Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

subota, 27.04.2019.

(Ne)mir


Digla se u četiri ujutro za doć do porta. I uvatit katamaran za Grad. Vinčanje u podne u crkvi od Poišana. Pa mali domjenak u dvorani iste. Skromno i dostojanstveno. I prilično neuobičajeno za današnje mlade. Koji se uglavnom odlučuju za pompozno.
Ja uletila u šušur. Grad već prepun turista. Prestrojavanje iz trake u traku jedvovito. Parkinga ni za lik. I hodanje u koloni muka. Preticanje hodača pomno tenpirano da ne dođe do frontalnog. Iz drugog smjera.
Uredila se. Naravno, i postoli na tak. Mlađa kaže, neš u baletanke. Moš izdurat bit dvi ure elegantna. Pa ja pristala.
Misa nadahnuta. Svevremena. O sebedajstvu u zajedništvu. Riči za vičnost. Čestitala mladencima. Roditeljima koji su i prijateji. I uspila na trajekt u tri popodne. Prisvukla se u wc-u u svoju monturu i prodisala. Starke za starku ka blaženstvo.
I mislin se na trajektu: koliko li san ja to podvojena???
U vali žudin za Gradon, šušuron, kontaktima. Danas Grad dotaknila i već me srce vuče nazad. U valu. U mir. Di nema prestrojavanja. Ni auta. Ni pješaka. Nema buke. Nema nemira. Samo zalegla tišina. I mir kao zadanost. Zaustavljeno vrime ka amen.
Poznajen li se dovojno???
Naprosto sazdana od mira i nemira. Pa musaka od oboje čini moj život. Obojen ka zebrine pruge. Tek toliko da razlikujen sebe od sebe.
Salon trajekta velik. Livo uho osluškuje žuborenje glasova. Desno, u smjeru mora. Utapa se u njemu i ponire u prelivanju vala u val. Livo oko šara. Desno se ukotvilo u plavetnilo koje se utrkuje sa mnon.
Pola mene vatromet. Druga polovina tihovanje.
Pomirit mi je nemir i mir. Sebe i sebe.I suživit se sa sobon.

27.04.2019. u 19:13 • 29 KomentaraPrint#^

petak, 26.04.2019.

Suživot


Danas san, u Selo, zvala anbulantu. Starom nestaju pirule. On o tome ne vodi konta. Nisu to njegova posla. Pa su moja. Ja mu ih lipo rasporedin u kutijicu, da zna kad šta popit. Na njoj piše jutro, podne, popodne i večer. Ali on ni o tome ne vodi brige. Pa vodin ja.
Na stolu ga uvik čeka doručak, obid i večera. Uvik toplo i svježe. Ka i nama. Pojidemo isto i skupa. Da ne stavin na trpezu, on se ne bi ni sitija da je vrime nešto pojist. Zato se sitin ja.
Šta god je stariji to mu je voda veći neprijatej. Najrađe bi to priskaka. Prisvuć se i okupat ni za živu glavu. To uopće ne obadaje. Zato obadajen ja.
Iziđe u vrtal kad je zvizdan i sunce ožeže. On to ni ne ćuti. Ma ćutin ja.
Nokti bi mu mogli izrest ka u sokola. Koga briga. A, eto mene.
I tako suživimo zajedništvo već duže vrime.
Život je jedno čudo.
Kad se prestaneš čudit, ode sve kvragu.

26.04.2019. u 14:48 • 15 KomentaraPrint#^

četvrtak, 25.04.2019.

Južina


Ne staje južina. Južina na južnom Jadranu. Na škoju iza sedan gora. I sedan dola.
Ubija danima. Smantava. Pritišće u možđane. U prsi. Neda disat.
Hriplje o mrkentu. Razvaljuje ubitačno.
Konopi o kaića stenju nategnuti. A oni poniru. Pa skaču ko podivljale neukroćenosti.
Oće se otrgnut. Al zauzdani.
Sve u izmaglici nalegloj na pučinu. Uskomešanoj. Neukrotivoj. Horda razularenih konja juriša. Zapinila u bisu moći, razorne snage. Osokoljena vitron propinje se. I donosi nemir.

