Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

subota, 30.11.2019.

Foto Vala













foto:otočka











30.11.2019. u 18:25 • 21 Komentara • Print • # • ^

utorak, 26.11.2019.

Rođendan


foto:otočka

Sat mog rođenja je uvik bija sporan.
26.11. u 24:00.
Hm, koje je to vrime?
Pa smo na mnogim proslavama tražili tumačenje ovih brojki od našeg dragog prijatelja, profesora matematike.
A ja sam to, lukavo, godinama koristila za slavit 26.i 27.
Dvaput je uvik dvaput!!!

Napravila san lipu platu od domaćeg kulena, kulenove seke i istarskog sira. Naravno i masline. I moj topli kruv.
Napravila lipi i ukusni bakalar na bjanko i juhu s rižama od bakalara.
Rodica donila Pavlovu tortu i još neku sa orasima.
Teta donila punu košaru domaćih blagodati: suhe smokve, mindele, uje, travaricu, vino.

Napucali se mi spize. Nazdravili. Razveselili.
Rodica je inače za Guinesovu knjigu rekorda u količini pričanja bez zareza.
U pravilu za ispalit na živce.
Al dobro nam došlo.
Razbilo tišinu Vale.

A kad je rodbina otišla, ON se uzvrpoljija i reka, ajde navlači samo jaketu i obuci patike.
Idemo u Vela Luku.
Meni se već smračilo. Di ćemo sad ić tamo šetat. A šetnica poviše kuće. I ja već umorna.
Al ON inzistira.
I odveja me di nikad šetala nisan. Noć je već padala i bojala san se kako ćemo se po tom, meni nepoznatom makadanskom putu vratit do auta.

A onda se zaustavija.
Pokaza mi na mozaik ploču na podu.
Uvuka me u gabarite.
Zagrlija.
Poljubija
I reka, volin te najviše na svitu.

Eto, to je bila točkica na i mog današnjeg/sutrašnjeg/ rođendana.

26.11.2019. u 18:57 • 46 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 24.11.2019.

Minsko polje


Foto:otočka

Odakle ovolika navala tekućeg olova na moru? Na nebu još više.
Ovo odgori teško, pa naleglo nisko. A more, ko uvrnuta gustoća, baulja sustižući samo sebe.
Spojilo se gori i doli. Vrime koma.

Za ručak pašticada od tune, salata i palačinke. Slušan CMC i pjevušin.
Neka puše. Brige me.
Neka ništa ne vozi. Isto me brige.
Ko da iman živaca brinit oko svega.

Sve san danas nekako ranije zgotovila. Pašticadu stavila na banja mariju. Pa mu rekla, ajmo do dna vale učinit đir. Taman ura vrimena, do ručka. Neka mi ova južina propuše tilo i glavu. U njoj je ionako sve posloženo u mini kvadrante. Ne da se to iskrenit tek tako.

Roki je veselo trčkarao oko nas. Fućka se njemu i za južinu i za buru. Samo da smo nas dvoje s njin. Da mu obroci i poslastice redovno pristižu. Da dobiva redovite porcije maženja. I naravno, da je naš krevet ujedno i njegov.

Ćaskajući, stigli do dna vale. Dva kilometra ugodne laganice.
A u dnu Vale, muko moja.
Ne rodilo čega nema.
Nanilo tone svega.
A ništa od te gomile škovaca nije palo s neba.
Sve je naših djela nedjelo.

Jedinka od čovika je sve. Triba je odgajat od malena. Pa joj onda i back ground mora biti ekološki osviješten. Da ono šta se naučilo se živi i provodi u djelo. Da je stalo i pojedincu i sustavu.
Na ciloj planeti.

Vratili smo se doma. Na obid.
Nema veze s južinom, al teško nan palo.
Dica naše dice ostat će bez vode, zraka, zemje i mora.

24.11.2019. u 14:12 • 25 Komentara • Print • # • ^

petak, 22.11.2019.

