsko.

I da ne zaboravin.
i mlađa je jaka na svoju mamu.

17.08.2019. u 12:47 • 20 KomentaraPrint#^

ponedjeljak, 12.08.2019.

Divji zapad



Vala je specifična.
Priko puta nan je nenaseljeni otok. Dug dva kilometra.
Oaza čiste lipote i netaknutosti.
A od nas udaljen 300 metara.
Zakon zabranjuje glisiranje i jet ski na upravo toliku udaljenost od obale.
A mi imamo problem.
Jer svi bi mogli vozit iza škoja.
Koliko god ih je voja. U dajinu i širinu.
Sve do Lastova i Sušca im je ka na dlanu.
Ali NE!

Svi voze u vali. Ne da voze, nego ludaju. Približavaju se obali s obje strane na pljuc. Ugrožavaju sve živo. Al niko da in stane na kraj. Ludaju turisti, ma ludaju i domaći.
Ne jebu živu silu.
Svit je stvoren za njih.

Evo osmi misec, a do sada ni jedan put ni prošla Navy police.
Al kad nas, posli lita, ostane sve skupa pet u Valu, eto ih svako malo.
Vidit jel ko od ovih pet, od kojih su dvoje pokretni, a to smo ON i ja, baca nezakonito mriže.
Za propucat se.
Jer ni nas dvoje potencijalnih o mrižama nemamo blage veze.
Koji put zalignjamo. I to je sve.

Izgleda da je u Vali Žuja jedini zakon.

12.08.2019. u 17:52 • 8 KomentaraPrint#^

nedjelja, 11.08.2019.

Zvizdan


Ovo se zove zvizdan.
Kad se veli mozak pretoči u mali. A malome ni do ničega.
Termometar udrija na 55°. Doša do kaja skale. Na suncu. Popodne će bit i gore.

Smjena gostiju. Isti dan odlaze. I drugi dolaze. To naj nevolin. Ali posal je taki. Uzmi ili ostavi.
Pune nan ruke. Trka. Priša.
Sve mora bit ulašteno. I caklit se. I bit zategnuto ka u vojsci.

Klima upaljena al ja se cidin ka limun na štrukaturi. Rame me koči pa livom preuzimam sve.

Uspili smo.
Dočekali nove. Smistili ih. I meni sad više ni do ničega.
Gorivo mi na rezervi.

Vitra ni dašak. More se zacimentalo. I steplilo na 27°. Previše.
Plivan ka zamantana. S jednon rukon zamahujen. S drugon se održavan na površini.
A preklani preplivala 6 kilometara u komadu. Bez umora. Ka u zenu.
Sve se minja.

Stari izdiše. Drži se hlada i ventilatora. Kaže da ovako ni bilo nikad.
Smijen mu se i uzvraćan da samo on nije bija ovaki nikad.

A ON ostatak dana neće izlazit iz mora. To je njegov odgovor na lito.
Ja ću se pritajit.
Mislila san da će danas bit dan od promišljačine. Al neće ići.
Mozak na ravnoj crti.
Kako najavljuju i sutra će mi bit glava ka u šupjače.

11.08.2019. u 12:04 • 19 KomentaraPrint#^

subota, 10.08.2019.

Poroci



Čitan Annin blog i vidin kako se šali na ručun svoje "poročnosti" za kompjtorske igrice.
Pa me ubila u mali i veliki pojam.
Mislin se, stavit ću na listu di san ja sve "zastranila" u ovih pustih desetljeća i onda nabacan na papir ove pizdarije:
- nikad zapalila duvan
- nikad zapalila ništa slično duvanu
- nikad se ni poluopila, a kamo li napila
- nikad momka, pa posli muža, privarila
- nikad kockala
- nikad sebe stavila na prvo misto

Pa se to nikad nanizalo da san se ozbiljno zamislila.

Pitan se, je ili normalo sutra umrit, a da mi je pun kufer nanizanih tih moralnih "nikad."

Anči, bome si mi debelo dala za mislit. Satrala si me. Nehoteć.
Ne znan od čega bi prvo krenila za bar malo adrenalinskog iskoraka od kolotečine.
Koja je, da buden iskrena, lipa.
Ne bi bilo pošteno žalit se.

