Na Valu nalega uteg. Nalegla bonaca. Nalegli oblaci.
A ona se krotka umirila. Ni daška vitra. Ka da je vrime zapelo u slipu ulicu.
I judi usporeni. Ni im do ničega. Zazivaju kišu i koji stupanj doli.
Vrime je lipljivo. Vlaga se velika ćuti. I pretoplo je.
Diše se teško. Svi su ronzavi.
Samo da je tekućine. Nikome ni do spize ni.
Gosti se porazbacali po većin mistima škoja. Tako je i utiha nalegla na Valu.
Samo se cvrčci ne dadu.
Milijun ih čini ččččččččč i ka da grebu po možđanima.
Ja se skudrila u dnevni. Ventulan se i mislin kako mi je u glavi ravna crta.
I sve na šta se trošin je disanje.
Ka da san se cila sabila u jednu jedinu točku. Koja je našla svoju alfu i omegu.