Pazite s kin bankarite!


foto:otočka

Kad ideš u mirovinu moraš odabrat banku na koju će ta sitnica pristizat. Naravno, uz ostalu papirušinu i to podnit davatelju milostinje.
A onda smo došli živit u Valu.
I gle iznenađenja!!!
Na cilen škoju nema poslovnice te banke. Pa se doskočilo. Otvorija se novi račun. Da se trajni nalog. Problem rješen.
I onda....
Banka je kupljena. Naravno, od stranog investitora. Tako mi branimo domaće i naše!!!
Pa su povukli stare kartice i izdali nove. A na novima logotip stare i nove banke.
U postupku izmjene kartica morala nanovo u banku. Pa opet iznova prezime pokojne matere, jesan li li politički izložena osoba i bla, bla, bla... milijun podataka. I dva milijuna papira.
Sve u vrime elektroničke revolucije.

Od dvi žene na šalteru svaki put nabasala kod iste koja nije uspila naučit svoj posal.
Žena starija. Vidin da baca na kaj i da ni otočka. Računan, nova je. Triba joj vrime za snać se. Pa san tako bila strpjiva. Strpjiva dobru godinu dana.
Bankarska srića me izdala. Baš svaki put me dopala ona. A nikako vridnica do nje. Koja odradi 20 klijenata dok ja dobivan vene na noge. Jer moja ima uvik kompliciran slučaj.

I dođen jutros ponovo. Triba mi nova kartica jer od 01.12.više ne važe ove sa dva logotipa. Ako to ne sredin, neću moć dizat ono šta inače puže po zemji. Moja penzija.

I opet naletin kod baksuza.
Kažem joj:
- nisan dobila novu karticu
- provjerite u sustavu di je zapelo
- i neka nova kartica stigne u vašu banku, jer u Valu ne dolazi niko, pa ni pošćer.

Muko moja, krenilo je kopanje po bidnon kompjutoru. Klika ona mišen. Gledan, iščitava Menu, pa stavke... ne zna di će. Kolegici vridnici neugodno. Red se gomila. Ljudi nervožasti. A i meni se već kupi u prsi. Toleranca od godine je bila dobre ruke. Al prikipilo mi. Smračilo mi se.
Nakon uru vrimena priskakanja srca pitala san, gospođo, znate li vi vaš posal uopće?
Odgovor je bija da se ona trudi meni pomoć.

Onda san prvi put u životu napravila ono šta nisan nikada.
A pitalo mi puno puta do sada. Kad naletin na bahate i nesposobne.

Otišla ja kod šefice poslovnice. I rekla da šta na šalteru drži nekoga ko nije kompetentan. Ko ne zna svoj posal. Istresla san tonu papira koje san dobila. I pitala šta sad. Jer da ja ne znan. Niti razumin.

Šefika me smirivala. Izvinjavala se. Nisan joj prva šta prigovara. Pregledala sve papire i konstatirala da je sve krivo napravjeno. Zvala u svoj ured onu vridnicu od kolegice joj. Koja mi je svaki put izmicala.
I cura sve sredila za tri minute.

Al moj želudac se ne da tako brzo sredit.
Mene, koju je tako teško izbacit iz takta, izbacila je.
A bila san godinu dana tolerantna do bola.
Dobro je govorila pokojna mater, budi dobar pa pojidi g....

22.11.2019. u 14:31 • 25 Komentara • Print • # • ^

srijeda, 20.11.2019.

Jakost


foto: otočka

Od velike vodusine, koja ne staje padati, oštećeni telefonski kablovi. Telefoni ne rade. Do interneta samo ako ponesen laptop u Kalos. Pa ostanen posli terapije popit kavu.
I signal moba ka žmigavac od auta. U pravilu ne mogu dobit nikoga.