Samo u dubinama netaknutost. I mir.
Tamo hrlim.

25.04.2019. u 14:25 • 24 KomentaraPrint#^

utorak, 23.04.2019.

Alcatraz

.


Toliko se južina razularila da ne da povirit iz kuće. Puše sumanuta nesmiljeno. Orkanska. Sve šta je živilo u vali otišlo u Selo. Pa smo danas sami. I jedini. A ja, gospodarica o vale. Sa tri stanovnika. I šta da radim sa ton vlašću? Ne mogu pokorit nebesku silu. Ni hirovito more sinje. Ni utišat huku valova. Ni oblake razmaknut.
Mogu samo sačuvat bonacu u sebi. Prebirat po zadnjim stranicama knjige na izmaku. Nova čeka svečano otvaranje. I poniranje u nove svjetove. Bijeg iz vale ko avantura Alcatraza. Do novog sunčanog dana. Svjetla i modrine. Na kojima se napajan.
Jedino koga san pokorila su Stari i ON. Ne dan se ja. Jer ovdi u vali je ili, ili. Preotela in vlast. Bez mandata. A oni, blaženi, kapitulirali bez ispaljenog metka. Jer lipo je doć na sve gotovo. Šta bi se i bunili. Upala in sikira u med.

23.04.2019. u 14:16 • 18 KomentaraPrint#^

ponedjeljak, 22.04.2019.

SOS


Za Uskrs je došla u posjet Mlađa. Napunila nam srca i dušu.
I nas dvoje se izlili u emocijama i ljubavi.
Kaže da smo najbolji na svitu.
Mi njoj isto. Da je najbolja u svemiru.

Imala je dva, suncen okupana, dana.
Pržila se ka gušter.
A zakon spojnih posuda nivelao je svemirsku dobrotu njene duše i nebeskog prostranstva.
Da su svi ka ona, svit bi živija u raju.
Bože, kakav dar imamo. Hvala ti.

A onda je uletila južina.
Oće trajekt, neće trajekt?
Ipak oće.
Sutra radi. Mora se u Grad.

A južina dere. Urliče.
Svako malo, ka bomba, udru vali o mrkentu.
Bisno more se zapinilo.

Al ja čujem još neke udarce. Izletin na teracu i vidin da je susidovon leutu pukla cima o kolpa morta.
I da tuče o drugi brod. I da će bit belaj. Da će se oba razbit. Zoven Njega. Trči na mul. Natiže cime o kraja. Zoven suside u Selo. Zoven suside o čiji brod tuče. ON skače u more i spašava cilu bandu od vesla. Leut se odera, oštetija. Al obuzda. Privezan o bor dočeka je vlasnike.

Pomogli smo i spasili.
Isto ka šta su nama pomogli kad je neverin otrga kaić od Staroga.
Drago nam.
Lip je osjećaj učinit dobro.
To je ka Uskrs u srcu.

Mlađa se javja s trajekta.
Kaže da svi trču vani i rigaju.
Da joj je muka.
Al da ni važno.
Jer je vridilo doć i bit dva dana s roditeljstvon.

Južina u pojačanju.
Sutra opet neće niko sa škoja. Ni na škoj.
Ni me ni briga.
Srce mi puno.

22.04.2019. u 16:23 • 20 KomentaraPrint#^

srijeda, 17.04.2019.

Vala internacionala


Dani sve topliji. Svitla i sunca na pretek.
Plave boje i modrine za izvoz.
A bonaca se ustoličila. Samo u popodnevnin satima zapuše maeštral.
I nosi ugodu.
I toplu bavu.

Počelo je komešanje. Čiste se tereni. Grade se nove kuće.
Krenulo se s pripremama za sezonu.
Susidi češće navraćaju. Luftaju, pituraju, popravljaju. Uostalom, ka i mi.

Vala se polako internacionalizira.
Novi vlasnici su Slovenci, Belgijanci, Nijemci, Česi, Rusi, Britanci, Švicarci.
Vidin kako se minja mentalitet škoja. I njegovih mišćana.
Nekad su brojili krvna zrnca, boju kože, vjeroispovid. I je li neko gej ili nije.
Sad je u valu došlo sve.
I svi smo u dobru.
Niko nikoga ne gleda krivin očima.
Jer, svi smo međusobno susidi.
A kad bilo šta triba za uskočit, ko će nego susid.

