Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

ponedjeljak, 29.10.2018.

Trag u beskraju

Južine se ne smiruje.
U pojačanju je.
Orkanska.

Ovo je treći dan kako smo odsičeni od svita.
Ne samo da ne mogu nigdi van škoja, danas ne mogu ni iz kuće.
Valovi su prekrili cili mul i počeli se penjat po skalama.
Toliko smo blizu moru da nas zapjuskuje kiša od olovnih valova, a kapje se slivaju niz ponistre.
Stat mi je doma.
To mi je danas amen.

More je podivjalo.
Posve.
Ka bisni pas koji se zapinija.
Reži, škrguće, urla.

Susidov kaić je potopilo.
Neće južini biti dosta jedna žrtva.
Bira ih cili dan. Svašta pluta po površini. Plastične stolice, balote, šlape, kese, vesla.
Malo daje vidin da je mali kaić zarobjen u valovima. Otkinilo ga s nečijeg veza.
Ko zna di?
Sad ga valovi bacaju na mrkentu malog škoja priko puta nas. Ne znan čiji je. Ne pripoznaje ga ni On, ni Stari. Ne znan kome bi javila.
A i da javin, niko na svitu se ne može otisnit po oven vrimenu.
Jer vrime je stalo.

Ali ni stalo sve,
Gledan kako se utrkuju valovi i oblaci.
Ne mogu razaznat ko je brži.
Skoro da se dodiruju.
Kupaju jedno u drugen.
Spojilo se u jedno.
U kotao.
Vrije i kjuča.

Buka je nesnosna.
Ka da netko podriva ispod kuće.
Pa svako par sekundi jaki udar od vodene mase.
Kažu, ide vrime na još gore.

Gore još može samo bit da nan more ulize na teracu.
Onda stvarno mogu reć da iman kuću u moru.
Ne na moru.

Starome dalo na depresiju.
Usuka se.
Autističan i ni mu do ničega.

A On ne može izdržat zatvoren u kući.
Navuka sve kabanice od svita i reka da ide van, učinit đir.
Ni ga briga ni za kišu, ni za vitar.
Voli život na škoju.
Osamu.
More više od ičega.
Al ne može bit zatvoren.

A ja, ja mogu sve.
Mogu bit na otvorenon.
Mogu bit zatočena.
Utopjena u bonacu. Zatrpana u orkanske visove.

Ali u duši i mislima moran bit slobodna.
Znat da je moja zadnja.
Ako izuzmeno Gospodara svemira i vrimena.

Meni je dosta trag u beskraju.
Da znan da san živa i da su moje misli i slova u beskonačnoj putanji.

29.10.2018. u 14:20 • 6 KomentaraPrint#^

nedjelja, 28.10.2018.

Meteoalarm

Izdan meteoalarm za cili Jadran.
A kad živeš na škoju onda je to alarm na kvadrat.
To znači, stoj di jesi.
To znači da za slučaj jute potribe ne možeš nigdi.
Trajekti i katamarani ne voze, a helikopter ni u snu ne može uzletit, ni sletit.

Stanje u vali je šušurno.
Iako je zaštićena od otvorenog mora, valovi su visoki preko tri metra, a to znači da su svi mulovi pod moren, da nijednom ne možeš prići, a da te ne oblije val od glave do pete.
Ako kaići nisu dobro vezani, moglo bi biti ugusto.
Ostaje nan cili dan provest u kući.

Ali zove me rodica na obid.
Kaže, ajde ti, On i Stari dođite na ribu. Marko je bi prin par dana do Sušca, vrga je mriže i uvatija je dobre ribe. Nešto smo prodali, nešto stavili u ledenicu.

Ona je s mužen samo pet kilometri od mene.
Vala in je mala i u njoj sada žive samo njih dvoje.
To znači da san ja u pet puta naseljenijoj vali od njihove.
Ja san u odnosu na njih u VeleVali.
Kako je sve relativno!

I otišli smo.
Vrime, ka da je smak svita.
Oblaci, kiša, orkanska južina. A more se zapinilo i divjački se nabacuje na mrkentu u svoj silini.
Sve je u zaglušujućoj huci.

A njihova vala ka bajka.
Tri kuće.
Dvi su do lita zatvorene.
More in pjuska u dvor.
U kaminu se već loži vatra, a iz kužine moje Vinke ćuti se lipi miris.