Sad mogu stvarno reć da živimo u posvemašnjoj izolaciji. Molin Boga da ništa vanredno ne zatriba. Jer do civilizacije jedino auton. Pa 10 kilometara kaldrmon do prvog čovika. A ni brisači od auta ne mogu radit tako brzo da otvore bokun vidika. Naprosto, taki su dani. Ili bi na reklami rekli, ovo su oni dani u misecu.

Održavan stanje duha dobrin.
Šta je u ovakin okolnostima teško.
Al dobra san.
Naučila san bildat stanje uma.
Bez pozitivnih afirmacija ništa od života.
Samo žuti dani i godine.

Jučer me fizo rasteže. Cvilin u sebi od boli u ramenu. A ne bi pustila glasa da me živu zavidavaju.
I onda mi pogled padne na čovika s anputiranon potkoljenicon. Stariji ili mlađi od mene, teško mi procijenit? I odjedan put anuliran bol. I sebi naredin, trpi i muči. Nikad stvari nisu tako loše da ne bi mogle bit gore. I zato ja napredujen. Svakog dana u svakon pogledu sve više napredujen.

Nisu ovo surovi uvjeti za živit. Jer nan je čisto, prostrano, toplo i spize u obilju.
Ovo je surovo za stanje duha i uma. Ako nisi spreman. Ako te praznina proguta. Ako ti je huka vitra i valova većinska komunikacija. Ako ti pogled iz svih kantuna usmjeren na podivljalo i olovno more.
A ti ne znaš šta bi sa sobon.

Zahvalna san nebesima na vlastitoj formuli. Znan ja da bi i jači od mene posrnuli. Al ne dan se.
Ne dan melankoniji okupirat vlastiti teritorij. A ona iz prikrajka čuči i čeka.
Ne dan svoj integritet.
I suverenitet.
Ja san gospodarica sebe.
Puštan unutra koga oću i kad oću.

Drago mi je da su cure pokupile ovaj dio mene.
Tribat će im u životu puno puta.
Jake žene su uvik jake žene.

20.11.2019. u 14:44 • 29 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 17.11.2019.

Kruv naš svagdašnji


foto: otočka

Naj volin kod sebe šta se brzo posložin. Ovake hiperemotivce, ka šta san ja, lako je brzo izneredit. Dosta mi vidit da neka mačka posvuduša, oko kuće, šepa, ili je ogranfana u noćnon dvoboju, ja već tužnjikava. Da ne govorin o svin krupnijin, životnin nedaćama. Tuđin ili svojin. Meni to na kraju, u duši i oko srca, dođe skoro pa isto. Osjetin gronpul ka veliku težinu. Ali vrlo brzo matune svoje osobnosti postavin u prepoznatljivost.

Žuta minuta jučer. Al danas zbrojena.
Nedilja je.
Nedaća na moru i u zraku. Al, ja zbrojena. Na krilima vjetra nastavjan let.

Stari se nakon fibre i srčanih smetnji vratija u igru. ON mi štrukaje dnevnu dozu soka od mandarina i cmokne me u prolazu. A ja oko ručka. Kužinajen. Ispekla kruv. Onako hrustav, sa tvrdon koricon kako je Njemu i najdraže. Volin i ja bit brižna. Male stvari nan čine život. Oko krupnih ne raspravljamo. Jer nan se nisu ni dogodile. Osin kad se dogodi glupa minuta. Pa promini percepciju stvarnosti. Mi smo sretnici!

Spize uvik u kući. Zalihe su spremne za sve nepogode. Kad se iz kuće ne može noson vani. Trpeza nan uvik maštovita. Od pokojne matere naučila san od ništa napravit svašta. Ona je bila kraljica kužine.

I dok mišan da ručak ne zagori, i gledan u pećnicu da lipo zarumeni, i dok se kruv ladi, znan u duši, tilu i umu da nismo Zajedno i ovako Dobro od lipe spize. Koja se kuva s puno ljubavi.