I sad mu triba brojat krvna zrnca.
Kako da ne!!!
Mene zanima samo je li dobar čovik.
Ili je čovik od k......
Ali, za sada takih nima.
Hvala nebesima.
To bi mi posebno teško palo.
Da znan da postoje grube riči i međusobni krivi pogledi.
U prelipoj Karbunari di je pitomost podrazumijevanje.

Mi smo u vali ka mala unija.
Od svita.
A čovičanstvo su ionako ljudi koji čine spektar svih kolura.
Suma svih različitosti.
Umnožak svih snošljivosti.
Dividenda ljudske dobrohotnosti.
I sve to skupa umanjeno za neljude svih boja, svjetonazora i vjeroispovijesti.
Kojima je toleranca obrnuto proporcionalna apsolutnom pojmu ljubavi.
Samo neiskvarenon čoviku niko i ništa ne smeta.
Svi drugi se češu jer ih svrbi.

Eto, vala živnila.
Di mi je sada kraj.

17.04.2019. u 15:46 • 24 KomentaraPrint#^

nedjelja, 14.04.2019.

Obitelj

Sve do nekih maturantskih dana kod nas se znalo kad je doručak, obid i večera.
Mater je bila domaćica. Brinila je o ocu. Meni. Kući. Računima. Nabavi. Apsolutno o svemu.


Ona je bila os oko koje smo se vrtili. I funkcionirali.
Bila je alfa. Al bila je i omega.

A onda je i ona otišla za Starim u valu.
Ja san ostala studirat u Gradu. I držala se regula s kojima san bila cijepljena.
A kad bi dolazila u posjet roditeljstvu, opet se znalo za red.
Zajedničko okupljanje oko trpeze. Nema kad oćeš. Ili kad ti pita.
Nema kasnijeg podgrijavanja. Ili operušavanje frižidera.
Jer se sve planski kupovalo. Ni onda, ka i danas, u vali ni bilo butige.
A tada ni ceste. Ni vode. Ni struje. Sve je bilo na plin. Šteriku. I baterije.
U spizu se išlo na noge. I teške borše se teglile nazad.
Mater bi to sve lipo rasporedila.
I čin bi kročija u kuću u zraku je pisalo, poštuj zakone obiteljskog doma.

O onda smo došli nas dvoje živit sa Starin.
Mater je partila. Ostala prisutna u srcima ali i sa regulama na kojima smo činili obitelj.
I dalje se okupljamo za trpezon.
Jedino Stari dolazi kasnije za doručak. Koji ga čeka parićan.
Obid i večera zajedno.
Kava zajedno.
Matere ni.
Cure su u Gradu.
Žive svoje živote.
Desetkovani smo.
Al još uvik obitelj.

14.04.2019. u 13:49 • 13 KomentaraPrint#^

subota, 13.04.2019.

Kašnjenje


Volin kuvati. Oduvik. Neću se zapustit ni ako san sama.
Nisan od onih šta reču, aaaaa, neću za samu sebe ništa sparićat.
Volin kuvat i svojin curama. Volin kuvat za prijateje.
I svaki dan kuvan. Samo ponekad ostane za drugi dan. Baš se to ritko dogodi.
Nama je ovdi, u vali, obid u podne i kvarat.
Prilagodili smo se Starom. Onako kako su on i mater jili.
Godinama.

Danas je prošlo podne i kvarat, a Stari se pogubija.
Nema ga.
Ovo se već ponavja.
Izlazin na cestu. Gledan livo, desno, jedino šta i mogu. I nema ga.
Doša je u jedan.
I onda je dobija porciju jezikove juve.
O kašnjenju. I nepoštivanju onoga ko kuva.
Jer zapečene palačinke sa meson, prelivene posebnin šugon, više nisu ni izbliza izgledale ka u vrime kad su bile za stavit na trpezu.
Dobija je zadatak nosit sat i mislit kad je obid.