Al, eto, vikend isprid mene. Bacit ću tešku ležarinu i promišljačinu.
I domislit se.
Kako si ono rekla da se zove ta hit kompjutorska igrica???

10.08.2019. u 14:00 • 19 KomentaraPrint#^

petak, 09.08.2019.

Nadležnosti, di si?



Dobri susidi zlata vride!
Ka dite san in poznavala babu i didu. Pa oca i mater. Moji su s njima susidovali.
Troje dice je bilo tek nešto malo mlađe od mene. Ali to ni bilo važno. Samo da je igre i razbibrige. Kupanje, kacavanje, ronjenje na ko će dalje, kukalo, vatalo. Igračke smo izmišljali od zemje i kamena, školjki. Čoviće ne ljuti se došlo je u Valu godinama kasnije.
I tu prestaju lipa sićanja.

Ja san u Gradu upisala prvi razred klasične gimnazije.
A moja susida iz Vale je tada završila par razreda osnovne i sa petnaest ipo rodila. U tri godine troje dice. Rasli su ka korov. Sa malo brige i puno problema. Viđala san ih samo liti. Priko školskih praznika. Tada su se i prestali pozdravjat.
Ni mi bilo jasno zašto. Pa igrali smo se skupa. Ali bilo je tako.
Na grbači in je bija pun kufer kaznenih i prekršajnih djela. Crna kronika se njima punila.
I njene dvi čere su rodile. Obje sa jedva 16 godin.
A onda joj je sin poginija.
U 15.oj godini mladosti.
U ranin jutarnjin satima.
Na neregistriranon motoru.

Brat se oženija. Dobija čer i činilo se da će bar na tu bandu bit sve ok. Al onda je ostavija ženu i spetlja se sa rastavjenon koja je imala šestoro dice iz svog braka. Gledala san ih s terace, onako bučne, bez kontrole i odgoja. I oni su rasli ka korov. Dobija je s njon još troje dice. Sve skupa desetoro iz mišanih brakova.
I svi su rasli ka korov.
Samonikli.
Znalo se u mistu i šire da kradu. Da dilaju drogu. I da se bolje u njih ne dirat jer bi mogli okrpit.
Prošlo lito je i njemu poginija sin.
Sa 19 godina.
Na neregistriranon traktroru.
I ostavija trudnu šesnaestogodišnjakinju.

Gledan ih i ovo lito. Ne dolaze cilu godinu. Samo ponekad u ovo vrime kupanja. Njihovo glasanje je ka iz filmova o Tarzanu. Nema manira. Nema uviđavnosti zbog ure u kojoj se nadvikuju. Jer dva u noći in je isto šta i deset ujutro. Drsko i neodgojeno.

lani san bila još uvik dobrohotno naivna. Ispekla san kolače. I odnila. I rekla da smo prvi susidi. Ako in šta triba neka dođu. Pitaju. Uspila san se ta dva miseca poigrat s jednon od čera. Radit s njon marmeladu od smokava. Pričat s non. Pokušat skinit koprenu mračnog obiteljskog nereda u koji je upala. Skrbništvo nad njom su dobili baba i dida jer je materi oduzeto roditeljsko pravo. Pokušala san i s njom uspostavit kontakt. Nešto malo bi preko meje popričale. Pokušavala san.
A onda su priko noći nestali. Vratili se živit u Selo.

Vidim ih i sada. Prolaze. Ne javjaju se. Prilaz kući in je opasan po život. A dica skaču po tin inproviziranin skalama.
Na cesti neregistrirana vozila kojima dolaze ovdi.
Ne samo da ih vidim. Gledan ih slojevito. Sa puno tuge i žaljenja.

Jer neko je ovdi odavna triba umišat prste. Po službenoj dužnosti. I možda spriječit korov koji rađa korov. Jer ne znaju drugačije. Niti ih je ikad drugačije naučilo.
Na pokušaj intervencije rečeno mi je, ne mišaj se. Nećeš dobro proć.
Ok, ne moran se ja mišat. Ima neko tko bi morao.

09.08.2019. u 14:16 • 8 KomentaraPrint#^

četvrtak, 08.08.2019.

