Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

četvrtak, 20.12.2018.

Lipi moj Grad

Bili smo par dana u Gradu.

Stari je osta sam u vali.
S tečicama skuvane hrane u ledenici.
S preciznim uputstvon za likove.
S osjećajen da mu je moje oko na ramenu.
Zabrana svih fizičkih napora!
Zabrana neposluha!
Sloboda unutar zadanih gabarita!
Za osobu od 84 godine.
S teškin infarkton iza sebe.
I još težon operacijon.
Uz obavezno, nemoj da ti banen nenavjeno.
Pa da te zateknen u krivolovu.

Čuli smo se dva puta na dan.
I bija je ka pravi odlikaš.
Poslušan i discipliniran.

A ja?
Ja san bar na par dana napojila dušu svojin lipin Gradon.
Okićenon Rivon.
Kućicama sa svin i svačin.
S mirison kuvanog vina.

Mojon lipon Pjacon.
Kaletama.
Mirisom i dušon Grada u kojen san provela svoje sve.
Sve, osin ovih zadnjih šest godina.

Ni mi smeta šušur.
Gužva.
Buka iz razglasa sa svih kantuna.

Napajala san se ka prazni akumulator.
Žejna svega šta nose svitla moga Splita.

Osjetila san silnu glad za druženjen.
Sa svojin curama.
Dragin prijatejima.
Ljudima.

Za neobavezno ćaskanje.
U prazno,
U ništa.
Samo ka znak života.

Nismo rođeni za bit ka Pale san na svitu.

A mi to u vali jesmo.
Zimi.
Ko nije prova, ne zna.
Ne zna šta znači bit "gospodar" vale bez podanika.
Bez žive duše.
Osin fijuka vitra.
Udara valova o mrkentu.
I noći koja počne u četiri ipo popodne.

Doticala san rukon zidine Dioklecijanove palače.
Po ne znan koji put palac Grgura.
Gledala moj lipi Marjan, napadnut građevinama sa svih strana.
Novac može kupit sve.
Još malo pa će Marjan bit stambena zona.
Ail nisan došla tih par dana raspredat o pravilima.
Humanosti.
Politici.

Tila san samo, ka suha spužva, upit sve šta se upit dalo.
U ovo Božićno vrime.
Kad su sjete za onima koji nisu sa nama velike.
Kad su radosti sa onima koji su s nama nemjerljive.

Kad grad blišći.
A emocije se mogu rezat.
Jer u zraku vise žeje da sve šta ni vajalo ode.
A dobro i zdravo nahrupi.

Ka da to tako ide.

Al sve okolo ka bajka.
Prepuno svitla.
Blištavih svićica.
U svin bojama.

I onda na tren pomislila da san i ja bajka.
A prst štapić.
Čarobnjački.
Pa dirala s njim sve šta se u prolazu dotaknit dalo.

Lipi moj Splite, kako mi fališ.

A ON se napaja na drugin adresama.
Sa svojin bivšin kolegama.
Marjanon, koji je njemu Sveti gral.
Od spinutskih vrata do Instituta.
I Roki s njin.

Došli smo se napunit svak na svoj način.
I sa svojon potribon.

Izgrlili naše najvoljenije cure na svitu.
Sve bi dala da san in bliže.

Al, život za sada kaže, vratite se u valu.
Stari čeka.
Nespreman za Grad.

Robinzon koji je odabra bit solist u svemiru.
I tako povuka i nas.
Stari lukavac.
Uspija je suptilno i nemoguće.

I evo nas nazad u kolotečini.
ON otiša otrčat.
Ja utirajen drva u peć.
I pišen.
Toplo je.
Standardno pretoplo.

I sve ka da je zapisano.

Svitli samo u kući.
Vani mrkli mrak.
Mračina.
Ni dašak života.
Ni dašak ičega.
Samo južina zavija.
I more pini.

I dalje nas troje u vali.

A mali borić u dnevnon svitli.
Dovojno mali da naznači dane koji nadolaze.
Dovojno velik da znam da mi je svaki dan Nova godina.
Kad su mi svi moji dobro.
I zdravo.

I ne samo moji.

20.12.2018. u 18:10 • 8 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.