Povirila san i vidila da miša crni rižot od sipe.
Tira nas za stol da se smistimo i da otpočnemo s gozbon.

A rižota se ne bi posramija ni Jamie Oliver. Bija je savršen. A sa gradela je stigla grdobina u kojoj je, još do nedavna, bilo 22 kila. Grdosija.
Ko zna, zna da je to delicija.

Bilo nan je lipo. I toplo oko srca.

Kad smo bili dica Vinka je stalno, priko lita, dolazila kod mene u Grad. I bile smo bliske. Ali ona se rano udala i onda smo ostale bliske u srcu, ali smo se malo viđale. A život je nije štedija. Na nijednom poju.
Usprkos tome, još uvik je lipa, draga i vridna za poludit.

I dok sam ja sklona zakukukmečat i za manje stvari, gledan joj Marka koji je prije par godin operira karcinom. Proša je 48 kemoterapija i žive punin plućima.
Gradi, kopa, maslinari, ribari,...ne mogu nabrojit šta sve radi.
Možda i ne postoji šta ne radi, koliko je vridan.
Oči mu sjaje dok priča dogodovštine s ribolova, dok priča kako je na svom kaminu okrenija priko 500 janjaca, kako se druže i kako mu je dan kratak.

Proša je golgotu, al ni sekundu se na nju nije osvrnija s gorčinom, sjeton, tugon, izazovon života.
On je zna da će bit jači od bolesti.
On je zna da su uzde u njegovin rukan i da je on kormilar svog života.
Isto, kako je do jučer bija kormilar na mnogin brodin od svita, ka pomorac.

Došli smo doma, a ja san se ćutila nekako bogatijon.
Kako je lipo vidit i srest velike jude.
Kojima su sve nedaće male.
Koji su borci.
Koji vole i cine život.
Koji život žive aktivno, a ne postrance, kao kritičari prostora i vremena.
Krv, znoj i suze su živili.
Ali živili su i veliko srce koje su dilili za stolom sa mnogim judima, prijatejima, poznanicima, prolaznicima. Njima je to svejedno.
U vali kojoj živi dvoje judi svi su dobrodišli.
I to se osjeti u stisku ruke, u pogledu i pozivu za ponovni susret.

I ja se radujen da ću ih uskoro pozvat i isto tako, sa srcen, ugostit.

Ni crveni meteoalarm nas ni omeja.
Možda je zakočija cili promet na Jadranu, ali ne i naš današnji susret.
U danu u kojen se oblaci sudaraju sa zemjom i morem. A valovi dotiču nebo.
U danu u kojen san bila spremna ne povirit noson vani.
U danu koji je bija velik.
Jer su na okupu bili mali judi.
Mali judi iz malih vala.

28.10.2018. u 18:08 • 6 KomentaraPrint#^

četvrtak, 25.10.2018.

Dlaka

Već danima, kad prođem rukom priko brade, bocka me neka dlaka.
Stalno govorin kako ću to sad vidit na zrcalo i išćupat je pinceton.
Pa zaboravin.

Danas smo bili u Selo.
Kupili spizu.
Javili se starin i bolesnin susidima, koji su iselili iz vale.
I bila mami na grob upalit sviću i stavit boket cvića.

Kad smo obidovali Stari se spustija u svoju sobu zaspat.
ON otiša veslat.
Ja sama.

A na teraci upeklo. Majca na špaline dovoljna.
More, onako ljeskavo, blišći na suncu tako jako da triban stiskat oči od toliko svitla.

I sitin se kako je sad pravo vrime uzet zrcalo i pincetu i iščupat onu dlačurdu iz brade.

I onda san se pripala.
A muke ti ježeve, ko me to gleda iz zrcala?
I kad san se uopće zadnji put pogledala u zrcalo?
Ono baš pogledala i pregledala?

Život u vali, na škoju, odnese gradski stres i užurbani tempo, a donese fjaku i neku dozu nebrige za vanjski izgled.
Važno da san čista, da mi je roba uredna i udobna, a to se onda redovito svede na sportske tute, gege, šlampave majce i Birkenštoke na nogama.
Kosu uvatin velikon štipon i tako mi bude praktično.
Uglavnon, to praktično je zaminilo sve ono šta mi se cili život u gradu podrazumijevalo.