Dobro smo zbog svih godina međusobnog uvažavanja.
Tolerancije na različitost.
Učenja na greškama.
Čitanja između redaka.
Prepoznavanja želja.
Tješenja i poticanja.
Živjenja u mogućnostima zadanih okvira.
S godinama strast preraste u nešto puno veće. U iskonske emocije ljubavi u kojima, i kad si u najgoren izdanju, vidiš samo dušu. U oslonac bez kojeg bi život bio klimav.

Brzo će obid. Još smo svi troje na okupu.
Pardon, četvero. I Roko je uvaženi član obitelji. Blažen izvaljen na kauču.
Sve su to darovi.
Zahvalna sam.
Znan ja dobro da se ništa ne podrazumijeva.

17.11.2019. u 11:29 • 25 Komentara • Print • # • ^

subota, 16.11.2019.

Nada


foto: otočka

Kad strah me nadvlada
Samo nada svijetli.

16.11.2019. u 15:14 • 10 Komentara • Print • # • ^

četvrtak, 14.11.2019.

Nocturno


foto: otočka

Otvorila se,
popila mir,
zaustavila dah
i postala tren.

14.11.2019. u 15:40 • 21 Komentara • Print • # • ^

srijeda, 13.11.2019.

Kratkoća


foto: otočka

Bilo je baš opako.

Al napokon utiha.
Kažu, na kratko.

Prodisala.
Navukla mir.
Opet čujem tišinu.
Protočna u svim smjerovima.

Dan po dan.
Sada i ovdje.

13.11.2019. u 17:45 • 17 Komentara • Print • # • ^

utorak, 12.11.2019.

Sila klade valja


foto: otočka

Stari je jutros iziša na teracu i reka, iman 85, ma ovakega vitra i južine nisan vidija.
Da mi je to reka na telefon, a ja negdi landran po Gradu, ne bi mu virovala.
Jer velika južina je uvik velika.
A, Stari, skroz naskroz u pravu.
Južina svih južina!!!
Orkan.

Dok smo u toplo pili kavu, nešto se dobro prilomilo. Parilo je da se kaić odveza i udrija o mrkentu. Izletili smo vani. I imali šta vidit.
Vitar je pripolovija veliki bor. Ispod kojeg smo liti, na mulu, vatali sjenku. I divili se kako je lip.
I kako nan zlata vridi.

Sad je izginija. Nepovratno.
Smoždilo mu deblo ka da je maslačak. A ne starac od priko 100 godin. Sa korijenjen duboko zaoranin u zemju. Koju je volija. I koja ga držala na okupu.
Posrnija je prid jačim.

I dok tugaljivo gledan u ovo bisno more, podivjalu zvir u njemu, mislin se kako je čovik mali.
Sitan. Nemoćan. I bespomoćan.
U srazu sa silon prirode, gubitnik.

A voli bit silan. I hitat se moćima svojin. Bit važan i gospodarit.
Ma za ludu mu sve.
Kad se priroda zakotrlja svojon silinon, za skrit mu se u mišju rupu.
Jer um caruje. Ma sila klade valja.

Ovo ne misli stat.
Kažu, vitar u pojačanju.
Uvlači mi se poznata jeza pod kožu.
Zatočenica.

12.11.2019. u 15:07 • 31 Komentara • Print • # • ^

ponedjeljak, 11.11.2019.

Koga briga?


foto: otočka

Često i prečesto zimi slušamo kako je zbog olujne bure zatvorena dionica A1 između čvorova Posedarje i Sveti Rok. I onda se da uputa o zaobilaznin pravcima.
Uglavnon, alternative ima.

Flota koja plovi Jadranom, iz istih razloga, u te dane ne plovi. Ako buri dodamo još jugo, jaku tramontanu i lebićadu, zatvor na škoju se umnožava. Zaobilaznih pravaca nema.
A malo kvalitetniji brodovi i trajekti prevaljivali bi ove pljuc dionice do kopna s lakoćom.

