Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

nedjelja, 30.12.2018.

AD Robinzonska

Godina na izmaku.
Osim par dana u Gradu, provela cilu u Karbunari.
U Vali.
Novom domu posljednjih godina.

Ja, Robinzonka.

Otkrila osobne tišine.
I one svemirske.
Putovala u beskonačnost svoje misli.
Pogledom prodirala u nebeske oaze.

Drugovala s oblacima.
I neverinima.
Radovala se bonaci.
Onoj na moru.
Još više životnoj.
Ljutila se na sivilo.
Treperila na plavetnilo.
Tonula na bljuzgu.
Dizala se na vedrinu.

Propješačila kilometre.
Udisala borove i planiku.
Sunce.
I zvijezde.

Izdisala za Gradom.
Za kćerima.
Za prijateljima.
Za šušurom.

Dočekivala i ispraćala
Grlila ljude svih kontinenata.
Bila svjetska putnica.
A iz vale ni mrdnila.

Robinzonka, bivša pravnica.
Robinzonka, turistička djelatnica.
Sada.

Zahvalna na svemu.
Ispraćam 2018.

S nadom i željama otvaram vrata 2019.
Ma di ja bila.

Samo, Godino nadolazeća, daj zdravlja.
Mojoj djeci.
Njemu.
Starome.
Svim prijateljima.
Njihovoj djeci.

I daj mi snage da budem i dalje jaka.
Odvažna.
Da se usudim.
Da iskoračim bolja od najbolje sebe.

I da u svemu budem nadasve svoja.

Da tišina vale potisne sve moje nemire.
Sumnje.
Strahove.
Zebnje.
Praznine.

Kako bih bila spremna za moju i Našu 2019.

30.12.2018. u 16:12 • 7 KomentaraPrint#^

subota, 22.12.2018.

Nedovršena priča

Gren se ošišat u Selo. Reka je Stari.
Da ti buden šestan na Božić.
I odveja se auton.

ON je popija kavu i reka da ide prošetat Roka.
Meni se parilo da je više Njemu tribalo prošetat sebe.
Nego pasa.
I otišli su.

A ja san se zakaputala u deku i sila na teracu.
Sa čikaron topleg čaja od mažurane.
Iz vrtla.

I parilo mi se ka da na tren ćutin u zraku neku toplinu.
Milostivost.
Čeznutljivost.
I sitila se, u ovo posebno vrime, mojih NJIH.

Mojih prelipih dana volontiranja.
U Samaritancu.
Di borave najpotrebitiji od najpotrebitijih.

Tih dana mi je posebno pitalo ponovno se negdi uključit.
Ali ovega puta je tribalo biti nešto posebno duboko.
Posebno zahtjevno.
Posebno teško.
A nisan znala šta.

Glorijeta me nazvala i rekla, brzo uključi prvi program.
I uvatila san zadnje minute nekog dokumentarca.
Mladi volonetri iz Španjolske.
Sa onima koji ne mogu ništa.
Sa onima koji ne znaju ništa.
Sa onima do kojih ne dopire ništa.

Nazvala Glorijetu i rekla joj: TO je TO.

Već sutradan san, s posla, obavila razgovor s ravnateljicon.
Rekla je, dođite na razgovor.
I došla san najbrže šta san mogla.

Uru vrimena propitivanja o meni.
Ko san.
Šta san.
Šta radin.
Di radin.
Obiteljska geneza.

I kad je taj dio odrađen krenili smo u obilazak .

Dva kata čiste potrebitosti.
Ništa na NjIMA nije bilo na svon mistu.
Odsutni u umu.
Nepokretni u tilu.
Najpotrebitiji.

Rekla san da bi pomagala hranit ih.
Njih koji nemaju ni refleks gutanja.
I ja, koja san odrasla u paperju čistoće.
I gadljiva na sve i svašta.

Al kad si zreo za neke dosege, rušiš vlastite granice i rasteš.
I prerasteš sebe i svoje gabarite izvana i iznutra.

Par dana san ih samo obilazila po sobama.
Trudila se upantit 36 imena.
Sagledat potrebitost i nemoć svakog od njih.

I kad se želudac presta grčit, krenula je bajka mog života.
Najsvetiji dani moga života.
Život iznad života.

Mjeseci u kojima se ljubav izlivala u potocima.

Koliko li sam ih samo grlila.
Koliko ljubila.
Koliko volila.
Koliko mazila.
Koliko im tepala.

Koliko suza radosnica isplakala.
Koliko suza spoznaje isplakala.

Hranila ih s beskrajnim strpljenjem.
A srce mi bilo prepuno.
Ko cvrčak sam se nadimala iznutra.
A iz očiju mi se rasplinjivala radost sama.

Svih sam upoznala.
Svih dotakla.
Svi mene dotakli.
Svi me promijenili.
Svi me nadogradili.
Svi me darovali.
Svi me pustili u prostore čiste i apsolutne ljubavi.
Di caruje sam bitak.

I bila sam zahvaćena vihorom spoznaje iskonske dubine emocije.
Koja otvara vrata i do onih do kojih ništa ne dopire.

Ja sam davala dio sebe.
A oni su meni podarili sebe cijele.

Bili su to mjeseci mog boravka u Sretnogradu.
Bili su to mjeseci neponovljivih lekcija života.
Bilo je to moje resetiranje.
I iskorak u nove dimenzije duhovnosti.
Čvrsto utemeljene u čovjeku.
Ovdi i sada.
A ne tamo i posli.

U to vrime i mama je umirala.
Potrebita.
A ja san snagu za bit oko nje crpila od MOJIH voljenih.
Najpotrebitijih.

I onda sam morala otić.
Preselila se u valu.
Starome.

A Samaritanci mi ostali u srcu.
U krvotoku.
U životu.
U ovisnosti o Njima.

Čim se opet preselin u Grad, vraćan in se.
To je još uvik nedovršena priča.

Jer tamo se dam.
Zato i dobijen puno.
Iskonske ljubavi.
Lišene ega .
Jer ego se u tim hodnicima odavna upokojio.

Tu zalaze samo oni koji su imali sriću, dar i milost bit otkriveni silnoj potribi.
I koji su u danom periodu života mogli toj potribi uzvratit.

Sjećanje na NJIH je moj Božić.

22.12.2018. u 15:40 • 7 KomentaraPrint#^

petak, 21.12.2018.

Bakalar

Kad smo jučer došli iz Grada išli smo odma raskupusat robu.
I stit stvari na misto.
Volin šest i red.
Oduvik.

Čin smo ušli u našu sobu osjeti se neki čudni vonj.
Na prvu poznat.
Al ne baš ugodan.
Oba smo se pogledali.
Ni nan bilo ništa jasno.

Stari je u prizemju.
Mi na katu.
Kako to?
Kad smo odlazili ostavila san sve glanc čisto.

Mogla san i mislit ko je umiša svoje prste.
Sveti Nikola nije.
Dida Mraz nije.
Sveta Luce nije.
A još uvik u vali samo nas troje.
Dakle, Stari.

Kako imamo puno slika po zidovima, nismo ih od prve vidili.
Jedan bakalar je repon zakuca na zid poviše Njegove glave.
Drugi, iznad mog kušina.

