karbunara

ponedjeljak, 18.02.2019.

Konfužjun

Dan je produžija. Do šest uvečer lipo se vidi. Odma san živnila.
Meni su baterije na solar.
Šta više svitla i sunca, to san više onaj bolji dil mene.
To san veselija, brbljavija, žveltija, brža i kreativnija.
To san maštovitija, izdržljivija i optimističnija.
I škoj, i vala, i robinzonski život mi lakše padaju.

Onaj mračniji dio mene počinjen spremat u škafet.
Neka čeka novu jesen mog života i olovne boje s kojima se nisan nikad sprijatejila
To je onaj sjetni ja, koji zna zaglibit ispod i iznad površine ove podastrte mi modrine neba i mora.
I kopat po bespućima sebe tražeći odgovore na nepostojeća pitanja.
I ponirati u najdublje dubine.
I prelijeteti u druge galaktike i sazviježđa.

Sve više san vani.
Sve manje u kući.
U vrtlu se zeleni bob i raštika.
Ima još uvik rikole.
Sad će i sadnja kumpira.
Kod nas je toga sve po malo.
Za par puta skuvat.
I najviše da Stari ima zanimaciju.

U neposrednoj blizini čisti se teren za novu kuću.
Susid dolazi. I čudo od mehanizacije s njin.
Čuje se bužanje po cili dan.
Stari to ionako ne čuje.
ON ronza da su bučni od ujutro do navečer. Bez pauze.
A meni drago da je bar nešto u vali u pokretu.

Išli smo u standardnu popodnevnu điradu.
I naletili na druge suside. Koji su došli uzet vino iz konobe.
Još im ni stajun za ostat ovdi.
Utirali mi u ruke deset jaja. Digli ih usput iz svog kokošinjca sa OPG-a.
I sa sobon u naručju nosili malu ovčicu. Staru tek četiri dana.
Okoćene dvi. Ovo siroće ovca odbacila i sad je vode doma hranit na bočicu.
Držala san je u naručju, a Roki je poludija od lajanja.
A ja bi je bila najrađe odvela doma. Da nan bude još jedan kućni ljubimac.
Al ko bi moga uz ovu zvir od ljubomornog psa.

Danas je društveni život u vali odskočija od normale.
Bilo nas je, bar na kratko, više od troje.
Počinje mirisat na ono šta će doć za koji misec.
Šušur.

18.02.2019. u 09:01 • 6 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 17.02.2019.

Bakalar s posveton

Noć je bila košmarna. Katkad je boje da ne spin ni ono malo šta mi se omakne, a miri se u minutama.
Nikad ništa od vraćanja unazad.
Od premotavanja filma.
I rasprava sa sobon, tipa: šta bi bilo da je bilo.
Samo znan da je sedan godina proteklo ka u trenu.
Al sve šta je bilo u tih sedan godina, vičnost.

Jutro je osvanulo ka uje na platnu.
Od Mihanovića.
I ne znan je li stvarnost gori ili je stvarnost odraz u moru.
Ili živimo oboje.
I stvarnost i iluziju.

Stari je kupija bakalar. Norveški. Oni vakumirani.
Očistila ga u moru.
Oko nogu mi se umiljavale maške.
A u moru se skupili cipli i pirke. I grabili šta bacin.

Kako je samo volija doć ovdi.
I zajebavat svih i sve.
Za to nema ni bojeg, ni finijeg izraza.
Sad prede na nebu.
I smijulji se. Jer san, zajebaje, izgovorila i napisala.
A dok ga je bilo, na sve san odgovarala, a u klinac.
I to je bija moj maksimum. Od beštimje.

A on je kočijašija. Najslaje s mojom materom.
Njih dvoje ka u najgoroj krčmi.
Pojist. Popit. Zapivat. Gestikulirat.
I zabavjat svih.
A mi bi cenili. Previjali se od smija.
On je bija prvak svita.
Prvak svita u zajebanciji.
Prvak svita u drugarstvu.
Ali jedno prvenstvo ni osvojia.
Izgubija Grand prix života.
Uša u finale.
I više se nikad nije vratija u trku.
Samo današnja šoneta u novine.
Ka spomen da je bija.
Da smo bili zajedno.
Prijateji.

Bakalar je bija na bjanko.
Učinila san ga za prste polizat.
Popija je po litre čistega maslinovog.
Dobro začinjen. I dobro istučen.
I crni kruv. Iz škrovade. Tepal. S tvrdon koricon.

