Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

petak, 09.08.2019.

Nadležnosti, di si?



Dobri susidi zlata vride!
Ka dite san in poznavala babu i didu. Pa oca i mater. Moji su s njima susidovali.
Troje dice je bilo tek nešto malo mlađe od mene. Ali to ni bilo važno. Samo da je igre i razbibrige. Kupanje, kacavanje, ronjenje na ko će dalje, kukalo, vatalo. Igračke smo izmišljali od zemje i kamena, školjki. Čoviće ne ljuti se došlo je u Valu godinama kasnije.
I tu prestaju lipa sićanja.

Ja san u Gradu upisala prvi razred klasične gimnazije.
A moja susida iz Vale je tada završila par razreda osnovne i sa petnaest ipo rodila. U tri godine troje dice. Rasli su ka korov. Sa malo brige i puno problema. Viđala san ih samo liti. Priko školskih praznika. Tada su se i prestali pozdravjat.
Ni mi bilo jasno zašto. Pa igrali smo se skupa. Ali bilo je tako.
Na grbači in je bija pun kufer kaznenih i prekršajnih djela. Crna kronika se njima punila.
I njene dvi čere su rodile. Obje sa jedva 16 godin.
A onda joj je sin poginija.
U 15.oj godini mladosti.
U ranin jutarnjin satima.
Na neregistriranon motoru.

Brat se oženija. Dobija čer i činilo se da će bar na tu bandu bit sve ok. Al onda je ostavija ženu i spetlja se sa rastavjenon koja je imala šestoro dice iz svog braka. Gledala san ih s terace, onako bučne, bez kontrole i odgoja. I oni su rasli ka korov. Dobija je s njon još troje dice. Sve skupa desetoro iz mišanih brakova.
I svi su rasli ka korov.
Samonikli.
Znalo se u mistu i šire da kradu. Da dilaju drogu. I da se bolje u njih ne dirat jer bi mogli okrpit.
Prošlo lito je i njemu poginija sin.
Sa 19 godina.
Na neregistriranon traktroru.
I ostavija trudnu šesnaestogodišnjakinju.

Gledan ih i ovo lito. Ne dolaze cilu godinu. Samo ponekad u ovo vrime kupanja. Njihovo glasanje je ka iz filmova o Tarzanu. Nema manira. Nema uviđavnosti zbog ure u kojoj se nadvikuju. Jer dva u noći in je isto šta i deset ujutro. Drsko i neodgojeno.

lani san bila još uvik dobrohotno naivna. Ispekla san kolače. I odnila. I rekla da smo prvi susidi. Ako in šta triba neka dođu. Pitaju. Uspila san se ta dva miseca poigrat s jednon od čera. Radit s njon marmeladu od smokava. Pričat s non. Pokušat skinit koprenu mračnog obiteljskog nereda u koji je upala. Skrbništvo nad njom su dobili baba i dida jer je materi oduzeto roditeljsko pravo. Pokušala san i s njom uspostavit kontakt. Nešto malo bi preko meje popričale. Pokušavala san.
A onda su priko noći nestali. Vratili se živit u Selo.

Vidim ih i sada. Prolaze. Ne javjaju se. Prilaz kući in je opasan po život. A dica skaču po tin inproviziranin skalama.
Na cesti neregistrirana vozila kojima dolaze ovdi.
Ne samo da ih vidim. Gledan ih slojevito. Sa puno tuge i žaljenja.

Jer neko je ovdi odavna triba umišat prste. Po službenoj dužnosti. I možda spriječit korov koji rađa korov. Jer ne znaju drugačije. Niti ih je ikad drugačije naučilo.
Na pokušaj intervencije rečeno mi je, ne mišaj se. Nećeš dobro proć.
Ok, ne moran se ja mišat. Ima neko tko bi morao.

09.08.2019. u 14:16 • 8 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.