A podrazumijevala se šminketa.
U mlađin danima volila san se lipo obuć, visoke take, hrabre eksperimente s modon, redoviti odlazak u frizera, make up. Sve je moralo bit tip top.

A sad me iz zrcala gleda žena s borama, teškin kapcima, koji prekrivaju nekad velike oči i pobogu, sijedi izrast.
Ne mogu se sitit kad je ovdi bila Glorijeta i zadnji put me prepiturala?

Ovdi čak i vrime drugačije teče.
Ka da se ne miri satom, danima, tjednima.
Pa mi ni nemamo ovdi kalendar!
Ne znan šta bi nan značilo je li ponediljak ili petak.

Iden iščupat onu dlaku, al više ne vidin dobro na blizu.
Nekad san se smijala svekrvi i Staroj kako su škiljile i iz stotog puta ubadale konac u iglu.
A sad san došla na isto.
Al ni mi do smija.
Stavjan očale za blizu, jer iman i one za daleko.
Ma mi okvir od njih smeta da uvatin bodljiku pinceton.

Odakle ove dvi duboke bore između obrva.
Pa sa svake strane nosa prema ustima.
Pa nagrišpani vrat.
Kad prije???

A svako jutro se umivan, a ni ne pogledan u zrcalo.
Kako to?
To bi trebalo bit normalno i prirodno.
Al ne.
Ja se umijen, obrišen i odšetan iz banja.
Svaki dan se tuširan, a zrcalo ka da ni ne postoji.

Di je nestala ona potriba svidit se sebi, Njemu?
I je li praktičnost i udobnost ta koja je debelo zasjela na pijedestal šezdesetih i rekla, opusti se.
Ako se dobro osjećaš u svojoj koži, znači da je sve na svon mistu.

Gledan bore, gledan novu sebe i zahvaljujen nebesima da san bore dočekala.
Neka ih.
Moje su.
U njih je utkano i zapisano sve šta san ja bila i šta jesan sada.
A važno je da jesan.

Starin dostojanstveno.

Čitan, pišem, ponekad crtam,
Šetam puno, održavan čiston i živon ovu veliku, preveliku kuću.
Dočekujen i ispraćan goste.
Kuhan s ljubavju sebi, Starom i Njemu.
I svin prijatejima koji svrate u posjet.
I veselin se kad je za veselit se.
I tugujen kad je za tugovat.
Živa san u duhu, umu i tilu.

Neka mojih bora.
Malo su me zatekle. Ka da su se izrezbarile priko noći.
A zapravo, ka da je i ovih šezdeset prošlo priko noći.

A tribalo je samo iščupat dlaku.

25.10.2018. u 15:04 • 5 KomentaraPrint#^

ponedjeljak, 15.10.2018.

Homo homini lupus

Bila san klasičar u osnovnoj i gimnaziji.
Osan godina san učila Latinski i Grčki virujući kako će mi na medicini, sa znanjen tih jezika, bit lakše.

A onda je Stari krenija gradit kuću u Karbunari.
Ni bilo pineza za kuću i studij van moga Grada.
U nekon drugon Gradu.
On je odredija prioritet za sebe.
A mene pustija da se gušin na pravnon fakultetu.
I u rekordnon roku diplomiran.
Učila san ka manita.
Samo da ne bi morala isti ispit ponovo učit.
Mrzila san svoj studij.
I mrzila san Starog.
Jer je sebe posložija, a mene razbuca.

S vrimenon san mu oprostila.
Ali ne i sebi.

Zato šta san bila preposlušno dite.
Zato šta se nisan ni pokušala borit za sebe.
Zato šta me bilo sram tražit roditeljsku žrtvu.
Zato šta san svaki ispit proplakala, a njih s time nisan opterećivala.
Zato šta san usprkos svemu bila dobar student.
Zato šta nisan znala reć neći i ne mogu.
Zato šta san usprkos svemu bila dobra pravnica
Zato šta san promašila profesiju.
Zato šta san mogla bit milijun puta bolja likarica.
I zato šta san mogla bit bolja sebi i drugima.