Stari. ON i ja.
Svi troje u svon filmu. I svojin uspomenama na našeg prijeteja.
Svi smo ga volili.

A on je volija bakalar.
Izija bi tri pjata i onda bi iz Grada zva moju mater u valu.
Izbogava bi joj sve po spisku.
I govorija da me bar mogla naučit kuvat. A ne da mu ovako dajen splačine.

Zadnji bakalar smo izili zajedno na dočeku 2012.
I puno toga je bilo zadnje.
Otiša je u trenu.
Ostavija nedovršene snove.
I zajedničke planove o suživotu u vali.
On bi pisa i zajebava svih.
Mi bi ga slušali.
I trpili.
S gušton. I smijom.
I živili veseli život.

Bakalar je bija za prste polizat.
Baš onako kako bi ga on volija.

Sunce i dalje u vali. More se ljeska.
Negdi u valovima uspomena kako me kacao.
Kako sam se davila i zagrcnila.
A vala je odjekivala njegovin grohoton.

Danas samo maestral.
I tjeskobna samoća.
Ća je bilo tega više ni.

17.02.2019. u 14:24 • 9 Komentara • Print • # • ^

subota, 09.02.2019.

Svitlost

Ka dite san bila teška plačljivica. Plakala za sve i svakoga.
Vrlo rano naučila čitat. Ka predškolac gutala Bambija i Djevojčicu sa šibicama.
Pa opet i opet.
I svako novo čitanje ka da mi je još više bužalo rupu od tuge.
Bambi bez mame.
Djevojčica sa šibicama sama.
Ostavjena.
Gladna.
Promrzla.
Mrtva.
A di su svi koji su je mogli prigrlit?
Kako se to uopće moglo dogodit?
Pa je mašta navodila na svoj mlin. Bambi je bija kod nas doma. A djevojčica sa šibicama moja sestra. Koju nikad nisan imala.
Tada san žestoko stala i na stranu ježa koji je branija svoj skromni dom. I znala ga cilog napamet.
I još ga znan.

Empatija koje se formirala u mojoj duši samo je resla.
Bilo mi je stalo do svih.
Činilo mi se tada, nekako više nego svima koje sam poznavala i s kojima san se družila u to doba ditinjstva.

Je li to bija trenutak u kojem je Svitlo odabralo mene?
Ili san ja odabrala Svitlo?
Ili smo se sudarili hitajući jedno drugome u susret?

I tako san resla i odresla hoteći uskočit. Pomoć. Učinit.
To me nadahnjivalo.
Činilo ispunjenon i sritnon.
Nike su stvari bile male, sitne.
Nike su bile krupni zalogaji, u kojima se tribalo boriti sa institucijama, ljudskin zabludama, neznanjen i prihvaćanjen drugih i drugačijih.
HIV je bija bauk. A dvi djevojčice stigmatizirane, odbačene ka zadnje smeće.
Nije ih prihvatila škola. Nisu ih prihvatili roditelji školaraca. Pa shodno tome ni dica.
Ni Crkva tada nije mrdnila prston. Ništa od onoga "šta učinite najmanjem među vama, učinili ste meni."
Mediji su se hranili žutilon.
A djevojčice su bile u polju ničije brige i nadležnosti.
U minskom polju ljudske suhoće, u kojoj je vlastito dupe bilo prioritet.
Hvala nebesima. Uspila san.

Posli njih su dolazili novi potrebiti.
I za sve njih se tribalo borit u nekon segmentu njihovih potriba.
Jer se nikad ništa ne podrazumijeva.
Jer se za sve treba izborit.
Nateglit.
Jer smo društvo koje voli obilježit i ispljunit.

Koristila sam svaki segment života za uskočit.
Pa čak i kad je posal bi okrutan u svojoj zakonodavnoj sprezi, iznalazila sam moralne vertikale koje su mi bile suport za učiniti nemoguće. I danas sam neizmjerno zahvalna svim pruženim rukama koje su razumile. Bez puno objašnjavanja i papirologije rješavali smo to u sjeni. Nevidljivi i nečujni.
Spašavali ljudske sudbine za po njih najolakotniji način. Da mogu uopće preživit.
A ja sam slavila u duši.
Vatromet emocija.
Presritna da sam bila kotačić Svitla.
Jer jedan kotačić nužno pokrene drugi. Pa se onda sve pokrene. Ali samo ako si dosljedan, silno uporan. Tek onda se zaore ispod površine.

Mogla san ponekad birati.
Pružalo mi se ponekoga zgazit. Dobit veći koeficijent.
Od plaća svi živimo.
A nisan.