Al koga briga?
Valjda se oduvik nije isplatilo gradit dobre brode?
Valjda se oduvik nema novca?

Otok Lastovo je drugi svit. A njegovi mišćani građani stotog reda.
Koga briga?
Danima ne voze katamarani, trajekti. U slučaju najveće potribe ne voze po jakon vitru ni helihopteri.
Pa je umrit najlakše.
Znaju to Lastovci dobro.
A ni nama nije strano.

S terace gledan na ti lipi škoj.
I vidin južinu kako se propinje. Razularena i neukrotiva. I dođe mi žaj lipog otoka.
Žaj ljudi.
Žaj života koji, s pravon, odumire.

Gledan pobješnjele valove kako se hukom rasprskavaju o mrkentu isprid kuće. I već se ježin.
Opet miriše da ni s mog škoja ništa neće vozit. A kad ništa ne vozi s njega, onda se ni hrana na njega ne doprema.
Pa su police marketa i butiga poluprazne.

Ka da je koga briga?

Porez od škojarskog turizma ka zlatna koka za državnu blagajnu. Kapon i šakon zadiru u džep.
Al izgleda da je bolje ulagat u fontane i zlatne wcee, nego u doličan život na otoku.
Jer, i demografija bi se tribala događati samo u velikin gradovima. Ko j...otoke.

Dajemo harač, a dobivamo šipak.
Jesmo li dobili kanalizaciju? Nismo! Mi smo srednji vijek. Vile s bazenima i crne jame. Koje se usrid sezone ispunpavaju.
Jesu nan sredili ceste, koje se ovdi još zovu kozje staze?
Nisu!
Možemo li s otoka i do njega kad nan triba?
Bome, ne možemo.
Razumin da postoje uragani koji paraliziraju sve. Al, pobogu, ovdi ka da svako malo pohara Katrin.
A mi, zatočenici Alcatraza!

Lako je selit urede iz županije u županiju.
Ali uredit osnove života, malo morgen.
Koga briga?

11.11.2019. u 14:34 • 24 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 10.11.2019.

Idemo dalje


foto: otočka

Kad živiš na kopnu sve su udaljenosti relativno male.
Kad si škojar, onda su sve destinacije apsolutno daleke. Opcija je da se to mora prihvatit.
I tako živit.
U petak je opet bila južina i ništa na moru ni vozilo. Tako nan je ostala opcija auton okolo.
Iz Vale u Korčulu.
Pa trajekton do Orebića.
Pa auton do Trpnja.
Pa trajekton do Ploča.
Pa auton do Splita.
A kad smo došli doma ON kaže, ja bi prilega. Muko moja, di ćeš prileć. Imamo odradit sve po spisku. I sve mora stat u dan ipo. U nediju se triba vratit istin puten nazad. Od ponediljka ponovo terapija za rame. A Starom nisan ostavila višak tećica za podgrijavat. Dakle, nema opcija. Diži se i pokret!!!

I bome smo lipo sve odradili. Pokupovali šta na otoku nema.
Našli se prijateljima. Ispili kava i kava. Razminili ljubav. Pozivnice za vinčanje. I nadu da ćemo se uskoro vratit za stalno.
I bit više skupa. Nadoknadit sve ove godine.
Ka u seriji Prijateji.

A onda je centralni događaj bilo upoznavanje roditelja. Od budućeg zeta.
Divna večera.
Predivno druženje.
Tako dragi ljudi.
Prebiranje misli o susretu mami nan oboma osmjeh na lice.
Srca nan puna.
Eto, nikad ni kasno za širit krug dobrote.
Ljubavi.
Dobrohotnosti
I prijateljstva.

Vala nas dočekala u smiraju. Ka da se uskladila s našin dušama.
Niko na svitu ne može platit mir.
Kad se želudac ne grči.
Srce ne kuca ubrzano.
A nepoznata neizvjesnost ne da sna, ni spokoja.

Možemo odahnit.
Sve se lipo posložilo.