Jedan za Badnjak.
Jedan za Novu godinu.

To je bilo iznenađenje.
Od Starog.
Za nas.

Ko se moga jidit na njega.
Šta je soba malo puno zavonjala.

Napravila san propuh.
A bakalare stila u špajzu.

Danas prvog potopila.
Na Badnjak ću ga na crveno.
Lipo ja to sparićam.
Uz topli domaći kruh s maslinovin ujem..
Kojeg od gušta zamisin svojin rukama.
I za slatko malo fritula.

I to će bit to.
Mir za stolon.
Jubav u srcima.
Samo žeja da budemo zdravi.
Prije svega naše cure.
I još svi na okupu.

Mama će biti sa mnom.
U mislima.
U srcu.
U uspomenama.
I jidit će se na mene.
Puno.
Jer ona je uvik volila da svega bude previše.
Pa bi danima nakuvavala spize i spize.
Kolača i kolača.

A vidi mene sada.
Di su dva predjela?
Di su tri glavna jela?
Di je 10 vrsta kolača?

Ja san ka drugačija.
Bar malo.
Ni potribe pretjerivat kad smo sami nas troje.
I kad se ne može pojist više nego li se može.
Stari ka tić.
Ja i ON još možemo potegnit spize.
Al sve manje u sljedovima.
Ka nekad.

Ako nam dođu kumovi za Novu godinu bit ću i više nego moja mama.
Oduvik san to bila kad su u pitanju prijateji.
Kojima volin kuvat.
I kuvat.
I kuvat.
I da oni guštaju.
I predu.
I budu siti u stomaku.
I duši.
I srcu.
Svi sretni.
Jer prijateji su blagoslov.
Uviiiiik!!!!
Bez njih mi život nezamisliv.

Hvala nebesima da Stari još uvik zna šta je bakalar.
Da je sam sija u auto i iša ga kupit 10 kilometara u Selo.
Da ga je na svoj, humorom prepoznatljiv način, zakuca u našu sobu.

I da će ga, pouzdano znam, pojist s gušton.
I pojubit me u obraz.
I reći:

ovo je, srce moje, za pet.

21.12.2018. u 18:28 • 8 KomentaraPrint#^

četvrtak, 20.12.2018.

Lipi moj Grad

Bili smo par dana u Gradu.

Stari je osta sam u vali.
S tečicama skuvane hrane u ledenici.
S preciznim uputstvon za likove.
S osjećajen da mu je moje oko na ramenu.
Zabrana svih fizičkih napora!
Zabrana neposluha!
Sloboda unutar zadanih gabarita!
Za osobu od 84 godine.
S teškin infarkton iza sebe.
I još težon operacijon.
Uz obavezno, nemoj da ti banen nenavjeno.
Pa da te zateknen u krivolovu.

Čuli smo se dva puta na dan.
I bija je ka pravi odlikaš.
Poslušan i discipliniran.

A ja?
Ja san bar na par dana napojila dušu svojin lipin Gradon.
Okićenon Rivon.
Kućicama sa svin i svačin.
S mirison kuvanog vina.

Mojon lipon Pjacon.
Kaletama.
Mirisom i dušon Grada u kojen san provela svoje sve.
Sve, osin ovih zadnjih šest godina.

Ni mi smeta šušur.
Gužva.
Buka iz razglasa sa svih kantuna.

Napajala san se ka prazni akumulator.
Žejna svega šta nose svitla moga Splita.

Osjetila san silnu glad za druženjen.
Sa svojin curama.
Dragin prijatejima.
Ljudima.

Za neobavezno ćaskanje.
U prazno,
U ništa.
Samo ka znak života.

Nismo rođeni za bit ka Pale san na svitu.

A mi to u vali jesmo.
Zimi.
Ko nije prova, ne zna.
Ne zna šta znači bit "gospodar" vale bez podanika.
Bez žive duše.
Osin fijuka vitra.
Udara valova o mrkentu.
I noći koja počne u četiri ipo popodne.

Doticala san rukon zidine Dioklecijanove palače.
Po ne znan koji put palac Grgura.
Gledala moj lipi Marjan, napadnut građevinama sa svih strana.
Novac može kupit sve.
Još malo pa će Marjan bit stambena zona.
Ail nisan došla tih par dana raspredat o pravilima.
Humanosti.
Politici.

Tila san samo, ka suha spužva, upit sve šta se upit dalo.
U ovo Božićno vrime.
Kad su sjete za onima koji nisu sa nama velike.
Kad su radosti sa onima koji su s nama nemjerljive.

Kad grad blišći.
A emocije se mogu rezat.
Jer u zraku vise žeje da sve šta ni vajalo ode.
A dobro i zdravo nahrupi.

Ka da to tako ide.

Al sve okolo ka bajka.
Prepuno svitla.
Blištavih svićica.
U svin bojama.

I onda na tren pomislila da san i ja bajka.
A prst štapić.
Čarobnjački.
Pa dirala s njim sve šta se u prolazu dotaknit dalo.

Lipi moj Splite, kako mi fališ.

A ON se napaja na drugin adresama.
Sa svojin bivšin kolegama.
Marjanon, koji je njemu Sveti gral.
Od spinutskih vrata do Instituta.
I Roki s njin.

Došli smo se napunit svak na svoj način.
I sa svojon potribon.

Izgrlili naše najvoljenije cure na svitu.
Sve bi dala da san in bliže.

Al, život za sada kaže, vratite se u valu.
Stari čeka.
Nespreman za Grad.

Robinzon koji je odabra bit solist u svemiru.
I tako povuka i nas.
Stari lukavac.
Uspija je suptilno i nemoguće.

I evo nas nazad u kolotečini.
ON otiša otrčat.
Ja utirajen drva u peć.
I pišen.
Toplo je.
Standardno pretoplo.

I sve ka da je zapisano.

Svitli samo u kući.
Vani mrkli mrak.
Mračina.
Ni dašak života.
Ni dašak ičega.
Samo južina zavija.
I more pini.

I dalje nas troje u vali.

A mali borić u dnevnon svitli.
Dovojno mali da naznači dane koji nadolaze.
Dovojno velik da znam da mi je svaki dan Nova godina.
Kad su mi svi moji dobro.
I zdravo.

I ne samo moji.

20.12.2018. u 18:10 • 8 KomentaraPrint#^

subota, 15.12.2018.

Jin Jang

Prvi dojam koji ostavljam je da sam krhka.
U svakom pogledu.
Tršćica.

Često samu sebe preispitujem:
koliko sam zapravo snažna?

Kao kad sam najjača?
Kao kad sam najslabija?

Bi li slaba i krhka osoba izdržala život pustinjaka?
Bez ikakvih urbanih sadržaja.
Bez prisustva ljudi.
Bez živih kontakata.

Samo u okruženju Starog.
Njega.
Rokija.
Neba.
Mora.
Šume.
Tišine svih tišina.
I same sebe.
Na pustom otoku.

Teško.

Podvojenost osobnosti čini me da u sebi imam aspekt šušura.
I aspekt mira.
Jin, jang.

Balans bi bio idealan.