Mogla san u mojin projektima biti prva. Ja san ih osmišljavala, sprovodila realizaciju i potpison stala iza njih. A auditorij je bija milijunski.
Ali nisan.
Ja san uvik volila bit druga.
Ona koja je znala stvorit odličnog prvog.

U svemu šta san radila, u svemu šta i danas radin vodila me iskričava nadahnutost da to bude nešto Dobro.
A sve ono šta je dolazilo do mene ka tinejđerici, studentici, mladoj ambicioznoj i uspješnoj ženi, majci, roditelju, supruzi, uvik je imalo i druge mogućnosti. Često, ka opciju i lakšu varijantu. Ne nužno i bolju.
Ali mene je nešto vodilo.
Ili san ja to nešto vodila.
Nevažno.
Znam samo da je to bio moj izbor smjera života.
Njegovog puta,
I nakane.
Svitlo.
Nadan se da ću jednog dana sa Svitlon i otić.

09.02.2019. u 18:07 • 13 Komentara • Print • # • ^

Neki novi početak

Kad mama i tata
puno se vole
u ljubavi silnoj
za dijete se mole.

Dani prolaze
pomak po pomak,
a mamici dragoj
gle, raste stomak.

To beba mala
unutra se rita,
i kada će vani
stalno se pita.

Devet mjeseci
kada prođe,
u prekrasnom danu
Ani dođe.

Lijepa ko sunce,
blistava ko zvijezda,
od sada će rasti
usred kućnog gnijezda.

Prolazi tako
za danom dan,
i prođe godina
kao san.

Zubići tu su,
beba već hoda,
baka je često
u šetnju voda.

U kući stalno
pravi je lom,
jer Ani sve ruši
ko pravi slon.

Ani ne voli
biti sama,
i često pita
di mi je mama.

I tren za trenom,
kao crtić,
ona je stasala
već za vrtić.

Uz mnogo šale
i ponešto brige,
vrijeme je, kupuj
školske knjige.

Ani već piše,
računa i čita,
sve češće i češće
za džeparac pita.

I dok zaista si
trepnuo okom,
ljepotica je narasla
pravim skokom.

Već zrela žena
pred roditeljima stoji,
i sudbinu dalju
sama si kroji.

Uz nešto veću
il manju muku,
sretno uplavlja
u bračnu luku.

Tad opet
tata i mama
puno se vole,
i u ljubavi silnoj
za dijete se mole.

Povijest ko povijest
ponavlja se često,
naša djeca dolaze
na naše mjesto.

I dok sunce na zapadu
tone ko lađa,
na nebu se neka
nova zvijezda rađa.

I vječno tu stoji
poput užgale luči,
gledajući život
sadašnji i budući.

/Za Ani i Anitu, koje puno volim/

09.02.2019. u 18:00 • 5 Komentara • Print • # • ^

utorak, 05.02.2019.

Kruv

Uvik san volila kuvat. To me smirivalo. Poticalo maštu. Kreaciju. Realizaciju.
Otkako san u penziji, pogotovo.
Vrimena iman. Voje uvik. Jedino neman butigu.
Deset kilometara i ni malo za ić kupit išta.

Zato pametno radin spisak.
Jelovnik planiran za cilu setemanu. Katkada se poremeti, al ko bi bistre pameti od toga pravija dežgraciju. Kupin sve šta nan triba.
A ako omanen, koga briga. Kuva se bez toga i opet svi zadovojni.
ON mi pomaže u sastavjanju jelovnika. I jedemo dobro. I lipo.
A brašna nan nikad ne fali.

Stari ima par zuba. Dentjeru je nosija po ure i reka da ne može više. Da mu se riga.
Inače je ka tratinčica. Pa nisan ni forsirala. Kad ronza da mu je nešto tvrdo, zoven ga zubatac.
Zato mu redovito kupujen kruv. Crnu šlapu.
Meka, plastična, bezlična i danima se održava. To jedino želi i to može grist.

Nama dvoje već godinama misin i pečen kruv.
Crni, raženi, integralni, sa sjemenkama, bez njih, proteinski, pogačice, fokače, čabatine, pletenice.
Sve šta mi dođe u glavu, ruke s gušton umise.
I volin to misenje.
Kad kroz ruke mogu izlit jubav s kojon to radin i oblikujen.
I svaki put s tiston pričan, zahvalana da kruh imamo.
Tako, svaki dan. Ili svako drugi.
Kako stanje pita.