Ministarstvo demagogije



Mirela je diplomirana ekonomistica. Zaposlena. Sa 5.000 kuna plaće misečno. Nije u vezi. Nije se udavala. Ni rastavljala. Ono šta je tila, nije se realiziralo. Pa je tihovala. I odlučila ostat živit s roditeljima. Na moje pitanje zašto ne gre u podstanarstvo, zašto se ne osamostali, rekla je da joj je to financijski nemoguće. Da se radije sa starima svađa, ronza, grinta. U kolotečini je.

Mara ima 37 godina. Magistrica prava. Pa je završila još jedan faks. Ka odvjetnica radi u tuđen odvjetničkon uredu za 5.800 kuna misečno. Jer za otvorit svoj ured nema odakle. I živi s roditeljstvon.
Podstanarstvo ni u primisli. Odakle ga platit i živit cili misec.

I Boris ima 37 godina. Radi u državnu firmu za 4.500 kuna. Živi kod roditelja.
Pitan zašto se ne osamostali i nađe podstanarstvo, kredit ili bilo koju drugu opciju da bude sam i svoj, odgovara da mu je ovako jeftinije.

Ima ih još. Da ne nabrajan. Priče skoro iste. Samo imena druga.
Ne spominjen priču Vesne koja je išla u Irsku. Ni Irene, koja se s mužen skupila u Berlin.

Dica moje generacije su tridesetih godina. Malo plus, malo minus od toga. Odrasli i školovani. Sa zaposlenjima ili, na žalost, bez. Ali ka da ih je većinu uvatila epidemija vezanosti za roditeljski dom.

U Splitu je podstanarstvo teško nać. A ako ga i nađeš, ekstremno je skupo. I u najvećem broju slučajeva moraš iselit početkom šestog miseca. Pa sve do kraja sezone. Jer se podstanarstvo u gradu na moru pretvara u apartmanizaciju.
Godine prolaze. A oni svi na materinoj spizi. I makini za robu. I pegli.
Nisu sebe osposobili za samostalan život, a kamo li svoju dicu.
Koja in nisu ni pod razno.

Pa mi se čini da je ono ministarstvo demagogije stavilo svin svojin zaposlenicima crni velur priko očiju. I silikonske čepe u uši. Da ne vide i ne čuju zbilju. Jer je onda bajkovita rješenja lako donosit.
Ili nemaju očale za sunce. Kao obaveznu zaštitu na radu.
Pa ih zaslipilo.

Dite je najlakše napravit. Nije ovo misto ni post za to opisat.
Ali podizat, hranit, školovat.... samo za hrabre i odvažne.
Ili sa dobrin pedigreom.
Možda samo takvi na kraju ovdi i ostanu.

A da nisan demagog samo ću iznit podatak da san cili radni staž odradila sa visokon stručnon spremom. Odgovorno i savjesno. Na žalost, većinu, kod privatnika. Di san bila na minimalcu. A razliku dobivala na ruku. Bilo je, uzmi ili ostavi!
Pa da nema iznajmljivanja na čačinin špalama lipo bi plodouživala u mirovini od 2.000 kn. Uključujući u njega i iznos od 27% tzv. zaštitnog dodatka.

08.08.2019. u 14:16 • 10 KomentaraPrint#^

srijeda, 07.08.2019.

Zdravstvo onako i zdravstvo ovako



Slika 1.

Firule. Mama u zadnjoj fazi. Nema di se zlo ni proširilo. A ona bistra. Hrabra. Jaka. Ne da suzi na oko. Ne da uzdahu na svitlo. Čuva me i štiti do zadnjeg.
Ja hrabra. I dobro glumin. Kupin u prsi. Ne dan suzi na oko. Ne dan uzdahu na svitlo.
Kisik, urinarni dren, plućni dren. Razapeta je. Takvu mi otpuštaju doma. Mene pravnicu educiraju kako baratat plućnin drenom. Di ventil otvorit. Di zatvorit. Kesu punu krvi prominit. Ništa ne pamtin. Samo se trudin prid mamom bit nadljudski hrabra. Jer ako prva suza krene svit će stati.