Ali, kad je to život idealan?
Možda samo dok smo u majčinoj utrobi.

Bilo je masu događaja, situacija, aktivnosti di san pokazala snagu.
Nadljudsku i nadrealnu.
Skulirana, pribrana, zbrojena.
Racionalna, koordinirana, realna.
Nadasve blagoglagoljiva.
Posloženih lego kockica postupala ko vojnik.
Psiholog.
Liječnik.
Terapeut.
Iscjelitelj.
Prijatelj.

Bilo je masu događaja, situacija i aktivnosti di sam bila maslačak.
Dovoljan je bio propuh otvorenih vrata da me rasprši u milijun trunčica.
Onda bi se usukala, podvila, nestala.
Bez riječi.
Venula.
Krivi pogled.
Kriva riječ.
Učinjeno.
Ili propušteno.
I ja sam bivala potonuće.

Nekad je bio dovoljan krivi film.
Tužna vijest s kraja svijeta.
Pregažena mačka.

Bol bi me razdirala.
Bol svih ljudi koji pate je bila i moja bol.

Ne mogu jest meso jer me boli smrt srca koje mora bit zaklano da bi ja bila nahranjena.
Boli me cvijeće koje je rezano da bi nekog uveselilo.
Boli me ljudska zloća.
Sebičnost.
Škrtost.
Uskogrudnost.
Isključivost.
Netolerancija.
Siromaštvo u ljudskom džepu.
Još više pustoš u srcima.
Ratovi zbog novca.
Ideologija.
Religija.

I onda upadam u zatišja.
Sama sebi najveći perpetum mobile.

I Isplivavam.

Opet u onu zmajoliku dimenziju poput Davida koji je samo praćkom zgromio Golijata.
Uspravna i ispravna.
Ko pčela radilica.
Koja život obožava.
Slavi ga.
I u njega utrpava milijun aktivnosti da nadoknadi propušteno iz padajućih dana.

Jesam li snažna ili slaba?

Snažna!
Snažna!
Snažna!

15.12.2018. u 13:04 • 7 KomentaraPrint#^

petak, 14.12.2018.

Vremeplov

Imala san sedamnaest godin kad su otac i mater odlučili većin dilom bit u Karbunari.
Gradili kuću.
Posve sami.
A u Gradu bili sve manje.

Ja san bila treći razred klasične gimnazije.
I počela san već tada učit brinit o sebi.

Najprin izlazit na kraj sa ono malo mižerije šta bi dobila za preživit.
Naučila kuvat.
Držat kuću urednon.
Bit u skuli dobra.
I nikad, baš nikad nisan ostala vani duže nego li san imala dozvolu od roditeljstva.
Do devet uri navečer.
A do kraja fakulteta san imala izlaz do deset.
U minutu bi bila doma.

Danas je to smišno.
Ali tada se to poštovalo.
Ka amen.

Mater bi svraćala u Grad na par dana.
Na kontrole u likara.
I bit sa menom .

A onda se vraćala u valu.
Nosit blokete, zidat,pituravat.
Sve, baš sve su ona i Stari izgradili sami .
Svojin rukama.
Bez cente kredita.
Sa jednon penzijon.

A ja u Gradu .
Režije.
Hrana
Studiranje.
Činila san gimnastiku sa pinezima koji su bili moj dil.
Usput radila priko student servisa .
Rad u plasteniku.
Čišćenje novogradnji.
Šta god.
Sve je bilo dobro došlo.
Uspila sebi platit auto školu.
Kupit neke krpice.
Minimalno kozmetike.
Bila je to škola života.
I dobro odrađen posal.

A ako mi je bilo teško ili san bila bolesna, nikad in to ne bi javjala.
Posli san se tako ponašala i u svim narednin godinama.
I kad san se udala.
I kad san rodila dvi prelipe čeri.

Sritna okolnost je bila da ni bilo mobitela.
A njima u vali ni bilo ni telefona.
Tek kad bi išli u Selo, u spizu, javili bi mi se sa pošte.
Jedan put u setemani.

A kad su dobili telefon san nagrabusila.
Onda je mater zvala sto puta na dan.
Šta ona kuva.
Šta ja kuvan.
Šta rade susidi.
Šta je sa mojin prijatejima.
Šta radi ON.
Di je.
Pomaže li mi po kući.
Zašto nisan stroža prema dici.
Malo okrpit moju svekrvu.
Pa rodbinu od Starog.
Pa Starog.
Pa onda bi izredala sve bolesti.
Pa referat o mačkama.
O ulovljnoj ribi.
O vrimenu.
Ili nevrimenu.

I tako stalno.

Ona je imala beskonačno vrime na raspolaganju.
I bila željna mene.
A ja san imala posal.
Imala stare roditelje od Njega.
Dvoje dice.
Posla na poslu.
Posla priko glave doma.

Puno puta san slušala priko uva,
Ili s telefonon pritisnutog ramenom na uvo.
Dok bi obavljala druge poslove.
A kad su došli telefoni di se moga vidit broj, znala san se i ne javit.
Jednostavno nisan stizala.
I nisan imala ni živaca slušat stvari koje su mi tada bile višak.
U stisci s vremenom

Mene bi stisla leđa.
Bila bi nepokretna.
Tjednima.
Ili bi bila u gripi.
Ili bilo šta.
Sa menom, dicom ili Njim.
Ja im nikad ne bi rekla.
Tako mi je bilo lakše.
Jer bi me nerviralo stalno zivkanje jesan li bolje.
Ili mogući dolazak u Grad i briga o meni.

U stanu u kojen nas je već bilo šestero.
Jedno kupatilon sa wc-om.
I tri generacije.

A danas , danas bi sve dala za jedan telefonski poziv.
Da s druge strane bude mama.
I da ćaskamo o svemu,
Sada kad neman obaveza.
Kad san u penziji.
Kad nije sezona .
Kad su cure odrasle i rade u Gradu.
Kad san odmorala sve šta san morala.

Ali tog poziva nema.
Pa se obradujem kad mi uleti onako lepršavo u san.
Nasmijana.
Ka da razumi i opravdava sve šta je bilo.
I od mene.
I od nje.

14.12.2018. u 11:01 • 6 KomentaraPrint#^

četvrtak, 13.12.2018.

Naša popodneva

Jedan od obaveznih dnevnih sadržaja su nam popodnevne šetnje.
S Rokijem.
Naših pet kilometara.
Tako, na neki način, ON i ja malo izmaknemo Starom.
I imamo samo svoje vrime.

Ponekad komentiramo svakodnevicu.
Nešto šta nas je u zajednici nažuljalo.
Ili ozarilo.
Ponekad društvena zbivanja.
Ponekad uživamo u obostranoj tišini.
A često tišinu prekidam ja tražeći u oblacima figure, likove, obrise, priču.
Pa ga gnjavim: vidiš li ti isto šta i ja.

Smije se.
Kaže da mu je najdraže šetat kad je burovito.
Jer se onda nebo cakli.
Modri.
Bez oblačka.
I onda ja ne tražin bajku na nebu.