Ja volin ljude.
Volin izvlačit iz njih najbolje.
Jer onda to izvlačin i iz sebe.
Pa san i ja onda bolji čovik.
Bolja žena.
Ja suosjećan s ljudima u njihovoj boli, patnji, tuzi, gubitku, promašaju, izgubljenosti.
Volin zagrljaj i znan bit dobro rame.
Ja san štreberica koja voli učit.
Posebno ono šta volin.

I ne mogu si oprostit da nisan bila likarica.
Jer to još uvik kola mojin venama.
I kolalo je cili život.
Voja i žeja za pomoć drugome.

Likarica kojoj ni jedna žena ne bi prolila suzu boli jer bi joj odbila dat anesteziju za bolnu kiretažu.
Likarica koja bi vezivala ljubavlju, brigon i znanjen, a ne konopima.
Likarica koja bi gledala u oči, a ne u takujin.
Likarica kojoj bi dužnost i odgovornost bile isprid ega i pozicije.
Likarica koja bi posao nosila doma, jer emociju ne brišeš provlaćenjen kartice na kraju radnog vrimena.
Likarica koja bi uvik primila cvit u pitaru i njime bolnicu učinila vizuelno humanijim i toplijin mistom .
Likarica koja bi uvik primila čikolatu i podilila je s kolegama ili je dala prestrašenom ditetu ili nekon potrebiton.
Likarica kojoj je čovik svetinja.
Likarica koja bi režala na kolege i kolegice koji su vukovi iz čopora istih. A pacijenti ovce kojima piju krv, dostojanstvo, novac i zdravje.

Ka pravnica san iz prve ruke vidila da pravni sustav ne funkcionira.
Ka pravnica san iz prve ruke vidila da je pravda uvik iznad prava.

Ka žena plaćem nad sudbinon svih poniženih u zdravstvenon sustavu.
Kad jaganjci utihnu, vukovi su svoje već učinili.

Ali šutnja je prekinuta.

15.10.2018. u 21:52 • 4 KomentaraPrint#^

nedjelja, 07.10.2018.

Dara je luda!


Ovi južinasti dani me stalno vraćaju u ditinjstvo.
Starim li to?
Ili to već jesam?
Hm.
Uvik su za mene govorili kako san bila dobro i poslušno dite.
Ni me bilo za ćut, ni vidit.
Žgoljava.
Eto, taka san bila.
A odakle onda slike ka ova i ovoj slične?

Bila je jesen 1964.
Upisala san se u prvi razred skule.
Falilo mi je težine i visine.
A već san znala čitat i pisat.
Volila san učit, volila san teke, lapiše i naj od svega vonj novih knjiga.
I volila san slušat priče.
A najviše san ih slušala kad san bila bolesna.
Zato mi je i bilo drago kad bi me stisle gjandule i uvatila febra.
Onda pričama ni bilo kraja.
Pa neka san ih čula i po stoti put, uvik mi je bilo drago ćut iznova.

Tu godinu je često, s otoka, dolazila rodica od Starog.
Upisala je Pedagošku akademiju, koja je bila na pljuc od našeg stana u Gradu.
Dara je polagala ispite i materi je bilo drago kad je dolazila.
Uvik bi donila maslinovog uja, vina i prošeka.
Mater ni volila maslinovo uje pa ga je dilila susidama.

I onda je tu jesen došla polagat diplomski.
Ja nisan znala šta to znači, ali san po njenim pričama i ponašanju znala da je to nešto veliko.
I dok je sidila za stolon i prelistavala svoje papire, ja sam dotakla neku njenu skriptu /tada nisan ni znala da se to tako zove/, a ona me pecnila po prstima i rekla da san guska.
Da joj je to važno i da joj to ne tičen.

Ja san se pokunjila i bila san tužna.
To guska mi se parilo jadno grubo.

Ispod kamene ploče, di je materi bija radni stol, prostrla san deku od peglanja, uzela svoju plastičnu lutku i igrala se na mame.

Daru nisan više ni pogledala.
A u drobu mi je rasla neka težina.
Onda su ona i mater otišle u suside na kavu.
Ja ja san brzo uzela onu masnu pastenu boju, otvorila nasumce iz hrpe njenih papira i knjiga neku stranicu i preko cile napisala velikin štanpanin slovima: DARA JE LUDA!

Večer je prošla uobičajeno.
Kako je Stari bija dosta na terenu, ja bi spavala u veliku posteju s materon.
I to san volila.
Volila san kad je bilo ladno uvuć joj se u krilo.
A da mi ona puše u leđa da se brže zgrijen.