Ma pojia je lipo. I slatko. I obilato.
ON je pojia duplo. Reka je da su palačinke za pet.
A naravno, za posli su imali obećanu tortu.
Al Stari se škica. Ni mu drago da san na njega vikala.
Onda san ja njemu rekla da mu samo vraćan ono čemu me naučija.

Dakle, sve je počelo kad san imala sedan godina.
I išla prijatejici iz razreda na rođendan.
Ona stanovala priko puta naše zgrade. Jasno, u Gradu.
Stari je reka da dođen doma u sedan.
A mi se zaigrali na kukalo, vatalo, grupa traži grupu.
Litnje vrime i dan do kasne ure.
I kad je bilo najlipše tribala san se vratit doma.
Dok prikica ni rekla da rečen ocu da sam imala izlaz do osan.
I tako san ostala landrat vani. I guštat u igri.
A doma san došla cila na iglama.
Stari je bija u sobi i gleda dnevnik.
Šlape su mu bile u hodniku, jer mater ni dala u sobu sa postolama. Ni sa šlapama.
Samo u čiste bičve.
Lipo san pozdravila. Stari me pita da di san do sad?
Na rođendanu, rekla san mu.
A on, do kada san tribala doć doma?
Onako nemušto san rekla do osan.
Stari je prvo pogleda na sat. Pa je pogleda mene ka da san na rengenu i reka najnormalniji glason: doooobrooo, a, zašto si onda zakasnila ove tri minute.
Oprostija sat, ali ne i taj višak priko osan.

Od tada više nikad u životu nisan nigdi zakasnila. Nikad!
I zato san mu ovo ispričala. Da se siti di je točnost počela.
Ispričala san mu.
Ma njemu je to bila nova priča.
Jer stare, izvorne, se ne sića.

13.04.2019. u 14:20 • 14 KomentaraPrint#^

petak, 12.04.2019.

Vala news


Šetnje popodne teško izostavin.
Mora biti velika kiša i nevrime. Ili da mi baš nešto uleti.
Pet kilometara je dnevna doza.
A onda je to vrime kad možemo pričat nešto šta nije za uši Staroga.
Ili možemo mučat. Kako nan pita.
Sve je neusiljeno. Pitko. I sve može.
Taj dio dana je bez moranja.

Jučer smo u povratku upoznali nove suside.
Zapravo treće suside od naše kuće.
Ali, kako prvi i drugi ne dolaze, osin liti, onda san ih nazvala prvi.
Kupili su nedavno kuću. I ovo in je prvi dolazak u valu.
Rusi, koji žive i rade u London. A dicu školuju u Ameriku.
Jedno je sigurno. Nisu sirotinja.
Sve su radili preko agencije, tako da i kuću prvi put vide uživo.

Susret je bija srdačan.
Obostrano.
Odma su uvatili mazit Rokija i rekli da oni imaju tri haskija.
I ona je pokazala njihove slike na mobu.
Ponudila san nas za sve šta in triba.
I pozvala ih, kad uvate vrime, na kavu, čaj i keksiće.
Tih keksića san do sada ispekla mali milijun. I Stari ih je zbog količine prozva Kinezi.
I tako in je ime i ostalo.

Da san u Gradu i da je u stambenu zgradu doša novi susid, rekla bi zasigurno samo dobar dan.
Nisan baš tip od širenja kruga ljudi za druženje.
Ali ovdi vride druga pravila.
Toliko nas je u vali malo da mi se srce ozari kad nekoga vidin.
ON bi i taj dil priskočija i samo pozdravija. Al meni je pitalo više.
A ljudi su došli samo na par dana.
Vraćaju se u London.
I planiraju ovdi doć živit tek za dvi godine. Kad odu u penziju.

Stari ih je isto upozna na cesti.
A stara ruska škola je odma iz njega izvukla i zdrastvujte i harašo i sve šta je tribalo da bude kulturno i na nivou. Kad liti sretne Talijane i s njima se dobro sporazumi. Masu otočkih riči su talijanskog porijekla. I sa Slovencima mu ide ka po loju. A za engleski je osta na it` s ok. Ma šta god oni rekli.