Kako je dnevna ruta uvik ista vidim promine.
Je li neki grm procvitao.
Je li uvenija.
Kako je planika rodila.
Vide li se na makadamu tragovi guma nekog auta.
Je li to nova mačka iz donjeg dila vale.
I je li se kojim slučajem barem neki susid zaletija iz Sela proluftat kuću.

Ne srećemo nikoga.
Jer nikoga nema.
To je pravilo.

Milijun posto smo upućeni jedno na drugo.
Toliko godina zajedništva.
Za koji dan 37 godina braka.
I 42 godine veze.

ON me još drži za ruku.
I u vali.
I u Selu.
I u Gradu.

Koliko toga smo ispričali bez riječi.
Samo pogledom.
U šetnjama.

Tišina ko milijun ispisanih stranica.
Pogled ko tomovi knjiga.
Kako bi drugačije opstali u ovoj izolaciji.
Koja nije karantena.
Nego vlastiti izbor u odnosu na sve životne okolnosti.

I oboje prirodoljupci.
Drugačije bi bilo nemoguće.

Od Lastova je sjevnilo.
I zagrmilo.
Moglo bi sneverat.
Požurili smo da ne okisnemo.
A ko da smo jedan put?

U dnevnom kotlovnica.
Stari priključen na CMC.
Neko piva Božić bez tebe.
ON pita ko je to.
Ja kažen da ne znam.
Možda neka od novih kojima ne znan ime.

Stari prekida ispunjavat križaljku.
Pogleda nas.
Spusti očale na nos i šokiran našin neznanjen kaže:
pa to je Lidija Bačić.
Ona van ima 33 godine.

Ja provjeravan na google.
Je.

Da senilan?
Da loše?

13.12.2018. u 13:14 • 16 KomentaraPrint#^

srijeda, 12.12.2018.

Patronažna

Danas je patronažna došla obać Starog.
Niko je ni zva.
Stari joj je na popisu pacijenata i ona mi se najavi jedan put misečno.
Dođe s njin i nama porazgovarat.
Vidit kako je.
Izmirit mu tlak i cukar.
I sve evidentira u svoju bilježnicu.

Stari je dobro.
Još uvik je dobro.

Ona, mlada.
Lipa.
Šesna.
Ljudina.

I onda deboto uru ćaskamo o svemu.
Uglavnon o zdravstvu.
Ja, koja znan kako ono funkcionira u drugen najvećen Gradu, san u čudu.
Slušan je.
I sve san više ka Alisa u zemji čudesa.

Ona je patronažna sestra.
Terenska.
Svaki dan obilazi veliki broj pacijenata.
I one bivše.
Da vidi kako se oporavjaju.
I to u puno malih vala, mista, zaselaka.

Većina mista ka moja vala.
Samoća.
Nigdi nikoga.
A sve vale razbucane na velike udajenosti.

Teške i vrlo potrebite pacijente obađe i pet puta dnevno.
Ja u čudu.
Da pet puta??

Koliko god puta triba, kaže.
I danju i noću.
Tako su organizirani.

I kad neko parti, kaže, tužna je.
Jer dugo boravi u njihoven domu.
Zbliži se.
U pomoći i tuzi.

Pitan je kako ne pukne?
Puno tuge ni za nikoga dobro.

A ona nasmijana.
Vedra.
Ozarena.
Priča grube stvari sa lakoćon pera.
Kaže, meni je moj posal svetinja.

A vidi se iz aviona da svoj posal čovika obavja s najvećin gušton.

Jedno tako malo misto organiziralo je palijativnu skrb.
Dapače, sve stare bolesne, ali ne i nemoćne, su svrstali u tu kategoriju.
I o njima vode brigu.
Kontinuirano.

A moj Grad taku skrb nema još ni u zametku.
Oko 3.000 stanovnika Sela, naspram 200.000 šire okolice mog Grada.
Ovdi svaki čovik, čovik.
U Gradu velik broj pacijenata ka sredstvo podkusuravanja.

Znan po materi.
Karcinom dojke dva puta.
Karcinom pluća jedan put.
Kuverte puno puta.
Prvi put kad san pružila ruku mislila san da ću umrit.
Posli je išlo lako.

Otac infarkt.
Jedan.
Kuverta dva puta.

Ja pravnica u kaznenon djelu davanja mita.
Da nisan morala, ne bi.

Ali ko moze gledat svog najbližeg kako umire u mukama?
A sustavu se fučka.

Mama nepokretna.
Na sto kabela prikjučena.
Raspada se.
A pomoćno osoblje joj stavi pijadelu sa hranon na stol po sredini sobe.
Kojeg mater može samo gledat.

I onda plaćaš milost.
Plaćaš ljudskost.
Koja s kuverton dođe i ode.
Do novog slučaja.
Sramin se.

Moji otočki nemaju sredstava.
Očito ka ni ovi u mom Gradu.
Al ljudskosti i srca imaju.
Sve se svelo na dobru organizaciju likara i sestara.
I volju.
I žeju.

Prepričala ona neke slučajeve.
Teške i preteške.
A o sebi ni riči.
A dio je svake priče.

Gledan je s puno miline i jubavi u srcu.
Ka sestru po krvi po milostivosti i odgovornosti.
Ka sestru po krvi u ljudskosti.
Ka sestru po krvi u skromnosti.
I ka sestru po egu koji se negdi davno upokojio.
I onda je na pepelu ega izresla grandeca od ljudskosti.

Slušan je i gledan
I prebiren po iskustvima.
Istina je i ono šta san prošla.
Istinaje i ovo šta danas slušan i vidin.

Ona istina mi ka drača u grlu.
Ova ka ozarenost srca.

Ni tila ništa osin čaše vode.
Ostavjala san je na pašta fažolu i suvom.
Nasmijala se i zahvalila.
Čeka je posal.
Vaja joj poć na drugu stranu škoja.

Možda nekon drugon prilikon sidne s nama.
Podruži se i ruča.
Nenajavjeno.
Pa šta se na trpezi nađe.
Tako je uvik najboje.

Jedna divna, mlada sestra Sanja.
Unila mi svitlost u današnji dan.
I svaki slijedeći.
Jer ima ljudi.
Velikana na našoj sceni.

12.12.2018. u 09:55 • 4 KomentaraPrint#^

utorak, 11.12.2018.

Ministarstvo međugeneracijske solidarnosti

Suživot dvi generacije nije nikad lak.
Nimalo.
Osin u bajkama.

A ja san dugo godina suživila tri generacije.
ON i ja.
Naše dvi čeri.
Svekar i svekrva.

Onda u drugon činu.
ON i ja.
I Stari.

Bija je i period kad smo, tako reći, živili sami.
U stanu mojih roditelja.
Mogli smo se volit kad smo tili.
Mogli smo ratovat kad smo tili.
Mogli smo se tolerirat kako smo tili.
I gradit suživot mladih ljudi, kako smo tili.

Stari je slabo dolazija u Grad,
Kad je otiša u penziju, gradnja kuće u Karbunari postalo je njegovo SVE.

A mater bi dolazila često.
Uglavnon zbog likara.
I taka kaka je bila, odma bi prominila strukturu naše male zajednice.
Njena je morala bit prva i zadnja.
U sve se "razumila."
I bila je istovremeno sva zanimanja.