Plaćam. Tri puta plaćam. U sobičku. U kuverti. Istome likaru. Ponižena do beskraja.
Al nema veze.
Radin kazneno djelo mita.
Nema veze. Ne gre drugačije.
Samo da je mami olakšat zadnje dane, sate, minute.
U međuvremenu uvik čekan likara. Lovin po hodnicima, odjelu, ambulanti.
Mučno mi. Mučnije od smrti.

Zbog svih uspomena, zbog mamina dva prethodna karcinoma, zbog mnogo neljudskih postupaka koji se ispravljaju kuvertom, sve sa zdravstvom mi je mučno.

Slika 2.

Pala sam u banju u treći misec ove godine. Znala san da ni dobro. Previše bola. Puno ograničenosti u pokretu. Rame ni mirisalo na dobro od prve. Ali san trpila bol. Nadajući se da će proći samo od sebe. I užasavala san se poć sa škoja u Split. Uputnice. Zapisivanje. Čekanje.

A onda je prekipilo od boli. Pribavila u Gradu sve papire i jutros otišla u Kalos. Vela Luka.
Tu pripadan. Prvi san put. I ništa ne znan. Niti ikoga poznan.
Računan da ću se zapisat za fizikalnu terapiju. Po to san i došla.
Kucan na vrata. Dočeka me osmjeh od uva do uva. Mlada, lipa i šesna sestra mi uzela papire. Uvela me u kompjutor i rekla da gren vrata do, u fizijatra. Ja u čudu. Kako ću, nisan se zapisala.
Samo vi pokucajte. To kod nas ide brzo i organizirano.
Ja u čekaoni. Isprid vrata. A u čekaoni nikoga

Sa likaron bila po ure.
Oči u oči.
Ni dobro.
Terapija će trajat dugo i bolno. Al ni mi druge.
I nevažno za ovo šta pišen.

Gren se zapisat za terapiju. Kažu da će me zvat drugi tjedan. Da ću najkasnije za 10 dana započet.
Svi ljubazni. Nasmijani. Sve klizi ka po traci. Bez zastoja. Čekanja. Sve ljudsko se podrazumijeva.
Izlazin hipnotizirana. Zahvalna do neba.
A po drugin hodnicima stotine ljudi. U kolicima. Sa štakama. Sa problemima koje oči teško gledat mogu. Ulaze bešumno svak na svoja vrata. Kako su in zbog nevolje i dodijeljena.

Izišla san vani. Sila na skale i zaplakala. Možda zato jer nisan ovih šest godina od kako nima mame.
I sve mi se vratilo.
Ispružena ruka. Ispružena ruka.
Primopredaja kupnje ljudskog milosrđa i olakšanja patnje.
Da je barem s njom išlo ovako glatko.

Može se. Sve se može. I kad su izvori novca sa iste špine koja jedva da kapa.
I kad Hipokrata živiš, nakon šta si odabra zvanje bit likar ili medicinsko osoblje.
U Kalosu prekapacitirani s poslon. Al ka da nimaju ni jednog pacijenta.
Osmjeh na licima svima u bilin kutama. Osmjeh na licu svima u plavin kutama.

ON me čeka u autu i ne znan oće li mi virovat da je ova suza moje iscjeljenje.

07.08.2019. u 14:34 • 13 KomentaraPrint#^

utorak, 06.08.2019.

Ne ubij!



Ranom zorom me predivna, zlatousta Dinaja podsjetila na 74.obljetnicu nuklearnog napada na Hirošimu.
To je bio okidač da mi ovaj dan donese nemir.
I nespokoj.
Sram i nelagodu.
Žena sam.
Homo sapiens.
A upravo je ta vrsta, kroz povijest, počinila monstruozne neizbrisivosti.
I prevrćem cijelo vrijeme Božju zapovijed: NE UBIJ!

Ne ubij, meni podrazumijeva upravo to što piše. NE UBITI!!!
Ne ubiti ni mrava.

Zašto, stalno kroz povijest, nalazimo ljudske povode i izlike da radimo upravo suprotno?
Umjesto bistre vode potocima teče krv.
Umjesto da zrcalimo svoj odraz u bistroći uma i vode, čovjek izabire pomutnju neba i zemlje.
Rovari po ljudskom mesu i dušama.
Jer, NE UBIJ, se tumači proizvoljno.
Kako tko.
I kako kad.
Uvijek je napad.
I uvijek je obrana.
A iza oboje smrt.
Patnja.
Mržnja.
Zlopamćenje.

