Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

subota, 02.02.2019.

Subotarenje


Stislo sa svih strana. S neba i zemje. Neda baš ništa. Katamarani ne voze. Trajekti ne voze.
Opet smo škoj na škoju.
Južina riče ka čopor lavova.
Otresa valove o mrkentu.
Huči zaglušujuće.
Oblaci se kupaju u uzavrelon moru.
Nalegli se gondulaju.
Zajedno pine.
Sve u vrtlogu. Baš kako vitar puše.
I sve mutno. Maglovito.

Kiša se cidi niz ponistre. Otrgnuta škura zamahuje i lupeta. Ko će izić na ovi kijamet od vrimena.
Vrtli u vodi. Preplavljeni.
Otreseni limuni se po površini banjaju.
Borove iglice se prostrle po teraci. Priko njih lišće od planike i česmine.
Bit će metloboja kad se sve ovo posuši.

Vlaga mi škripi u kostima. Sve mi u pokretu teško.
Al u glavi san svoja.
I u duši.
Južina oko mene.
Al ne dan joj unić u mene.

Lipi obid završija.
Volin kuhat i to me veseli. Po svaken vrimenu.
A Stari smantan. U glavi mu šijavica. Isti je ka vrime.
Potirala ga leć.
ON izveja Rokija.
A ja iman popodnevni mir.
Za sebe.
Sebi.

Di god se okrenen ponistre gledaju na more.
Ka da će tako uzavrelo ulist u kuću. Toliko smo blizu.
I sve se dimi od morske pine.
Koja lebdi nad ovin izneredon.
Neće se ovo zadugo smirit.

Bit će ovo dan ugodnog ništarenja.
Radit šta oću.
I neradit šta neću.

Pari mi se da će i sutra biti isto.
Sve.
Osin obida.
I toga da će bit Nedilja.

02.02.2019. u 13:36 • 10 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.