A mi bi se pokunjili.
ON bi se maksimalno vrtija po sportu.
Bilo ga je po svin dvoranama.
A ja san odrađivala većinu trpjenja i strpjenstva.

U međuvremenu bi se uspili i pogubiti.
Nesta bi onaj živi kontakt.
Jer za stolon je mater diktirala temu, stavove i zaključke.
Od općih do sveopćih.
Drugačije mišljenje od njenog nije bila prihvatljiva norma.

Kad je Starija krenila u školu preselili smo kod njegovih.
Škola joj je bila na dohvat oka.
Bez prelaženja velikih cesta
Kakav mir i spokoj.
I roditeljsko olakšanje.

Računali smo, a računali smo krivo, kako niko na svitu ne može volit i čuvat dicu ka baba i dida.
Dica su uvik na prvon mistu.
Za njih dat sve.

A onda bi mi rekli NE, a baba i dida DA.
I obrnuto.
Balans vrednota je postao fleksibilan.

A tako to ne ide.
Jer dobro je uvik dobro.
Loše je uvik loše.
Nema kalkuliranja.

Ako bi ON maka pjat isprid sebe, uletila bi svekrva, isto ka i moja mater i rekla bi, di će njen sin /zet prat pjate pored nas žena.

Bili smo nezreli i financijski slabo potkoženi da smo mogli ić u podstanrstvo i vodit svoj život.
Ili ić u kupnju stana.
Bili smo prosječna obitelj koja je živila od prvog do prvog.
Bez mogućnosti stvaranja zaliha.

Imala su dica brdo lipih trenutaka sa babon i didom.
Imali smo ih i mi.
I svi zajedno.
Samo šta je cijena bila visoka.
Sloboda.

Danas o tome pametujen jer tada nisan.


A onda san ja dobila stan od Starog, kad je mama umrla.
Jer on iz Karbunare nije imao namjeru odlazit u Grad.

Odma san ga prepisala na Stariju.
Neka ima svoj život.
Svoju slobodu.
Našu bezuvjetnu ljubav.
I mi njenu.

Mi smo ostali živit u stanu njegovih.
I nakon njihove smrti.

A kad je i ON otiša u penziju, mi se preselili u valu.

I stan darovali Mlađoj.
Neka ima svoj život.
Svoju slobodu.
Našu bezuvjetnu ljubav.
I mi njenu.

Imali smo sreću da su nan roditelji imali stanove.
Koje su dobili u ono vrime socijalizma, kad i većina ljudi nakon dugih lista čekanja i puno godina staža.
I da su ih otkupili po uvjetima koji su in za života bili ponuđeni.
Ka i svima drugima.

Mi te stanove nismo komercijalizirali.
Dobili ih.
I proslijedili.
Dali smo ih najdražima.
Našin čerama.

A mi smo u vali.
Ponovo u suživotu.
Sa Starim.

Milijun situacija koje bi tili, a ne ide.
Od banalnih.
Mi bi prozor otvorili.
Stari bi ga zatvorija.
Ja bi da se okupa.
On ne bi.
Izvadin mu čistu i pristojnu robu.
On oće štrace.
Ja mislin da je 25° u dnevnon dosta.
On misli da je i 30° malo.
Ja bi da i Stari participira bar malo u troškovima suživota i režija.
A Stari neda ništa.
Ja bi seriju.
ON bi film.
Stari bi politiku

ON onda ode u sobu.
Gledat šta oće.
Stari ostaje na svojim postavkama: užgani dnevni boravak i program .
Po njegovom izboru.
Ja i dalje neslobodna.

U kući od 300 kvadrata.

Svašta bi danas drugačije.
Ka pravi general posli bitke.



11.12.2018. u 11:03 • 4 KomentaraPrint#^

ponedjeljak, 10.12.2018.

Dan

Jutro osvanulo burovito.
Prohladno.
Ali sunčano.
Bit će krasan dan.

Svi smo se digli nekako veseliji.
Žveltiji.
Boje su nas vratile u život.
I dale nan voju da se danas latimo posla oko kuće.

Posli kave na teraci, Stari se uvatija sadit raštiku.
Kaže on meni, ne smiš ti bit bez toga.
Ne jideš meso, mora biti zeleni.
I posadija 32 struka.
Sam.

A ON se uvatila skidat suvo lišće od smokve. Stalno pada. Ja stalno meten.
Gangrica.
I tome nema kraja.
Živi metloboj.
E, sad je i tome doša kraj.
Cilu je ogolija. Lišće vrga u kontejner.
Lipo je to sredija.
Sad je čisto.
Zadovojna san.

A ja san odlučila obrezat kapare iz suhozida.
Puno litnjih susida ju je pokušalo uzgojit.
Al ni im išlo od ruke.
A Staron od prve.
Donija sadnicu sa nekog škoja di osin galeba niko ne pohodi.
I s godinama, tri lipa velika grma od njih, prikrili cili zid.
Ko nije vidija, ni ne zna da kapara ima najlipši cvit na svitu.

Lipo i šesno san je obrezala. Sredila.
Čini voju.
Bit će u šesti misec opet plodova.
Pa s njima u staklenku i domaću kvasinu.

Dok to radin maške mi se cilo vrime vrzmaju oko nogu.
Za setemane trošin pet litara mlika samo na njih dvadeset.
Razridin ga s vodon i nadrobin in kruha da omekša.
I sve slatko pokusaju.
I naravno, dobiju sve ostatke od naše hrane.
Lipe su. Debele. Čiste. Mazaste.
I nema ih ko drugi u vali hranit.

Puno su mi drage.
Osin šta je njima u dvanaesti misec počela vejača.
I trajat će do četvrtog miseca.
I bit će puno mladih.
Pa cilu noć pod ponistron imaju zborno pivanje.
Na šta Roko Balboa poludi.
Laje, jidi se.
A onda se jidimo ON i ja jer nan ni maške ni Roki ne daju spavat.
Svaku zimu isto.

Stari ne čuje ni Rokija ni maške.
Njemu je uvik tišina.
Čuje samo ono šta ne bi triba
Ili i ono šta čuje okrene na svoje.

Dide oćeš kolač?
Koji mač?
Niman ja mač.

Pitan je li danas subota.
A Stari se javja i reče, ije, može obit u po bota.
Do tada ću zgotovit po vrtlu.
A ja samo kolutan očima.
I često se nasmijemo.
A šta bi drugo?

Dide, očistit ću ti postole, di si ih sad stavija?
A on, ma volin ja mole kad su lipo pofrigani. Ma ne i pregoreni.

I tako u milijun kombinacija.
Provjeravan mu i križaljke, da vidin mentalno stanje.
I onda zakjučin da je boje da odustanen.
Ima svega.
Dodaje nove kockice di mu ih je malo za njegova rješenja.
To je,vidin, najnovije.

A ON je oseka i kaiće koji su se nalili od kiše.
Tako da smo danas svi bili vridni.

Ja san, naravno, i kuvala.
Standardno ispekla kruv.
Teta poslala gljive rujnice, koje je sama ubrala.
A ja napravila lipi lovački gulaš.
S toplin beskvasnin.
Hrustavin.
Mirišljivin.
Pitali su repete.
Sve se izilo.
Meni drago.