10.11.2019. u 15:37 • 19 Komentara • Print • # • ^

četvrtak, 07.11.2019.

Novi krug


foto:otočka

U mojim zrelim i lipim godinama krug prijatelja je uglavnom definiran.
Iskustvo života nauči pomest prolaznike, usputnike, zlonamjerne, ronzave i preznatiželjne.
Staviš ih pod tapet.
Ogoliš krug, a on postane najčvršća karika života.

Sutra idemo u Split. Upoznajemo roditelje budućeg zeta.
Novi ljudi u našem životu.
Srce mi otvoreno. Ima u njemu još dosta mjesta za ljubav. Za nove radosti i nadanja. Da će im naše dijete prirast srcu onako kako zaista zaslužuje. Da će je volit i poštivat. Prigrlit ka svoje.
Jer ja njihovog sina zasigurno hoću.

Nadan se da će nas razlike zbližavat. Sličnosti ujedinjavat. Da će ispružene ruke značit otvorenost srca i doma. Da neće bit filmskih scenarija u kojen su svekrve i punice oličenje zla i krvožednosti.
Ja to ne nosin u sebi. Nepoznato mi.
Zato dobrohotno virujem da će taj novi krug oplemenit naše živote.

Subota, ručak.
Iščekujen s radošću.

07.11.2019. u 14:05 • 22 Komentara • Print • # • ^

srijeda, 06.11.2019.

Sretan ti rođendan



Sretan rođendan mojoj Glorijeti
Najboljoj prijateljici
Nastavku duše moje
Mojih razmišljanja
Emocija
Korekciji mojih odluka
Mojoj sukladnosti i
odstupanjima mojim

Sretnica ja pod ovom nebeskom kapom jer jesmo
Prošle tuge i radosti
Umiranja i rađanja oko nas
I u nama
Bile gusjenice, leptiri, pa opet gusjenice
Rasle i padale
Poticale
Al zauvijek zajedno
Blizu i daleko

Mojoj sestri po srcu i duši
mojoj Slavici
sretan rođendan.

Grlim, ljubim, volim!

06.11.2019. u 14:51 • 17 Komentara • Print • # • ^

utorak, 05.11.2019.

Pokajanje


foto:otočka
Danas nisam dobro. Sama sebi nisam dobro. Zbog kvarnosti ljudske duše koja olako zgriši.
Tri miseca imam istu terapeutkinju. Odličnu. Navikla se na nju. Na njen način rada. Ona od početka upoznata s problemom ramena. Sve med i mliko. Napredovala.

Ali, sistematizacija posla ih svako malo seli na druge katove. Druge poslove. Drugi profil rada. I tako, ode moja na odjel nepokretnih bolesnika. Ja dobila drugu.
Ona meni nova. Ja njoj nova.
Prvi dan je proša slindravo. Rekli bi mi ovdi, ni pirka, ni kanjac. Više san radila sama nego s njon.
A i ono šta je istezala ruku i rame je bilo ajme. Kod mene terapija bez boli znači nikakva terapija. Stagnacija.
I taka je bila jučer.

Ja pokisla i potonula. Uvukla se use. Ronzala. Govorila o razlici pristupa poslu. Ono, kad radiš sa svrhon da pomognoš. I kad radiš da odradiš dan. S prston u uvu.
Eto, taka san bila jučer. Zlo.
Stalno se pitala oću li sad ostat na po puta. Pa tako mogu i sama doma vježbat. A to onda znači da se moran pomirit da više nikad neću moć dignit ruku i dotaknit vrh glave. Kamo li išta više.

I otišla danas bezvoljna. Preispitivala svrhu i razlog nastavka terapije.

A ona me na ulazu srdačno pozdravila. Osmjeh od uva do uva.
Pitala kako san? Boli li?
I krenile mi. Najprije lagano. A onda na jednu vježbu ostala ona šokirana.
Pa vama je vanjska rotacija mrtva. Uopće ne reagirate.
Samo san slegnila ramenima.