Vikend je prid nama.
A ka da to nama išta znači.
Nama je vikend svaki dan.
Osin šta su mi muški zaželili tortu.
Pa će je i dobit.
Njima je Kineza pun kufer.
Dodijalo in više, koliko san ih napekla.
Čeka ih čokoladna.

12.04.2019. u 14:17 • 10 KomentaraPrint#^

četvrtak, 11.04.2019.

Bobu bob, popu pop


Posli dugo vrimena danas smo Stari i ja bili sami.
On je otiša u Grad2 na sastanak. Vezano uz deponij.
I još dva mišćanina s njin.
Bore se.
Da poprave ono šta neki kod zdravih očiju ne vide. I noson ne ćute.
Ili in stranačke boje nalažu bit van pameti.
I ni ih briga za sutra.
Ni bit humanista za sva vrimena.

Stari se popeja iz prizemja na kat.
Čeka ga je topli doručak.
Za to vrime san ja zujala po kući.
A onda nan skuvala kavu i zavalila se na kauč. Uz njega.
Vidin, drago mu.
Pa je krenija: a sićaš li se kad smo nas dvoje šetali Marjanon?
A sićan se, al to je, tata, bilo prin 55 godin. Ja san tad išla u prvi osnovne.
Eee, kako si onda znala Ježevu kućicu napamet.
Cilin puten si je recitirala.
A jesan. Lipo si se to sitija, uzvratila san mu.

A sićaš li se ti, tata, kako su ti prošlo lito, kad san te dovela iz bolnice, došle obje unuke vidit te.
Gleda me zbunjeno i s nevjericon.
A ne sićan se. Ma kad su to one bile?

Onda je opet bija red na njega.
A sićaš li se kako smo se sva ta lita, kad si bila mala, kupali na Gusara.
A kako se, tata, ne bi sitila tih prelipih lita svog ditinjstva.
Sićan se, tata, sićan.

A jel se ti, tata, sićaš kako ste se ti i mama, dok ste živili u Gradu, stalno družili sa svin susidima.
Išli na izlete u prirodu. Običnin danima. Praznicima.Radili marende. Igrali na briškulu .Stalno pivali.
A onda je to sve odjedanput nestalo. I pritvorilo se sve u gradnju kuće. I samo gradnju kuće.

Licen mu je priletila sjena.
Znala san da su fragmenti tih davnih dana izblidili u okrpinama vrimena.
Ali još uvik prisutni.
I okrzani poput paučine.
Al, tu su.

I onda se Stari zagleda u sliku na zidu. Neku od mojih črčarija i uronija u vrime.
Ja san kavu popila.
Njegova se ladila.
Skuvala san bob i blitvu.
A on je i dalje bija u nekon prošlon svršenon vrimenu.

I onda se nakon puno vrimena naglo okrenija prima meni i reka: bobu bob, popu, pop.
Baš mi je lipo zavonjalo to šta kuvaš za obid.

Nasmijala san se.
Vratija se u svoj zajebantski đir.
Do obida smo nastavili svak u svome filmu.
Ja prčkanjen po mobitelu.
On po daljinskon tražeći CMC.

11.04.2019. u 15:10 • 10 KomentaraPrint#^

srijeda, 10.04.2019.

Utiha u vali


Ujutro i dalje navijan alarm. Iako ne radin već tri godine.
Alarm mi je Oliver, moj lipi anđele.
Više ne zvoni u pet ipo. Sad ga navijan u sedan.
I do sada se samo dva puta oglasija. Ali ne zato jer smo prespavali.
Nego šta san ga zaboravila stavit na off.
Svi mi se rugaju. Ali to je jače od mene.
Nespavači jedva čekaju jutro. I šta prije se dignit iz posteje.
Taka san, šta da radin.

A vani utiha legla na valu.
Utiha od južine.
Oblaci se spustili na more.
I klize površinon dodirujući je.
Nestvarno.
Mistično.
More miruje, a nebo šeta.

Oliver piva:
Ka i uvik gledan more
Ovu tajnu koja diše
Ovu mrižu šta me vuče
U tamne dubine
Sve kroz pismu u dajine
I da oću i da smim
Ne bi moga skupit
Svu lipotu života
Niti suze ovog svita.

