Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

srijeda, 31.07.2019.

Povratnica



Ni me bilo nešto više od dva miseca na blogu. Nisan ništa pratila. Ništa znala šta se zbiva. Ko je bolestan, ko koga vriđa, napada, slaže se, ne slaže se. Ja se u to ne prtljan.

Meni je blog u Vali, kad iman internet, ka izlazak u Operu u Sydneyu. Olympiju u Parizu. Albert Hall u Londonu. Carnegie Hall u New Yorku. Zaronin u riči i preden ka maška kako mi kada pita. I posli mi je ka da san u zenu. Dilin sebe sa nepoznatin ljudima. Kojima je pisanje drago. I meni je to već dosta da buden u duši radosna.
Malo nan za sriću triba!

Niko me ne mora volit. Ni slagat se s menom.
Al kultura nalaže bit kulturan. Pa to nikad ne gazin ni pod razno. Nema poštivanja drugih, ako sebe ne poštuješ. Kad pljuješ druge, najprije pljuješ san sebi u lice.
Kad se granica vlastite samodopadnosti spusti na niske grane, žučljivost raste. I to baš obrnuto proporcionalno.

A nitko nikoga ne mora čitat. Ni pratit. Biraš šta voliš i šta ti paše. Ono šta te iritira ili ne voliš, preskačeš. Volit će to neko drugi.

I u ova dva dana, kako san se vratila suočin se sa svin niskostima i visostima ljudskosti i neljudskosti.
Niskosti ostavjan po strani. Neka ih onima kojima to paše. Ili ih hrani.

Okrenut ću se predivnin postovima, vas dragih mi ljudi, koji obogaćujete moj život. Jer se prepoznajen u vašin ričima. I rasten obogaćena spoznajon da san sritnija i bogatija nego li sam toga ponekad svjesna.

Svi vi koji se suočavate s bolestima, pratin vas u srcu i mislima. S iskrenon ljubavlju. Premda vas nikad vidila nisam. Svi vi koji me očaravate umijećem pretakanja riči u emocije, događaje, smij... klanjan vam se. Vi ste moje tiskane novine. Koje više ne pratin. Vi ste moji portali. Koje zaobilazin. Vi ste moj TV ekran. Kojeg gledan sve manje. Vi ste moja radost.
Jer mi je prosipanja crnila i mržnje dosta.
Pa kad već iman slobodu izbora, biran.

Volite se ljudi!
Ispada degutantno, al izgleda da je lakše voditi rat, nego ljubav.

31.07.2019. u 14:38 • 12 Komentara • Print • # • ^

utorak, 30.07.2019.

Povratak otpisanih



Jutro je započelo ka čudo. Stari se diga ranije i reka da mu sparićan robu. Da se gre u banj okupat.
I onda u Selo ostrić se. ON je osta u čudu. Zato san mu i rekla da će umrit Stari ili ja. Okupa se samoinicijativo. A da pri ton nisan tribala ispustit dušu i nagovarat ga.
A, Gospe moja, mirakula.

Stari sve manje hoda. Al još vozi. Pa je svaki njegov odlazak s auton meni guljenje živaca. Oće li naškodit drugome? Oće li učinit štetu sebi. Jebe se mene za auto. Samo da glave budu cile.

Onda san iskoristila šta ga nima. I pročešjala mu sobu. Prominila lancune, oprala wc i sve naokolo da se ne ćuti kako se ćuti.

Vratija se šesno ošišan. Čini voju. Drugi čovik. Čist i ošišan. Ka da bi ovdi u vali išta više mogla i poželit. I donija je dva kila skuši. Da ispečemo na gradele. Odma san kontala ima li dovojno da mogu počastit i goste.

Svi smo dobro. Uključujući i mene. Iako već četiri miseca trpin bol u ramenu. Kako san pala u banju pukla mi je tetiva pa sve radin s rukon ipo. Ne mogu plivat. Uopće dignit ruku i sto drugih ograničenja. Glorijeta mi šalje poruku da joj je žaj da me boli, a ja joj iskreno odgovorila da je bolje da boli rame nego duša.

Imam kolotečinu.
Koju volin.
Sa susidove terace do daske Oliver.
Viruj u jubav.
Ka da u išta drugo i virujen.

30.07.2019. u 16:21 • 17 Komentara • Print • # • ^

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.