I zaspale smo.
Mama ono zapravo, a ja samo s jedin okon. /Kasnije mi je dijagnosticirana primarna insomnija, pa biti budna po noći je bilo moje normalno stanje/.
Naravno, Dara je spavala u drugu kamaru.
Moju.

Ujutro san je čula kad se digla.
Otvarala je vrata od banja i šuštala je voda od špine na kadi.
Ja san utiho navukla materi jorgan priko ušiju i ka perce san kliznila niz krevet.
Na svako škripanje parketa san zastajala.
Pa opet nastavjala hodit na prstima.
Otvorila san vrata, a Dara je bila prignuta priko kade i na dasku od robe je prala nešto svoje.
Nit me vidila, nit me ćula.
Lagano san izvukla kjuć s unutrašnje strane brave, pripomistila ga na vanjsku stranu, pritvorila vrata i zakjučala je.
Vratila san se u krevet i ka koala se zakačila materi za leđa.
Parilo mi se da me samo snažno kucanje srca moglo odat.

Primirila san se za kratko, a onda je krenilo bubetanje i buka.
Mater se pridigla i rekla, za gospu blaženu, šta je ovo?
Digla se i čula Daru kako arlauče iz banja.
Tila joj je otvorit, al tek onda je vidila da je triba otkjučat s vanjske strane.
A Dara je izletila ka furija.
Derala se da san koza, guska, svašta je govorila.
I da je zbog mene zakasnila na obranu diplomskog.
Mater me isprva branila i rekla joj, bog s tobon, ona spava ka janje cilu noć sa menom.
Bidna Dara se na brzinu sparičala, a da je imala i više vrimena ne bi boje izgledala.
Mater me poslala u kut.
Za kaznu.

I posli cile vičnosti, ukazala se diplomantica u kući.
Položila je.
Diplomirala.
Al i dalje se ni gasila.
Koza, tuka, šupjaća, svašta mi je govorila.
I rekla da je drug profesor otvorija jedan primjerak njenog diplomskog, kojeg je ona kucala tri miseca na makinu i da je priko cile stranice pisalo DARA JE LUDA!
Da je umrla od srama i pokušavala in objasnit da je to učinilo jedno zlo dite.
A da ona za to ni znala.

A ja san izišla iz kuta.
Oči su mi bile pune suza.
I stala san hrabro isprid nje i rekla joj: kaka ćeš ti bit meštrija kad malon ditetu govoriš da je guska.

Godine i godine su prošle.
Dara je otišla u penziju, nakon šta je cili radni vik provela u skuli ka meštija, dici od prvog do četvrtog razreda.
Kad god san dolazila na škoj, redovito bi joj se javila.

Obožavala me.
Volila je pričat sa mnon o životu, filozofiji, religiji, književnsti.
Molila me uvik da je positin kad god dođen.
Bila je pomalo nešesna.
Tako su bar svi govorili.
Ali ja to nisan vidila.
Vidila san samo toplinu duše koja me s radošću dočekivala i svaki put s puno humora iznova i iznova prepričavala priču o mom nestašluku.
Priču s kojom je startala svoj cili životni radni vijek.

I dan danas je ponekad positim.
Kad iden materi na grob.
I njoj upalin sviću i svaki put ostavin jednu boju od pastela.

07.10.2018. u 14:59 • 3 KomentaraPrint#^

subota, 06.10.2018.

Film unatrag

Južina i dalje.
Ali sad s kišon i prolomima oblaka.
Ne mogu noson iz kuće.
Samo s ponistre gledat u more, u škoj priko puta kuće i u nebo.
Nigdi žive duše.

On i Stari su išli posli obida leć.
Roki Balboa se skudrija na kauču i krmi.
A ja nekako u neskladu s vrimenom, vitron i grmljavinon.
Nevjerojatno mirna, usidrena u sebi i svon spokoju.

I dalje oko mene caruje sivilo od boja, a u meni pregršt uspomena isplivava na površinu.
Jedna sustiže drugu, baš ka zapinjeni valovi jedan za drugin, u beskonačnon nizu.

Ponovo iman tri godine.
I opet san kod tete u Selu jer je mater u bolnici.
A Stari radi.
Oboje kilometrima daleko od Sela.