I sad posli obida Stari u krpe.
ON u šetnju.
Ja za laptop.

Jedan pravo lipi dan.

10.12.2018. u 14:27 • 6 KomentaraPrint#^

Teške boje

Bojin li se starosti?
Bojimo li se je svi?

I živemo li svi dostojno dar života?
Pa nan je žaj napustit tu grandecu koju smo njegovali do dana D.

Gledan Starog kako se minja.
Urušava.
Smanjuje.
Usukava.
Buca pojmove.
Zaboravja.

Još uvik je relativno dobro.

A bija je zgodan.
Uspravan.
Ispravan.
Intelektualac.
Kulturan
Čist.
Njegovan.
Samouk za milijun poslova.

Pa je onda je nastupilo vrime "bašmebrigazadrugoga."
Pa je onda nastupilo vrime "bašmebrigaštasenekupan"
I puno toga drugog je nastupilo.
Uglavnon, ništa lipog.

Gledan ga kad on to ne vidi.
Starost izvire iz svake pore.
Nemoć i potrebitost o drugom sve očitija.
Potrebitost o drugom sam ja.
Jedino dite.
ON će uskočit i pomoć.
Al Stari je prvenstveno moja briga.

I zato puno toga ne mogu.
Puno toga šta u meni vrišti i pita za učinit.
Sada i odma.
A ne mogu jer živemo u vali.
Bez stanovnika.
Bez ikakve ponude i sadržaja.
Osim onih koje sama sebi nametnem.
Ili ih On i ja zajedno osmislimo.

Puno toga ne mogu jer Stari ne bi u Grad.
Jer mu je vala svetinja života.
Navika.
Bez nje će umrit.
U njoj je posta vuk samotnjak
A onda si postavljam objektivno pitanje: koja je razumna mjera žrtve?
Do koje mjere svoju odgovornost, samilost, milostivost i vrijeme života podariti drugom?

Nema starenja bez žrtve.
Obostrane.
I potrebe i potpore.

Ali samo ako o njoj ne razmišljaš na vrime.

Ja san svoje najdraže čeri odavno stavila prid zid.
U svojim davnim zrelim četrdesetim godinama.
U punoj radnoj i životnoj snazi.
I načela temu vlastite buduće starosti i nemoći.

One su se ljutile.
Izbjegavale temu.
Nisu tile o tome pričat.

Teške su to teme.
Priznajen.

Ali su život.
A od života se ne biži.

Čini ga se dostojanstvenim kad god je to moguće.
I ako to ne raščistiš dok si priseban i svoj, kad ćeš?

Dobile su jasne smjernice.
Bez imalo patetike.
Sa dozom lepršavog humora i lakoće.

Na prve znake da nisam svoja, sa mnom u dom.
Ne želin obavljat nuždu pred njima.
Ne želin da mi one stavjaju pelene.
Ne želin ih neprepoznavat.
Iman pravo na svoje dostojanstvo i svoje odluke i izbore.
I zato ih donosim sada.

Pa čak i ako buden svoja zašto ne u dom?
Već se u njemu vidin s Glorijetom .
I kako tamo nastavljamo sve projekte našeg aktivnog prijatejskog života.
Koje smo s velikon radošću upražnjavale.
Dok nas životne okolnosti nisu porazmistile.
Ka na šahovskoj ploči života, na suprotne strane.
U kilometrima razdaljine.
A ne ka suparnice.
Nego samo ka igračice koje uživaju na svom Putu biti pijuni, lovci, topovi , konji i ponekad kraljice.
Svaka uloga nan je u zajedničkin projektima bila igra i inspiracija.
Jer je ona moja genijalna prijatejica!

A kad me ne bude.
Sve u prah.

To sam s curama raščistila.
S njima je to, na kraju, bilo razumno.
Bez obzira na njihovu mladost i težinu teme.
S Njim je o tome nemoguće pričat.
Stavija je veto na tu temu.
Poštujen.

I vraćan se opet na početak.
Bojin li se starosti?

Bojin se nemoći.
Duge bolesti.
Vlastite boli.
Tereta onima koje volin.
Boli onih koje volin.
Jer se volimo do neba.

I da napokon odgovorin na svoje pitanje.
Bojin li se starosti?

Ne bojin se starosti.
Bojin se onoga šta možebitno donosi.

Zima na škoju je teška.
I nosi sa sobon teške, škure teme.

10.12.2018. u 08:18 • 3 KomentaraPrint#^

nedjelja, 09.12.2018.

Kum

Kum čeka operaciju melanoma.
A mene otočna razdaljina ubija.
Ka da bi sve bilo lakše, bezbolnije i manje opasno da sam u Gradu.
Uz njega i moju Nadu.
Moje anđeoske prijatelje.
Tako osjećan.

Ali virujen da će sve biti dobro. Ono, baš virujen.
Nadan se.
I silno želin.

Poznajemo se od moje sedamnaeste godine.
Tako sam oduvik zamišljala svog brata.
Da sam ga, kojon srićon, imala.

Bili smo uhodani zafrkanti.
Međusobno i u društvu.
Podbadali se navijački.
Tko će koga više puta preveslat.
On je vodija.
Premoćno.

Al osveta je trebala bit slatka.

Nada i Kum su nakon prve djevojčice čekali drugo dite.
Osim sina, ništa drugo nije dolazilo u obzir.
Ha, ha, tako je Kum očekivao.

U to davno, naše vrime, na ultrazvuku nisu govorili spol.
To je bila, u svakon slučaju, radosna vijest činon rođenja.
Kinder surprise.

A Nada je već nekoliko dana bila prenila trudnoću.
I svi smo stalno zvali na telefon.
Nestrpljivi.
Dosadni.
I istovremeno radosni u iščekivanju.

Onda je sam vrag uša u mene.
Došla san na posal i rekla kolegici da nazove Kumovu radionicu.
Da traži njega i predstavi se ka sestra Bebić.
On neće posumnjat, jer je Nada inače radila u bolnici ka medicinska sestra.

A ja san sve slušala na drugi telefon.
I sve se zbilo kako san i predvidila.

Na kumovu poslu telefon je diga kolega.
A na spomen rodilišta i sestre Bebić, kum je dotrča, preuzeja slušalicu, a moja kolegica ga je vrlo profesionalno obavijestila da je dobija sina.
Da je sve ok prošlo.
I da je Nada dobro.

Bilo je predviljivo da će mi telefon na poslu zazvonit odma.
I da će mi sav radostan javit radosnu vijest.
Jer, ipak, bili smo najbolji prijateji.
Mobiteli tada nisu postojali.

Prvo mu kao nisan virovala.
Da ko će njemu napravit sina.
Da me sigurno manta.
Onda san čestitala.
Srčano!

A on je onda krenija telefonon obavještavat rodbinu diljen naše bivše Juge.
I tetu u Pariz.
A kad se tija javit doma, bilo je stalno zauzeto.
Očekivano.
Svi su zvali njegove roditelje za čestitanje.

Dok se jednon prijatelju ipak nije posrećilo da dobije kućni broj.
I čestita Nadi, koja je digla slušalicu, šta su dobili sina.
Ali, netom kad je to izustija, shvatija je da bi Nada trebala bit u rodilištu.
Nikako doma.

