Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

nedjelja, 31.03.2019.

Bezmudstvo ili...?


Satrale su nas aktivnosti oko građanske inicijative koja se bori protiv nesavjesnog odlaganja škovaca.
Svaki dan pišen na desetke mailova.
Ministarstvima, Županiji i drugin nadležnin.
Osjećan se ka u Kafkinom Procesu.
Perpetum mobile.

Ljudi su nas zamolili da ovo preuzmemo.
Njih više od 10% sa biračkog popisa.
Kažu, nismo dorasli boriti se.
A nas dvoje imamo utakmica u nogama.
I previše.
Zato smo se, jednin dilom, nakon mirovine i skrasili u valu.
Ostavili sav šušur iza sebe.

I ka da san zaboravila kako je to sve izgledalo dok san radila.
Stalna borba za neka prava.
Često uzaludna.
Svi bi došli u moju sobu i ronzali na visinu plaće, sistematizaciju, nepravde.
Onda bi ja nešto odvažno predložila, a ekipa u mišju rupu.
Tili su da neko drugi progovara, pregovara i za njih rješava.
Jer se ne bi tili zamirit.
Sa mnon su svi znali na čemu su.
Zato me i jesu poštivali.
Pa i oni kojima nisan bila draga.
Jer u mene nije bilo kako vitar puše.
Kad nas je, kao veliku firmu, Vlada prodala u potkusuravanju, doša je novi vlasnik i tražija da pišemo test inteligencije.
Nakon 32 godine rada u struci oni bi me testirali. Al ne u struci.
I tada san jedina u Hrvatsku to odbila.
A prethodno javno pitala, imaju li zakonsko uporište za takvu vrstu testa.
Jasno, nisu imali.
Ja san se jedina digla i otišla.
Drugi su ostali i pisali.
A meni su dok san izlazila pokazivali palac u zrak.

Posli su mi došli u sobu čestitat na hrabrosti.
A na čemu da ja njima čestitan?
Ja san ka i još dvi iljade njih postala tehnološki višak i otišla u penziju.
A svi drugi su u roku od tri miseca ostali bez posla.
Ja uspravna.
Oni zgrčeni.

Eto, sad se opet sastalo Malo misto.
Zbog škovaca koje, izgleda, ne smrde svima jednako.
Interes nikad ne smrdi.
Oće rješit nešto za šta triba imat muda.
A oni se ne bi tili zamirit nikome.
Sto i jedna skuža.

Muda mi još nisu narasla.
Ali stav iman!

31.03.2019. u 18:44 • 5 KomentaraPrint#^

srijeda, 27.03.2019.

Mrak na oči


Bili smo četiri dana u Grad.
I svaki dan sve po spisku.
Već unaprid svaka sekunda isplanirana.
Di, šta i kako.

Ostali bi mi i duje, al ne možemo Starog ostavit više od ovega.
Složila mu pirule po danima. Tečice i porcije u ledenicu.
Sve je dobro dok ga glava služi.
Jer noge baš i ne.

Napunili baterije lipon našon dicom, druženjima i šetnjon po Gradu.
Al vraćali se po kijametu.
Treća marćana se lipo ispuhala.
I more uskovitlala.
Bila san sigurna da će trajekt ostat u portu. Ali ni.
Izvajalo nan utrobu i možđane. I tako četiri ure.
Četiri ure za 88 kilometri.
Po toj logici bi nan tribalo skoro šesnaest uri do Zagreba.
Da ima more.
Srića da nima.

A kad smo došli doma sve mi se zažutilo.
Ka da nas ni bilo tri miseca.
Bura nanila lišća. Prašine.
A bori sad u cvatu. Ka da su dobili žuticu.
Pa se sa njih otresa prah.
Nema di ga nima.
Na teracama, roletama, u sobama, po robi na sušilu.
Di takne, mača isti tren.