Aaaaa, to mi moramo popravit, rekla je. I udrila po istezanju. Opet nisan suzi dala na oko. Trpila, jer tako mora bit. Bez boli nema većeg pokreta ruke.
A ona se sva predala. Bit će to dobro, govorila je. Puno rada i vježbe, al dovest ćemo mi to u red.

A u meni sram. Nelagoda.
To je ona ista žena na koju sam jučer bila ljuta. Mislila da je od onih koji pristupaju poslu da in prođe vrime. Sram i nelagoda mi i dok ovo pišem. Ništa nije onako kako se čini. I sa ovako puno godina i iskustva falila san samo zbog jednog jedinog sata koji je bio ispod mojih očekivanja.

Milijun puta sam joj zahvalila šta radimo na drugoj fazi rekuperavanja.
Žestoko i udarnički.
Rastale smo se s osmjehon. Prebacila mi je ruku priko ramena i rekla: katkada pješačimo dugon stazon da bi prešli kratak put. Ne brinite. Strpljenje i rad. Uzvratila san joj stiskon ruke i suzon pokajnicon u kraju oka.
Bit će ovo dobra tura terapije.
Dobra, dobra.

05.11.2019. u 14:39 • 19 Komentara • Print • # • ^

ponedjeljak, 04.11.2019.

Help desk


Foto: otočka

Na blagdan Svih svetih ja sam bila via Split.
Mlađa se udaje u dvanaesti misec. Kad me pozove, ka help desk, ja odma letin. Lipo smo se podružile. Izjubile. I sve smo planirano odradile.
ON je osta sa Starim. Zgrijat tećice , dat će mu jist, kontrolirat jel popija pirule. I nadzirat sve potencijalne radnje koje bi nam mogle dodatno otežat život. Dođe mi ga proglasit svetin kako mi je dobar.
Tako san ja na vikend krenila posve mirna.

Naravno, odma je bilo upitno oće li taj dan išta vozit, jer je krenilo s vitron.
Sve već viđeno. Kad si škojar i kad dani krenu hrlit ka zimi, nikad nisi siguran da ćeš igdi stić. Malo vitra, al ne onoga iz političkog miljea, i eto belaja.
Probili se katamaranom. Jedva. Dilili su kesice za riganje. Meni ne škodi. Hvala nebesima. Ja san stara morska vučica. Izvadila još i sendvič. Smazala. Pa zatvorila oči. I uranjala i izranjala ka da san sama katamaran. Dovelo mi mozak u alfa stanje. Nisan ni ćutila da smo stigli. Moja prelipa Riva. Moj lipi Split.

A onda se u gradu probudile emocije. Pripadanja mistu di san odrasla, školovala se, zasnovala obitelj, podigla dicu i dočekala penziju. Upijala svitla grada, vrevu i kaos od prometa. Al ništa mi ni smetalo. Zaželila se šušura.

Srce mi se namirilo. U dva dana koliko je stalo.
Dotakla drage na Lovrincu. Kupila mir s upaljenon svićon i buketon cvića.
I prepunila dušu sa živima koji mi život čine lipin i bogatin. Ljubav diteta i prijatelja su neprocjenjivi.

E, onda se opet triba vratit ne škoj. Pomorski promet na srednjen Jadranu obustavjen. Zadnji čas zoven i kažu da će trajekt ipak isplovit. Tri mučna sata gledat ljude kojima škodi plovidba. Dižu se i posrću. Izlaze na zrak. Bude in na palubi lakše. A ja pročitala skriptu kako se rade ekološki sapuni. Krećen sa novin hobijem. U epicentru eko flore dat ću si malo kreativnog oduška.
Vesela, jer san dotakla mir škoja.

I ne znan kako ću pomirit ove dvi u sebi.
Nemir i mir.

04.11.2019. u 14:08 • 16 Komentara • Print • # • ^

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.