I odmotalo se.
Da je Kum zglajza.
Debelo i preko mire.

Svi su ga poznavali ka velikog zajebanta.
Koji je ovoga puta prekrdašija.
Tako su svi zaključili.

Naravno.
U međuvremenu je već počastija i svoju cilu radionu.

Vrlo brzo se klupko odmotalo.
Ponovo me nazvao.
Pokunjen i snužden.
Priznala san.
Sve je krenilo od mene.

Njegovi roditelji , koji su me obožavali, naljutili su se.
Nada se ne zna naljutiti. Ali pogodila ju je cila strka.
Nije pomoglo šta san odma popodne otišla kod njih doma i izvinila se.
Sve je trebala bit međusobna uhodana zajebancija.
I neko poravnanje naših zafrkancija.

Al nije to bila ta prilika.
Kasno san došla pameti.

Osjećala san se zgaženo.
Dolazilo mi je u glavu da Nada ima tek rodit.
I fućkalo mi se oće bit sin ili ćer.
Samo da prođe dobro po nju i dite.
Nisan od muke izlazila iz kuće.
Nisan od straha disala.
Glođala se i grizla.
Imala san i zašto.

Dan poslije, u pet popodne, mi je zazvonija telefon.
Bija je Kum.

I reka je, neka san ljut na tebe, opet ti prvoj javjan.
Dobija san sina.
A ja san mu odgovorila, da šta on to meni sada govori, kada san ja to njemu već javila jučer.

I posla je rodbini telegram: ono šta san van javija jučer, nije bila istina jučer, nego je istina tek danas.

Od tada su prošle godine i godine.
I svaku godinu to iznova prepričavamo.
I smijemo se.

Iako mi tada, davnih godina unazad, nije bilo do smija.
Bilo je preko svake mire.
Priznajem.
A i Kum više nije u zafrkancijama vodija uvjerljivo.
Bila san,dapače, u sportskom žargonu rečeno, u vodstvu.

Više od četrdeset godina prijateljujemo.
Iako je to preslaba i premlaka riječ za naš odnos.
Za postojani u ljubavi.
Dijeljenje sebe.
Razumijevanje.
Voljenje.
Potporu.

Kum čeka operaciju melanoma.
Sada se šali na račun svoje bolesti.
Provocira crnjacima.
Strah prikriva budalaštinama.

Ka i ja.
Svoj strah za njega.
I njegov za njega.
Sad mu opet pritim da ne izaziva.
Jer zaista zna s kin ima posla.

A moj anđeo od Nade samo moli da ne bude opet kolateralna žrtva naših nepodopština.

Sutra in kčer, moja voljena Maja, slavi 36.rođendan.
A Sin je navršija 34.

Onaj, kojeg sam navijestila 24 sata ranije.

09.12.2018. u 13:04 • 3 KomentaraPrint#^

subota, 08.12.2018.

Čaj

Išla san u vrtal ubrat čaja. Iman mažuranu, mentu i čelinu ljubicu. Mi to ovdi tako zovemo.
A kad uzavre pusti miris s dušon.
I uspomenama.

Ja mala.
Tri ili četiri godine.
Kod tete na Selu.
Ja i njeno troje dice.
Dvi rodice i rođak.
Vršnjaci.

Teta anđeo.
A neimaština velika.

Za doručak pola okruglog, tvrdog kolača.
Od onih šta su se godinama prodavali u butigama nanizani na konope.
I visili su na visoko.
Na brokvama.
Jeli ih uz čaj iz vrtla.
Za večeru druga polovina kolača.
I opet čaj iz vrtla.

Za bolje nismo znali. I to nan je bilo dobro.
Kompenzacija neimaštini je bilo obilje tetine ljubavi.
Njeno veliko srce.
Igra u poju.
Bez granica i ograda.
Bez vremena i ukora.
Mačani i bosi.
I polugoli.

Tako je bilo sve oko nas.
Pa se neimaština podrazumijevala.
I nije se zvala neimaština.
Nego život.

Kruv i mast su imali dvi opcije.
Ona sa cukron i slana sa crvenon paprikon i malo soli.
Uvik je bilo usoljene ribe.
I s njon najčešće leća ili zeje.

Ko je zna za bombone i čikolade?
Nismo znali pa nan nije ni pitalo.
Zamjena je bila suva smokva i grožđice s tavana.
I suhi rogač kojeg smo sami brali.

Uvik smo bili brljavi.
Najčešće od murve. I igranja po suhozidima.
Struje nije bilo. Televizori su bili nepoznanica.
Uz obroke se sidilo za stolon. Stariji su puno pričali i smijali se.
Često su pivali.
Igrali na briškulu i trešetu.
Svi sa čašama bevande.
Tada Žuja nije bila zakon.
Neki drugi zakoni su vladali zemjom i nebom.
I među ljudima.

Niko od rodbine, prijateja i susida nije zvonija na vrata.
Zvono nije postojalo.
Dovikivali su se, ej Mareeeeeee, jesi doma?
I ne čekajući odgovor, svi su ulazili.

Ponekad bi mi dica dobili koji keks na slova.
Stariji bi ih izvuklih iz džepa traveše, pa bi se mi minjali da nan ne budu ista.
Ali slovo" i" je bija mali keks pa nije bija poželjan za minjanje.
Već smo ka dica naučili trgovat i ne minjat više za manje.

Dan kad bi teta ispekla kroštule za nas dicu je bija svetac.
Bile su posute cukrom, kojeg bi najprije polizali.
I mljackali.
Zadovoljni i siti.

Mi dica nikad nismo dobivali novac.
Pokloni su bili minduli i suhe smokve.
I gačice ili piđame od lancuna.
Najčešće starih.
A mlađa dica su dobivala ono šta su starija prerasla.
Zato smo morali bit pažljivi.
I čuvat robu.

Bilo je lipo bit dite na Selu.
Meni, gradskon ditetu posebno.
Jer ja san bila tu samo u prolazu.

Ali dovoljno da mi ditinjstvo ima boje.
Emocije.
Toplinu.
Ljubav.
I neizbrisive uspomene.
Jer, ništa se ne podrazumijeva.

A išla san samo ubrat čaj u svoj vrtal.
Da ga popijemo Stari, ON i ja.


08.12.2018. u 11:11 • 3 KomentaraPrint#^

petak, 07.12.2018.

Kava

Zimsko jutro je mirisalo na litnji dan.
More bistrooko.
Vitra ni dašak.

U jedanaest uri, na teraci, 28°.
Ja, standardno, u kratke rukave.
Uspila san zabundanog Starog maknit od peći na drva i reć da mu je ladno u glavi.
Ne na suncu.
Svakako, izvukla ga vani.

ON se krsti i ne viruje svojin očima.
Da san uspila.
A kad san iznila kavu, Stari je prizna da nisan trljala termometar da ga izmamim.
Nego da je stvarno toplo.

Iz neke od okolnih kuća čula se motorna pila. Doša je susid Stipan opet radit.
Cili život oko kuće.
Ono, baš cili.