Iz Australije je stiga bajul i u njemu puno rotula od robe.
Teta je izabrala jednu i rekla da će sašit kotulice Meji, Vinki, meni.

Moja je bila najlipša.
Sa volanima i čipkon.
Ćutila san se ka najlipše dite na svitu.
I volila san tetu puno, puno.
I ona mene.
Nikad to nismo krile.
Ni onda, a ni danas.

I tako, nas tri rodice, teta odlučila odvest u fota da nan za uspomenu ostane lipa slika.
Očešjala nan je kose, obukla nas i rekla, homo ća.

Ja san na nogama imala plastične trika traka sandale, a Mejo lipe postole.
Sa fjokon na sredini.
Nisan ih stala gledat.
Tila san ih imat.
Kad je to teta vidila rekla je Meji neka ih skine i da ih meni.
A da ona obuće moje.
Mejo je puno plakala.
Ni ih tila svuć.
Ali tetina je bila zadnja.

Sad san imala najlipšu kotulicu i najlipše postole.
I nisan se ćutila krivon za ništa.
Ni za Mejine suze, ni za to šta san ja na slici ostala lipa ka slika, Mejo kako se krivi, a Vinka u muškin postolama i odsutnog pogleda.

Ta slika je najlipša slika mog ranog ditinjstva.
Ostala je predmet veselog prepričavanja dobrih 50 godina.
Mejo mi je stalno spočitavala te postole i nabijala mi na nos osjećaj krivnje.
I to da san na slici ispala najlipša.
A godinama posli, ka tinejđerice, Mejo je bila miss Sela, i izišla je na naslovnici Arene.
Bila je lipa i šesna.
Najlipša od nas.
Postale smo bliske.
Ka sestre, spremne uskočit i pomoć kad god je kojoj tribalo.
Al postole su me sve više žujale, jer ona nije zaboravila traumu ditinjstva.

A onda se neko vrime nismo viđale.
Ja u Gradu, ona u Selu, u bračnin problemima.
Slabo san dolazila na škoj i nastala je neka rupa u vrimenu, prostoru i uspomenama.

To lito san odlučila ispravit nepravdu.
Došla san na otok i zvala Meju na kavu.
Isprid hotela, u centru, di se odvija cili društveni život maloga mista.
Izgrlile smo se, naručile kavu, prepričavale zagubljen život iz vremenske rupe i prije nego smo se razišle, izvukla san iz kese lipo zamotanu kutiju s velikin fjokon i rekla, ovo je za tebe.

Bila je iznenađena, zatećena.
Ni imala pojma, ni slutnju šta joj poklanjan.
A kad je otvorila, osmjeh i ushit se zaminija suzama, suzama jubavi, radosti, nevjerice, ditinjstva i nepovratnog bezbrižnog vrimena.

Unutra su bile najlipše dičje postole ikad.
Sa fjokon.
Gotovo iste ka one koje su na slici bile na mojin nogama.
Umisto njenim.
I napisala san joj:
Račun je sa zakašnjenjen poravnan.
Neka te pogled na ove postole vodi u sritnije dane tvog života.
Biraj smjer i putanju kojom kročiš.
Ne gacaj po blatu.
I, oprosti.
Bila san premala da shvatin kako je sebičnost nešto čemu sam, kao ružnom poroku, davno stavila blindo vrata na svoj život.
Volin te.

06.10.2018. u 14:10 • 5 KomentaraPrint#^

petak, 05.10.2018.

50 nijansi sive

Brate mili zajužinalo.
Sunce, ispod naslaga oblaka, natiralo živu u termometru na 35°.
Vlaga teška vata se za kožu ka selotejp, a pluća traže zraka.
Pari mi se da smo Stari, ON i ja ka ribe na suvom.
Svih uvatila mala snaga.
Teška fjaka i ni nan do ničega.

Jučer nas je u ciloj vali bilo sve skupa osan.
Misto sa osan stanovnika.
Raštrkanih duž cile vale.
A svak od nas Robinzon za sebe.
Naučili bit začahureni unutar svoje pracele i zabavjat se svak svojin poslon.