I onda san se prvo uvatila metloboja.
Ka Harry Potter obletila šta san mogla i stigla. Prije nego se snoćalo.
Još san nabivena od pada u banju i rame me boli.
Usporena san i škrgućen zubima.
Tila bi više i brže, a mogu manje i sporije.

I onda kad san se jutros digla, sve je bilo ka da prston nisan takla.
Sve žuto, žuto, žuto.
I tako će sad do kraja aprila.
Svaki dan.
A muko moja.

27.03.2019. u 14:53 • 16 KomentaraPrint#^

utorak, 19.03.2019.

Ono, kad je mozak na pašu


Samo san mokra zakoračila na pločice i u trenu se našla prostrta po podu.
Između wc školjke i mašine za robu.
Jedva po metra širine.
Udrila san glavon, nabila desno rame i desni kuk.
I tako, mokra i gola nakon tuširanja, ostala san ležat ne znajući mogu li se uopće pomaknit.
Prestravljena sekundon nemara počela san munjevito prebirat jesan li skašena.
Kuk mi se parija zdrobjen, a rame je rasturalo od boli.
Pokupila san ostatke svoje pribranosti i uspila se pridić, obrisat i navuć pidžamu.
Raspadala san se od boli.

ON je već bija u posteji i gleda film.
I čuja je da je nešto bubnilo.
Mislija je da je propuh zalupija vrata druge sobe.
A onda se šokira.
Od panike, straja i brige.

Jedva san legla.
Ka da se sve od čega san sazdana porazmistilo u krivo.
Tija je da idemo na hitnu, da iden sve slikat, bilo šta, samo da se maknemo od straja da se nisan i zapravo slomila.
Da san bila u Gradu, možda bi i otišla.
Ovdi san znala da na hitnu, u Selu, imaju samo tlakomjer, stetoskop i za napravit ekg.
Rendgen ionako radi samo po danu.
I to u drugon Selu.

Pribrala san se.
I sve odgodila.
Uvjerljivon retorikon.
Tu san najjača od svih jakih.
I čekala jutro.
On je ubrzo utonija u san, a ja san cvilila u sebi jer se nisan mogla namistit.
Istovremeno san testirala dil po dil sebe, pokušavajući dokučit jesan li još u jednen bokunu.
Besana noć.
A ka da je drugačija od mnogih mojih.

Ujutro san se digla. Teško. Al san se digla.
Mogu hodat.
Ovo šta boli je naboj.
Proće.
Rame mogu rotirat, al s rukon ne mogu sve.
I to baš iz ramena.
Al, proće i to.
Neće proć samo uspomena na glupost da iden mokra i bosa na pločice.
I sva srića da san žgoljave konstitucije.
Inače se ne bi uspila posložit u onu rupu od prostora di san otresla.
Baš san stupida.

Uvik je u banju na podu tapetić, šugaman.
Uvik, osin jednon.
I to jednon, dovojno.

A onda san prekinila razmišljat šta je sve moglo bit.
Dogodilo se malo, da se ne dogodi puno.
Bit ću za koji dan posve dobro.
I nadan se pametnija.
Ne zato šta ću bit starija.
Iskustvo zlata vridi.
Pa čak i kad boli ka sam vrag.

19.03.2019. u 14:24 • 24 KomentaraPrint#^

nedjelja, 17.03.2019.

Crvotočina


Koliko duboko ide vlastito poniranje u sebstvo?
Da bi se samoizranjavalo?
Ili pročišćavalo?
Katkada je to nedjeljivo.
Pa poniranje i pročišćava.

Znan pouzdano da se putovanje put unutra ne da izrazit metron.
Samo dubinon boli.
I žaljenjen za prohujalin propustima, kompromisima, trgovanjem i žrtvovanjen.
Sebe za druge.
Danas bi neke krucijalne stvari ipak drugačije.