"Čuli ste da je rečeno: oko za oko, zub za zub. A ja vam kažem: ne opirite se zlotvoru. Naprotiv, udari li te tko po desnom obrazu, okreni mu i drugi. Tko bi te htio tužiti da se domogne svoje košulje, podaj mu i ogrtač. Ako te tko prisili da ideš jednu milju, hajde dvije. Tko te moli, podaj mu; a tko hoće da mu pozajmiš, ne odbij ga."

Možda ne čitamo istu knjigu.
Možda je čitamo kao slijepci.
Ili guske u magli.
Milijun dana pregovora vrijedno je jednog života.
Jer život je dar s neba.
A tko ubije život, ubio je Boga.

U vali je sparina. Teška. I diše se teško.
Al nije mi ona danas sparušila mozak.
Ni zamutila misli.
Još manje izazvala pomutnju u mom pravu tumačenja: NE UBIJ!

A tek o oprostu??
O tome u nekom drugom postu.

06.08.2019. u 14:36 • 13 KomentaraPrint#^

ponedjeljak, 05.08.2019.

Iznajmljivačica



Ovo je šesta godina da ni matere. I upravo toliko da se bavin turizmom.
A tomu je prethodilo preseljenje u Valu.
I spremnost prihvaćanje tišine za glavnog životnog saveznika.
ON ni bi sporan. Njemu je preseljenje leglo ka bubrig u loju.
Ali ja san ta koja je mišanca.
Pola mene je samostanska tišina.
Druga polovica šušur, zajebancija, buka, kužinavanje, druženje... jednon riči prava veselica.
I ka da je lako pomirit te dvi u meni.
Utiho ratujen sa sebon. Ka šta se i priliči suprotnostima.
Ni mi lako.
A ponekad ni Starome.
Ni Njemu.
Sa menom.

I kad san krenila s poslon, tila san da to bude kako Bog zapovida.
Da uspijen zaradit.
l da gost cilu godinu pamti svoj godišnji. Po svin sgementima.
I tako jest.
Krenila san s računicon. Ako gost da 100, ja ga moran počastit sa 10. To je bi minimum.
Dočekujen ih s obidon. ili večeron. To je dobrodošlica.
A za vrime boravka in opet odnosin i slatkoga i slanoga. I peciva i tekućega. Dajen in popuste na cinu.
Znojin se na vrućini. Teško je. Al oću bit zadovojna i ispunjena iznutra.
Neka san zaradila. Al neka san to zaradila ljudski.
Ne trgovačkin podkusuravanjen.
I godinama mi se vraćaju isti. Znan ko mi dolazi. A oni znaju di dolaze. I šta ih čeka.
Neka druženja su prerasla u prijateljstva.

Ovo je zadnja godina iznajmljivanja. Umorna sam.
Triba znat stat u pravo vrime.
Ka Janica.
Mogla je ona još puno dat.
Mogu i ja.
Al vrime je Bog.
Triba ga poštivat.

05.08.2019. u 15:32 • 15 KomentaraPrint#^

subota, 03.08.2019.

Pasja posla koja to nisu



Dvanaest godin smo imali Taru. Zlatnu retrivericu. Sad već sedan godin kavalira Roka.
Nikad, baš nikad nismo izišli u šetnju, a da nismo imali uza se vrećicu za kakicu.
I tako je bilo kad smo živili u gradu. Pa velegradu. Pa ovdi u Vali. Pravila su uvik ista.
I nikada u šetnju bez povoca. Red je red.

Roki je slobodan po ciloj kući. Ima ogromnu teracu. Provlači se kroz raštele pa ka baywatch s krova od donje terace sve kontrolira. I ljude i maške i more. Vesel i sritan. Život u Vali nam je učinija lipšin.

A onda liti dođu gosti. Razmile se po kućama duž vale. Puno njih dođe sa pasima. I cesta je puna onoga čega ne bi tribala bit. Nikome ne pada na pamet iza svoga pasa pokupit. A sve gospoda s luksuznin autima iz Njemačke, Austrije, Švicarske... i da ne nabrajan sve registarske tablice. Računaju da su došli u vukojebinu i da mogu šta hoće. I da in je sranje od psa uračunato u boravišnu pristojbu.