Ko god da je proša kroz kuću, a liti je prošlo svita i svita, svježi kruv je uvik predmet čežnje i žeje.
Bilo da su domaći, famija, prijateji, bilo da su gosti.
Domaći znaju da uz kruv ide još štošta. Guštan in skuvat i razveselit ih.

A gosti. Gosti su ka dica.
Uvik svih počastin.
I naravno, ispečen in kruv.
I kad in to odnesemo, krene salva oduševjenja.
Uvig ga čoknu prije nego in donesen i drugo.
A vole ga umočit u maslinovo uje sa slanin srdelama, inčunima ili giricama.
I ukiseljenin kaparama iz vrtla.
A meni srce do neba.
Ja to u tren. A taj tren njima donese radost i veseje.

ON bi za kruv da sve.
S dobro prepečenon koricon sa svih strana. Težak i nimalo sličan plastičnjaku iz kruvare.
Uglavon ga redovito pohvali.
Samo ponekad mi se učini da mu se to podrazumijeva, pa mu onako uzgred dan do znanja da to ni tako.
Tek toliko da rutinu učinin na tren zagrišpanom.
Bez zle namjere.

Ipak, najčešće od Njega čujen: dobra si ti meni ka kruv.

05.02.2019. u 14:38 • 22 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 03.02.2019.

Jednota

Izišlo sunce.
Napokon!
Otvorilo se nebo.
Plavetnilo sišlo s visina.
Rastjeralo mrsku sivu.

Svaka stanica mi treperi.
Koliko ushita i radosti!
Koliko ljubavi između mene i prozračnosti.
Mene i Svitla.
Mene i Neba.
Mene i Njega.
U beskonačnoj sponi naše Jednote.

Teraca blišći.
Podasrtla se toplini s visina.
Kapjice na stablima ka vatromet prskalica.
Milijuni zraka isprepliću se i vrište:
Svitlo je naš život!!!

I more se smirilo.
Isprevrćalo mu utrobu.
Izokrenulo ga.
Zarotiralo.
Napokon dahnilo.

Otvara mi svoju modrinu.
Podastire bistroćom nutrinu svoju.
Dno, ko izlog.
Ništa na prodaju.
Samo za dušu i srce.

Sidin na ogradi.
I predem radošću.
Grijen kosti i misli.
Svitlo u Svitlu.
Tren u kojem se sabilo sve šta jesam.
Sve šta je moje i važno mi za biti.
I sve stalo u osjet prihvaćanja.
U njemu ja.
I on u meni.
Jedno.

03.02.2019. u 13:56 • 13 Komentara • Print • # • ^

subota, 02.02.2019.

Subotarenje

Stislo sa svih strana. S neba i zemje. Neda baš ništa. Katamarani ne voze. Trajekti ne voze.
Opet smo škoj na škoju.
Južina riče ka čopor lavova.
Otresa valove o mrkentu.
Huči zaglušujuće.
Oblaci se kupaju u uzavrelon moru.
Nalegli se gondulaju.
Zajedno pine.
Sve u vrtlogu. Baš kako vitar puše.
I sve mutno. Maglovito.

Kiša se cidi niz ponistre. Otrgnuta škura zamahuje i lupeta. Ko će izić na ovi kijamet od vrimena.
Vrtli u vodi. Preplavljeni.
Otreseni limuni se po površini banjaju.
Borove iglice se prostrle po teraci. Priko njih lišće od planike i česmine.
Bit će metloboja kad se sve ovo posuši.

Vlaga mi škripi u kostima. Sve mi u pokretu teško.
Al u glavi san svoja.
I u duši.
Južina oko mene.
Al ne dan joj unić u mene.

Lipi obid završija.
Volin kuhat i to me veseli. Po svaken vrimenu.
A Stari smantan. U glavi mu šijavica. Isti je ka vrime.
Potirala ga leć.
ON izveja Rokija.
A ja iman popodnevni mir.
Za sebe.
Sebi.

Di god se okrenen ponistre gledaju na more.
Ka da će tako uzavrelo ulist u kuću. Toliko smo blizu.
I sve se dimi od morske pine.
Koja lebdi nad ovin izneredon.
Neće se ovo zadugo smirit.

Bit će ovo dan ugodnog ništarenja.
Radit šta oću.
I neradit šta neću.

Pari mi se da će i sutra biti isto.
Sve.
Osin obida.
I toga da će bit Nedilja.

02.02.2019. u 13:36 • 10 Komentara • Print • # • ^

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>