Ima li suživota, na užoj i široj razini, bez kompromisa?
Teško mi to povirovat.
Uvik triba popustit.
Ili se izborit.
Život teče imeđu te dvi konponente.

Mislin da su pizdarije kojima su nas, generaciju 50.- i neke, filali floskulama kako se samo jednon jubi.
Kako triba stisnit, potrpit i očuvat zajednicu.
Čemu ikakvo trpljenje?

U međuvremenu je stasala generacija pametnih, mladih žena kojima je zajednica iznad braka.
Koji se, uzgred rečeno, statistički svako treći razvodi.
Generacija mladih, promišljenih i školovanih žena, koja u kući ne želi muškarca sa cjelodnevnin daljinskin u ruci.
Nego suživot kroz participaciju poslova u svin segmentima zajedništva.
Podiljenu inicijativu, realizaciju i planiranje.
Na sceni je generacija pametnica. Kojima nije kruna života biti samo žena, majka i krajica.
Već sudionica aktivnog života, koji se ravnopravnom simbiozom pretvara u svrhovito zajedništvo.
Biti doktorica, profesorica, inženjerka, znanstvenica ili milijun drugih, teškim radom stečenih zvanja, traži ravnopravnost u podili poslova i podizanju obitelji.

Je li ova mlađa generacija muškaraca uvatila korak s prominama?
Ili patrijarhat, ko crvotočina, razjeda mladu obitelj?
Jer se i dalje očekuje da žena drži tri kantuna kuće, a muškarci jedini preostali.

Želin virovat da je proces buđenja uvatija korijen.
I da se zajednička participacija u životu više ne zove feminizam.
Nego realni život naš svagdašnji.
I istinska jubav.

Danas je bija moj dan poniranja.
Svi smo dobro.
Na okupu.
Al mogla san ja to i bolje.
Samo da san manje stavjala svih isprid sebe.

17.03.2019. u 15:06 • 15 KomentaraPrint#^

petak, 15.03.2019.

Odake se čisti riba?


Škovace se približava najatraktivnijim valama Sela. Kako mojoj tako i drugin lipin valama.
Već desetljećima. I svo to vrime niko ni zuc.
Pa je onda Svitska banka deponij pripoznala ka crnu točku na Jadranskom moru i odrišila kesu.
Odlučila iskrcat lipe šolde da se deponij sanira i zatvori.
I čovik bi reka, super, napokon.
Ali, ali, ali.

Svaka blagajna ima oko sebe one sa velikin i malin apetiton.
Pa se malo kapne na sanaciju, a malo u svoj takujin.
I umisto da se brdo od smrada zatvara, džeparoši krenuli u otkup privatne zemje i otvorili novi deponij. Danas ionako najunosniji posal.
I to na isten mistu koje Svitska banka planira svojin novcen zatvorit.
Banka je svitska, ma naš čovik je iznad svita.
Ne rodilo šta ne može.
Nesvanilo šta ne bi izokrenija, izopačija, zamutija, privesla, zavida, privarija, ukrea, primaza.

Pa je pokrenuta građanska inicijativa.
ON i ja se uključili. I veliki zalogaj potegnili.
Dopisi, mailovi, mediji, sastanci, planovi. Sve po PS.
A anarhišta koliko ti srce pita. Onih šta ne znaju ni šta bi, ni di bi.
Samo da in je galamit. Da ih se čuje.
Pa krenu od Markovih konaka, priko Tita, Tuđmana i završe na danas.
A ništa rekli nisu. Najglasniji. A kad triba u prvi red, ni ih ni za ćut, ni za vidit.
Paštroć živi.
Judi za sva vrimena.
Kako vitar puše.
A puše.
I nosi grubi miris ljudskoga nemara i nebrige.
Onih, kojima svit započinje i završava na mistu di in stanuje takujin.

