Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

četvrtak, 25.10.2018.

Dlaka

Već danima, kad prođem rukom priko brade, bocka me neka dlaka.
Stalno govorin kako ću to sad vidit na zrcalo i išćupat je pinceton.
Pa zaboravin.

Danas smo bili u Selo.
Kupili spizu.
Javili se starin i bolesnin susidima, koji su iselili iz vale.
I bila mami na grob upalit sviću i stavit boket cvića.

Kad smo obidovali Stari se spustija u svoju sobu zaspat.
ON otiša veslat.
Ja sama.

A na teraci upeklo. Majca na špaline dovoljna.
More, onako ljeskavo, blišći na suncu tako jako da triban stiskat oči od toliko svitla.

I sitin se kako je sad pravo vrime uzet zrcalo i pincetu i iščupat onu dlačurdu iz brade.

I onda san se pripala.
A muke ti ježeve, ko me to gleda iz zrcala?
I kad san se uopće zadnji put pogledala u zrcalo?
Ono baš pogledala i pregledala?

Život u vali, na škoju, odnese gradski stres i užurbani tempo, a donese fjaku i neku dozu nebrige za vanjski izgled.
Važno da san čista, da mi je roba uredna i udobna, a to se onda redovito svede na sportske tute, gege, šlampave majce i Birkenštoke na nogama.
Kosu uvatin velikon štipon i tako mi bude praktično.
Uglavnon, to praktično je zaminilo sve ono šta mi se cili život u gradu podrazumijevalo.

A podrazumijevala se šminketa.
U mlađin danima volila san se lipo obuć, visoke take, hrabre eksperimente s modon, redoviti odlazak u frizera, make up. Sve je moralo bit tip top.

A sad me iz zrcala gleda žena s borama, teškin kapcima, koji prekrivaju nekad velike oči i pobogu, sijedi izrast.
Ne mogu se sitit kad je ovdi bila Glorijeta i zadnji put me prepiturala?

Ovdi čak i vrime drugačije teče.
Ka da se ne miri satom, danima, tjednima.
Pa mi ni nemamo ovdi kalendar!
Ne znan šta bi nan značilo je li ponediljak ili petak.

Iden iščupat onu dlaku, al više ne vidin dobro na blizu.
Nekad san se smijala svekrvi i Staroj kako su škiljile i iz stotog puta ubadale konac u iglu.
A sad san došla na isto.
Al ni mi do smija.
Stavjan očale za blizu, jer iman i one za daleko.
Ma mi okvir od njih smeta da uvatin bodljiku pinceton.

Odakle ove dvi duboke bore između obrva.
Pa sa svake strane nosa prema ustima.
Pa nagrišpani vrat.
Kad prije???

A svako jutro se umivan, a ni ne pogledan u zrcalo.
Kako to?
To bi trebalo bit normalno i prirodno.
Al ne.
Ja se umijen, obrišen i odšetan iz banja.
Svaki dan se tuširan, a zrcalo ka da ni ne postoji.

Di je nestala ona potriba svidit se sebi, Njemu?
I je li praktičnost i udobnost ta koja je debelo zasjela na pijedestal šezdesetih i rekla, opusti se.
Ako se dobro osjećaš u svojoj koži, znači da je sve na svon mistu.

Gledan bore, gledan novu sebe i zahvaljujen nebesima da san bore dočekala.
Neka ih.
Moje su.
U njih je utkano i zapisano sve šta san ja bila i šta jesan sada.
A važno je da jesan.

Starin dostojanstveno.

Čitan, pišem, ponekad crtam,
Šetam puno, održavan čiston i živon ovu veliku, preveliku kuću.
Dočekujen i ispraćan goste.
Kuhan s ljubavju sebi, Starom i Njemu.
I svin prijatejima koji svrate u posjet.
I veselin se kad je za veselit se.
I tugujen kad je za tugovat.
Živa san u duhu, umu i tilu.

Neka mojih bora.
Malo su me zatekle. Ka da su se izrezbarile priko noći.
A zapravo, ka da je i ovih šezdeset prošlo priko noći.

A tribalo je samo iščupat dlaku.

25.10.2018. u 15:04 • 5 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.