Puno puta je pasa valon sa svojin brodon.
A sad, u ovoj utihi i on počiva samo par kilometara dalje.
Počiva, a živ.

Posli doručka i kave se uputili u Selo.
Teta nabrala žutinice i mišance.
I šparoge.
I sve očistila.
Moja zlatna teta Maro.

Puten vozimo kroz oblake.
Cesta vlažna.
Klizimo bešumno.
Kroz oblake.
A oni zaposjeli cestu, raslinje, borovinu.
Jesmo li to zašli u četvrtu dimenziju?
Onostrano?
Sve je magličasto, nestvarno, pretiho.
Nigdi nikoga.
Jesmo li uopće živi?

Danas mi je i mozak u leru.
Bez misli.
Bez tenzija.
Samo oči gutaju ovi smiraj i tako overdozirana lelujan.
Bože, kako je lipo.

10.04.2019. u 14:37 • 11 KomentaraPrint#^

ponedjeljak, 08.04.2019.

Ponedibljak


Ponovo palimo peć na drva.
Vlažno je i ladno.
Sto nijansi sive.
I na nebu i na moru.

Quattro aprilanti, quaranta duranti.
Stari je zaboravija šta je špinat, mogu li se rodit ženski i muški blizanac, ma ovo nije zaboravija.
Ponavlja to ka papagaj. Ka mantru.
I uglazbija je.
A, muko moja. :-)
Nadan se da će ovo bljakavo vrime otić s krajen šetemane.
Da će ovo quaranta duranti preselit susidima, u Italiju.
Odakle je i došlo.

Spustila se na more.
A spustit se na more, znači učinit deset skala.
I eto me.
A na moru druga perspektiva.
Lastovo u izmaglici.
Oblaci zalegli i vuku se po obroncima škoja priko puta.
A škoj otežao u zelenilu guste makije i borove šume. Kojoj je kiša isprala žutilo.
Koliko li sam puta ovo preplivala.
Ka dite. Ka cura. I još do nedavna.
Sada se liti više ne usudin.
Gliseri, jetskiji i surferi zavladaju valon.
I ne razumin zašto turisti izaberu pustu valu. A onda traže šušur i buku velegrada.
I standardno krše propise.
O brzini na moru i udaljenosti od kraja.

Moja vala je neprepoznatljiva liti.
Ka da svuče ruho mira.
I navuče urbano.
Živi šušur.
Liiti mi to smeta.
A sada mi to fali.
Eto, ko bi pomirija mir i nemir u sebi.

Tri dupina su prošla ne deset metara od mene.
Mama i dva mališa.
Uvik mi pita zagrlit ih.
Uranjaju, zaranjaju.
Rade salta u zraku.
I baš ka da je predstava za mene.

Sto nijansi sive.
Na nebu. I na moru.
Al, sada i ovdi, naprosto lipo.
Nije ponedibljak.


08.04.2019. u 16:19 • 9 KomentaraPrint#^

subota, 06.04.2019.

Metloboj


Posli svake kiše dođe sunce.
Tako je jutro osvanilo ka utiha.
I sve se blišćalo.
I na nebu. I na moru.
Iako je ON, ovi bonacasti dan, planira ka razbibrigu, zaskočila san ga pituron i pinelima.
Danas dnevi boravak!!!
A onda, za dan, dva i kužina.
I tako smo oboje zasukali rukave i do obida je bilo gotovo.
Naravno, Njemu su svi poslovi zgotovjeni kad je pinele i valjak ispustija iz ruku.
A sve stavit na misto, pobrisat, cakla, koltrine, obid, postavit stol....to je ka utiho moje.

Stari je oteka. Boli ga jedan od par preostalih zubi.
Muka mi ga gledat.
Skuvala mu kadulju da grgljuća i dala tabletu za bolove.
Do ponediljka tako.
Nema se di ni kod koga.