A meni se čini ka da mi je danas nebo poleglo na leđa.
Siva nebusina, sa slojevima debelih oblačina koji se kotrljaju, sudaraju, mišaju, minjaju oblike, konture, likove, ulaze jedan u drugoga, podilaze ispod i iznad.
I sitin se moje prike Jele iz Grada, slikarice, meštrovice o pinela i boja i pitan se zna li ona da uopće postoji ovoliko nijansi sive.
Ako nije znala, znat će.
Kad opet dođe ovdi.
Ali ovi put u jesen.
I sidne na teracu.
I unese zvonki glas koji svakoj boji da notu, stihove, pismu i lepršavost.
Njoj i siva boja piva.
I svaka druga.
Nije ona ka ja da boje dili na drage mi i mrske.

Južina donese i težinu u moru.
Nestane one prozračnosti, bistrine, čistoće.
Ka da je nebo rastalilo olovo, pa teška, muljava, troma masa lino klizi.
Samo joj valovi daju životnost.
A oni teški, debeli.
Ka da teče nafta, a ne more.

Isto san se okupala.
Zaplivala.
Triba održat kontinuitet bar do jedanaestog miseca, pa se onda povuć pred višon silon.

Krenile su nan maratonske šetnje do dna vale i nazad do kuće.
Svaki dan po šest kilometara.
ON, ja i Roki Balboa.
Na po puta opet poskok.
Zgazilo ga auto.
Diran ga štapon da se uvirin da je mrcina stvarno krepana.
Raskotili su se i triba bit oprezan.
I on siv ka cesta, nebo, more.
U povratku san jednog skoro nagazila.
Slikala oba mobitelon.
Neka ih u arhivi za one šta mi ne viruju.

A onda se pojavija biciklist.
Pa drugi, pa skupina, pa cila ekskurzija kosookih.
Njih pedesetak.
Ne mogu virovat ocima.
Svi u metalik sivoj monduri.
Sa sivin kacigama i napisima na poleđini ispisanim istočnjačkon abecedon.
Od koje nisan razumila ni riči.
Klimali su glavon na pozdrav.
Smješkali se i odvozili u pravcu druge vale, makadamskon stazon..
Vidila san samo da je zadnji bacija koru od banane sa strane ceste.

I došla mi je na tren slika iz ditinjstva.
Mater se razbolila i završila par miseci u bolnicu.
Stari je radija.
I doveja me iz Grada svojoj sestri u Selo.
Mene sa tri godine.
Da me ona čuva.
A i ona je bila sa troje male dice, sve moji rođaci.
Teška sirotinja.

Wc u štali na čučavcu, a okolo slama i kokoše.
Za doručak čaj od mažurane i pola tvrdog okruglog kolača, šta se prodava u butigi nanizan na konope.
Za ručak zeje koje je teta sama brala po ledinama između suhozida.
Svi jedemo iz iste terine i uz to feta starog kruva, koji se peka samo jedan dan za cilu setemanu u krušnoj peći.
Za večeru opet čaj i druga polovina onog tvrdog kolača koji se močija u čaj.
I tako iz dana u dan.

Jedno popodne, teta me uzela za ruku i odvela škripavin drvenin skalama u šufit.
A tamo mrak, paučina i veliki drveni bajuli u kojima nan je rodbina iz Australije slala rižu, žutac u balama za šit nan mudante i za posteljinu.
I nešto šta smo mi dica puno volili, a ritko vidili.
Gusto, slatko mliko iz konzervi.

Bilo me puno strah u tom šufitu.
Mirisalo je na tufinnu, a srce mi je tuklo ka da će nešto iskočit i pojist me.
A onda me teta zagrlila i pojubila.
Iz njedara je izvadila jednu bananu, ogulila je i dala mi izist.
Ni bilo za njeno troje dice i za mene.
Bila je samo jedna i ona ju je dala meni.
Jer san bila sama.
Mala i bez oca i matere koji su bili kilometrima u drugon Gradu.

Nikad joj to nisan zaboravila.
Bila je i ostala do danas oličenje anđeoske dobrote i plemenitosti.
Meni i cilon Selu u kojen živi.
Moja druga mama.

I tako me jedna kora od banane vratila desetljećima unazad.
Zažarila mi uspomenu u srcu.
I neka je danas oko mene bilo svih nijansi sive, meni je bilo negdi u duši toplo, plameno.

Mislin se, boje sivo oko mene, nego u meni.



05.10.2018. u 17:14 • 2 KomentaraPrint#^

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.