Baš san jidna. Najviše na domaće. Vlasnike kuća. Koji nisu našli za shodno reć gostima da in ova lipa Vala ni ćaćina prćija. A i oni dođu samo dočekat i ispratit goste. A šta se zbiva dok broje šolde u nekoj svojoj drugoj kući ni njihova briga. Jer kad nešto ne vidiš, toga ni nima.

Da se razumimo, pasi su zlatni.
Ma gospodari in nisu.

03.08.2019. u 18:49 • 9 KomentaraPrint#^

petak, 02.08.2019.

Slow motion



Na Valu nalega uteg. Nalegla bonaca. Nalegli oblaci.
A ona se krotka umirila. Ni daška vitra. Ka da je vrime zapelo u slipu ulicu.
I judi usporeni. Ni im do ničega. Zazivaju kišu i koji stupanj doli.

Vrime je lipljivo. Vlaga se velika ćuti. I pretoplo je.
Diše se teško. Svi su ronzavi.
Samo da je tekućine. Nikome ni do spize ni.
Gosti se porazbacali po većin mistima škoja. Tako je i utiha nalegla na Valu.

Samo se cvrčci ne dadu.
Milijun ih čini ččččččččč i ka da grebu po možđanima.
Ja se skudrila u dnevni. Ventulan se i mislin kako mi je u glavi ravna crta.
I sve na šta se trošin je disanje.
Ka da san se cila sabila u jednu jedinu točku. Koja je našla svoju alfu i omegu.

Ništa drugo, doli teška fjaka.

02.08.2019. u 14:01 • 6 KomentaraPrint#^

četvrtak, 01.08.2019.

Priko mire



U Vali je danima plus osamsto. Pari da svi dišemo na škrge. Iako ni fer ronzat. Jer nama je more na pljuc. I možemo se razladit svaki čas. Kad god nan pita. Za razliku od mnogih. Deset skala i iz posteje smo u more.

Stari je danas zbuki. Pita me više puta kako se nešto zove. Inače mu je mozganje na zavidnoj razini. Obziron na godine. Još iz njega izvire masa pročitanih knjiga. I trud uložen u znanje. Ali ipak klizne u prostor/vrime. I uporno mu govorin da ide prošetat za lada. Al on mi se izmakne. I onda učini sto metara po zvizdanu. Prin podnevnih vijesti. Iza kojih je nama obid.

Danas san i ja klizla u zonu priko mire.
Ujutro digla robu sa sušila. Pa upalila makinu od nove ture robe. Turisti su. Radi se non-stop.
Pa zamislila kruv.
Onda skuvala obid za sutra. Jer idemo ujutro u supermarket po veliku spizu.
Kad se vratin, iman još snage sve raskupusat i gotovo.
Ostalo brudeta od jučer pa san njima nadožuntala ručak za danas. Lipo začinjen i s mirison kako i mirita. Pravo su ga pohvalili.
Meni on teško padne pa san sebi skuvala drugo.
Popili kavu.
Stari, od sveg slatkog, naj voli obični biskvit. Ispekla mu ga.
A Njemu napravila čokoladnu tortu.
Stavila sušit drugu makinu.
Isključila frižider na otapanje.

Baš san danas priko mire. Al formula mi je taka. Radije se u komadu ubijen i sve obavin. A onda se lađam. Ne znan ja to podilit na pecibokune. Oduvik san taka.
A ON je dobija drugi popis. Između ostalog, prepustila mu metloboj oko kuće. I po vrtlu.

Štufa san od bola u ramenu i nemogućnosti radit u petoj brzini. Kakva san inače.
Ali ovo je ionako zadnja godina iznajmljivanja. Pa mi je činit kuco i odradit šta smo naumili.
Triba znat stat i reć kad je dosta.
Često iden priko svojih granica.
Al u važnin stvarima znan stat. Odrizat. I prelomit.
I slušaju me. Bez pogovora.


01.08.2019. u 14:06 • 9 KomentaraPrint#^

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.