Onda san se popodne uvatila u bitku s borovima.
Dođe mi upucat onoga ko reče kako je lipa ladovina ispod bora.
Došlo mi je danas sve užgat.
Sve terace, skale, svaka buža oko kuće je u nanosima borova cvita.
Izmela san u ljuten metloboju devet velikih crnih kesa.
Tri su bora naša i sva su uz more. U njega se i otresaju.
Svi ostali od susida.
Koji ovdi živi samo sedmi i osmi mise. Kad ima turiste.
Njemu je istreslo tonu.
A onda je puhnila južina ili, kako mi rečemo, donji vitar i sve nanilo meni.
Niko od njih ne dolazi. Kuću ne održava.
Da ja ne meten zajedničke skale, stog bi do sada bija od deset metri.

I onda mi je došlo da mu svih devet vrića istresen u dvor.
Došlo mi samo na tren.
Onako zlurado i pakosno.
Al san znala da će sutra opet puhnit donji i vratit mi sve njegovo.

Sve san odnila u kontejner.
I sila na čistu teracu.
Predahnila.
Gledan bor. Gleda on mene.
I mislin se, muko moja, koliko mi jada zadaješ.

I onda je na granu sletila tica.
Poskakivala tanašnin nožicama. I gledala me.
Čokala malin kjunon po borovon cvitu i odlepršala.
I onda se sve zbrojilo.
I leglo na svoje misto.

Danas je u vali opet Mihanović.
Mir svugdi osin u mojoj ludoj glavi koja nabraja šta mi je još sve za učinit.
A tek san počela.
Stan se učas sredi. A kuća je zahtjevna.
Jer i okućnica je kuća.
I vrt je kuća.

Bob je za branje.
Ostavjan sve i gren u berbu.
Bit će za dva puta skuvat.
Kod nas je, osin kuće i metle, sve u malo.

06.04.2019. u 18:12 • 14 KomentaraPrint#^

četvrtak, 04.04.2019.

Gangrica


Južina se baš razbacala. Valovi ka gromade.
Toliko veliki da smo opet u blokadi.
Ništa do nas ne vozi.
Ništa od nas ne odlazi.
More prijatej. I more neprijatej.
Lice i naličje istine.

Vlaga u kući.
Vlaga u kostima.
Smotanost u glavi.
Usporena sam. Rame me od onog pada u banju još vrti.
Ograničava.
A sve smo pripremili za pituravanje dnevnog i kužine.
Odgađamo. Nema smisla po ovoj ljigi od vrimena.

Kažen Starom da ću danas kuvat špinat. Onako kako ga je mater spremala.
A on mi uputija zbunjen pogled i reka poput diteta: ja ne znan šta je to špinat.
Stislo me u dušu.
Zagrlila san ga, pojubila i rekla da ni važno.
Ionako ga nisam uopće kuhala ovih zadnjih godina.

A onda se izgubija oko kuće.
Čistimo šufit, bacamo.
Skupilo se godinama od matere i njega ono po starinsku, ništa ne bacat.
Sve će jednom opet tribat.
A ja skroz drugi tip.
Sve dajen, itan u škovace.
Volin imat samo ono šta mi triba.
Šta god iden starija sve me više puca teški minimalizam. U svemu.

Postavila san stol za obid. Kod nas je to tradicija.
Podne, podne i kvarat.
A Starog nima.
Proša Dnevnik u podne.
Počela mu serija. A njega nima.
ON ga tražija svugdi. I nima ga.
Svašta san po glavi primotala.

A onda je doša. Pogrbjen. Ka da je na vrime.
Vičen na njega da san se zabrinula i di je bija.
A on je uzeja stari tapet, koji smo bacili u kontejner i oteglija ga u susidstvo.

Stisnija mi se želudac.
Šta će njima stari, prašnjavi tapet? Koji stoji na šufitu godinama.
Pohaban i ostavjen samo zato šta moji nisu nikad ništa tili bacit.
A prostora u šufitu za smistit još jednu kuću.
Cili se zbunija i reka da će to njima bit dobro.
Vidin da je besmisleno o tome daje diskutirat.

Ručala san u nespokoju.
Sve se brže umara. Napor mu je i jist.
A krenija je i proces zaborava.
Postaje raštiman na svin razinama.
Bit će pune ruke posla oko njega.
A sami ON i ja.
Nije ka u Gradu da imaš koga zazvat da uskoči i pomogne.