A onda san ja rekla da je glupo tako potratit život.
Gradit, gradit i gradit.

Stari se afendija.
Da zašto?
I da šta je to boji čovik koji cili život čita?

Podbola san jer se to odnosilo i na njega.
Začarani krug gradnje Matanovih dvora.
Šta to čovika goni da gradi više nego li su njegove potribe?
Uvik nedovršeno.
Uvik nedostaje novca.
I uvik za radit još i još.

Starom je to bilo kreativno.
Aktivno.
Nadahnuće.
Tu se pronašao.

Bezuspješno pokušavan objasnit da bi radije cili život čitala. A ne gradila.
Pitan ga di je bija?
Šta je vidija?
Di je i kada mater negdi odveja i izvea?
I je li njegov hobi tražija žrtvu i odricanje od drugih?

Jer zbog kuće i ja sebe mogu pitat di san bila, šta san vidila?

Kad ne zna odgovor i kad ga stjeran u kut, onda gleda u vrh od postola.
Nelagoda u zraku.

Voli Stari sa mnom raspravljat. Ali kad su u pitanju neke teme, na meni lomi zube.
Pretvrdokorna sam za njega.
I zna da san u pravu.
A ne može unatrag.
Isto ka ni ja.
Taknuto-maknuto.

On bi danima o svemiru.
O beskonačnosti.
O nebu.
O misteriju nastajanja i nestajanja.
Svakako, uvik je pogleda uprtog u nebo.

Onda ga prizemljim i rečen mu da ko puno gleda u zvizde, ugaca u govno.

Njemu su naše diskusije igranje šaha.
Kako ga godine sustižu, sve više mu zadajem šah mat.

I dok mi tako, uz kavu, filozofiramo, ON uglavnom prčka po mobitelu.
Neda se uvuć u našu priču.
Radije će poć trčat.
Veslat.
Gleda ispod moje katrige i pita ima li puno pilotine.
Uvik iste baze.
Ako to više i jesu baze.

Još jedna teraca kava se privodila kraju.
Beskvasni kruh je gotov i za izvadit ga je iz škrovade.
Čokoladnu tortu san zgotovila i ona je za frižider.
Iman izmiksat juhu od domaće tikve i povrća.
I danas nan radin domaću manistru sa dimljenin lososom.

Sve je mekano.
Stari neće ronzat.
ON će guštat i oblizivat se.
A ja ću bit zadovoljna jer su oni zadovoljni.

07.12.2018. u 14:53 • 3 KomentaraPrint#^

četvrtak, 06.12.2018.

Šiba

Stari ima lošu cirkulaciju. Stalno mu je ladno.
Zato je klima na +30°. Ili je peć na drva užarena da ne mogu prić špaheru za kuvanje.
Ovisno šta je upaljeno.

Uglavnon san u majci na špaline. I u kući i van nje.
Ko bi se toliko puta presvalačija i navlačija.
Pa riskiran biti i vani u litnjen izdanju.

On ronza da mu je vruće.
Stalno me pogledava da otvorin vrata, prozor, bilo šta. Samo da se može disat.
Neće u fajt sa Starin. Pa mu je najlakše priko mene.
A meni pun kufer i Starog i Njegovih pogleda s podignuton obrvom.
Koji pozivaju da ja nešto učinin.

Ako klimu smanjin koji stupanj, Stari se oglasi ka navijen: ovi vrag ne radi dobro.
Ako smanjim količinu drva u peći, eto ga opet.
Ka glasnogovornik: laaaadneee su mi noge. Ubaciiii koje drvo.

A muko moja.

Stari loše čuje. Zato je Tv stalno do daske. CMC mu je omiljen kanal, pa smo u ovo pusto vrime ka radio Karbunara za cilu valu.
Čuju nas i na Lastovu. I na Hvaru. I na Visu.

Mrzin taj tip buke. Ja san više tip od tišine.

Ako smanjin koju crticu, eto Staroga: pojačaaaaj, ne čujen ništa.
A u meni svi organi vibriraju u taktu glazbene televizije.
I kad iden navečer leć, kad tišina nalegne na valu, meni još bubnji u ušima.

On ronza da će oglušit.
Gleda me priko oka.
Ka ono, daj smanji mu to malo.
Neće se on Staron zamirit.
Sve priko mene.
Ja san tranzit.

A onda kad dođe prijenos TV utakmica, a bogu hvala ne propušta nijednu, onda je Njemu TV do daske. Jer tako se uživi.
Pa ne samo da čujem TV, nego čujen i njega kako bogaje sve po spisku.
Ili jednima ili drugima.
Najčešće sucu.
Kad je Ajduk u pitanju.

A meni dođe donirat pužnicu. Samo da utonen u malo mira u vali u kojoj je mir apsolutan.
Osin u našoj kući.
Koja je disko klub.
A Stari DJ.

Stari nema zube. Ili bolje rečeno ima ih par.
A ja dobro kuvan. Baren svi tako kažu.
Većinu hrane san prilagodila, da bude mekša.
Kako ne bi kuvala za nas troje tri različita jela.
Al Stari uglavnon prebire po pjatu.
Ovo nisi skuvala do kraja.
Tribalo je još duže.
Manistra ti još tvrda.
Rizi se nisu raskuvale.
Koje je ovo meso?
Od dinosaura.

Prestar je da mu iskrenen pjat u krilo. Činin kuco i ka da ga ne čujen.
A On se uglavnon uvik oblizuje i hvali da je bilo lipo i ukusno.

Stari nema naviku pranja. Od kako je ima infarkt, kupan ga ja. Ne zato šta on ne može sam, nakon rehabilitacije, nego zato jer je to jedini sigurni način da će se oprat i prominit u čisto.
I svaki put iznova rat.
Jer je Stari izgubija i osjet mirisa. Pa ne čuti kako se čuje kad je šporak .

O, muko moja.

Stari se sve manje kreće. Sve više je u dnevnon boravku.
Ka nekretnina na nekretnini.
Ispunjava križaljke.
Tipa vrhovni svećenik u budizmu: buda.
Ili pjevačica Zlokić. On napiše Novak.
A onda ima neispunjeno slovo viška.
Pa je to greška u tisku.

Bili smo par dana u Gradu.
Staron skuvane tečice i raspoređeni ljekovi po danima i satima.
Prvi dan zove i kaže: pokvarila mi se televizija.
Ja kažen, nije. Pritisnija si krivi botun.
Naravno da nije.
Onda se popeja na kat i javija drugi dan da se i ta televizija pokvarila pa je preša gledat u našu spavaću sobu.
Došli smo, sva sreća, na vrime da i treću televiziju ne zgromi.
Sve botune na daljinski je ispritiska.
Televizije zdrave.
Al uspija je odvidat jednu antenu.
Na šta je On poludija. Jedva se suspreza ne puknit.
A skinija ih jer je tako mislija popravit ove dvi šta ih je" pokvarija."

Nekad mi je Sveti Nikola bija milodarovitiji.
Ne znan zašto me dopala šiba.
A stvarno san bila dobra.
Možda predobra.

Drugima.

Pa i to mirita šibu.

06.12.2018. u 18:43 • 5 KomentaraPrint#^

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.