Sezonu moran odradit. Gosti većinu termina rezervirali.
A mi se istrošili. Neplanski.
Najradije bi sve itnila od sebe.
I dubinski se i temeljito odmorila od moranja.
Gledan prognozu.
Kažu da će sad ovako potrajat.
A ja na solarni pogon. Bez sunca i svitla ka bez duše.
Tribat ću ovih dana izdržat i samu sebe.
Gangricu.

04.04.2019. u 14:08 • 15 KomentaraPrint#^

utorak, 02.04.2019.

Genijalna prijateljica


Davno je bilo četiri ujutro.
Alarm me diga budnu.
Uvijek budnu i spremnu.
Do katamarana još po ure vožnje auton.
Pa dvi ure do najlipšeg grada na svitu.
Vala je zaista van ruke svemu.

Jednodnevni izlet.
Ja sama. ON će ostat sa Starin i Rokon.
Vraćan se odma popodne.
Opet katamaranon.

A iden jer je iz metropole u Grad došla Glorijeta.
Moja genijalna prijateljica.
Moj alter ego.
Moja najsrodnija duša ove razine postojanja.

Odlučile se nać na po puta.
I nadoknadit misece bez susreta uživo.
Planirale smo starit zajedno.
U našen Gradu. U istu glasovitu ulicu.
Al planovi služe da se uruše.
Ona je otišla živit u Metropolu.
A ja preselila u valu.
Ona u šušur.
Ja u pustoš.
Pa starimo zajedno preko wats upa.
I maratonskih razgovora.

Koliko ljudi ima sriću nać svoju srodnu dušu u prijateljstvu?
Odanom i iskrenom do kraja.
Koje se preliva u vječnost.
Otapa led u srcu i duši.
Briše suzu u oku.
Tješi u zagrljaju.
Iščitava gromoglasne šutnje.
Koje zajedno boluje.
Zajedno tuguje.
Ili pjeva odu životu.

Vratila se ja u valu.
Ispunjena do punoće ushita i radosti.
Opet si na wats up šaljemo srca.
A njeno srce u mom.
Moje u njenon.
Kakva milost s neba!

02.04.2019. u 18:07 • 12 KomentaraPrint#^

ponedjeljak, 01.04.2019.

Intermezzo


Danas pretumbavan po sebi. Ka da san arheološka iskopina.
Ne znan ni šta tražin, ni šta ću naći.
Znan da ovaki dani nisu česti. Ali, eto. Nelete.
Pretumbavanje ili samoranjavanje.
Sve je to isto.

Dan je osvanija i odlučija ne disat.
I svemir je zaustavija dah.
I more zaspalo.
I tren se zabetonirao sam u sebi.
Odlučio ljepotu svoju veličat i hvalit.
Samodopadan i samodostatan.
Tren kad ljepota kreacije izbije dah. I zaustavi vrime.
I onda ne znam jel jesan ili nisan.

Al znan da jesan.
Jer danas rovarin po sebi.
Svojin odlukama, plusevima, minusima.
Vali, Gradu, poslu, dici, Njemu.
Danas bi sve drugačije.
Danas bi da jesan ovdi di jesan.
Danas bi da san tamo di nisan.
Danas ne želin ništa izbrisat.
Danas želin sve iznova.
Danas je dan od lopate i mašklina.
I kopan. I oren.
Po sebi.
Ne znan jel se urušavan il rasten.
Samo zbunjen um koji nešto hoće i vrišti za iskorakom.
A ja, sada i ovdi, ne mogu iskoračit.
Nego zaustavit vrime i bit di jesan.

Neslobodna u slobodi.
Zatočena u beskraju.
Letin, a ne mičen se.
Ronin, a suha san.
Trčin, a stojin na teraci.
Ukipljena u zadanost.

Odrađivat ili pustit se od kraja?
Pitan gluposti.
Znan di mi je misto i šta mi je činit.
Ka i uvik.

01.04.2019. u 14:11 • 9 KomentaraPrint#^

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.