Ja san mislila da škovace svima jednako smrde.
Ma krivo san mislila.
Onima koji u Selu vladaju, i koji otvaraju novi deponij na mistu starega, koji bi se uzgred rečeno triba sanirat i zatvorit, ne smrdi ništa.
Onima koji su u oporbi, smrdi.
A ja nisan ni vlast, ni oporba.
Ja san humanista. Ekološki osvištena otkako znan za sebe.
Jer jedino to ima uvik iste vridnote, bez obzira kako se minjaju boje na bandiri.
Ili na Markoven trgu.

Pa se mislin ko tu koga zajebaje i doklen tako.
Ovi šta ništa ne ćute, jer in je nos začepjen, kažu da ih mi rušimo.
Mi, kojima škovace deboto dolazi do prid kuću, vrištimo.
Pridlažemo lokaciju koja je dobra za svih. Za cili otok. Za turizam, za goste, za punjenje blagajne od svih mista na škoju. Koja je dobra za sve jude i za dicu koja će doć i škoj baštiniti.
Al džaba.
Vlast je vlast.
I kad oni rećedu da škovace ne smrdi, to je amen.
A u dokumentima stoji koliko je toga istreseno u zadnjih 40 godin i od tog nepoznata količina opasnog otpada. A ispod škovaca vodocrpilišta, poja di judi uzgajaju stoljećima masline, lozu, kumpire, smokve, zeje, pome. A tlo porozno.
I borba traje.
Šanse za pravdu su male.
Ma za pravo velike.
Jer jedno i drugo nikad ni bilo isto.
Ja to dobro znan.
Završila pravo misleći dilit pravdu.
A kad ono...čudesa.
Pravo smrdi ka kuga.
Pravda blišći od čistoće.
I čovik bi naivno reka da je sve jasno ka cakal.
Ma ni.
Mutne vode dobro prohode oduvik!

15.03.2019. u 15:47 • 12 KomentaraPrint#^

nedjelja, 10.03.2019.

Nedilje ti!


Vala ne poznaje dane i datume. Briga nju je li srida ili nedija.
Ona zna šta joj triba. Lipo vrime. Grubo vrime. Mezzo vrime.
I ka svako vrime, da ga iskoristiš šta boje.

E, pa danas je mezzo vrime. Ni posebno lipo, ni posebno grubo.
Ni ladno. Ni toplo.
Vrime koje teče.
I triba ga ispunit životon. Ili neživoton. Kako ko od nas troje bira.

Stari se digne u devet ipo. Čeka ga doručak. I onda do navečer uglavnon zuji da cili dan prođe.
Da može opet ić leć.
I reć samon sebi da mu je proša još jedan dan.
Eto, tako on živi starost.
Pročeprka po vrtlu. Izguli travke. Malo prošeta. I to je to.
Nema više ni sjene od onoga šta je nekada bija.
Samo žaljenje šta je star i nemoćan.
I šta mu izmiče iz ruku i nogu ono šta mu još pri zdravoj pameti pada na um.
I šta bi tija. A ne može.

Ja bi tila da je življi.
Životniji.
Zbog njega smo iz Grada preselili u valu.
Istina, uzimamo od nje sve šta nan je drago i lipo, pa se rič žrtvovanje ipak ublažava na minimum.
Stalno smo s njim.
Ima svu brigu i pažnju.
Al za badava.
Živ je u tilu.
A duh mu je već pokojni.
Ne misli da je blagoslov dočekat velike godine.
Jer mnogi moji dragi prijateji to nisu. Ni izbliza.
Njemu su godine pokora.
Pa čak i kad ima sve šta bi stari čovik moga poželit i imat.

Ja bi tila da je i zahvalniji.
Ne meni. Ne nama.
Nego životu.
Gledan tetu, njegovu sestru, godinu mlađa.
O, Bože, ona je vrelo života.
Pregrmila najteže bolesti, terapije.
Sve je boli, ali ona će nadživit i vlastiti život.
Bez kukanja, bez ajmekanja. I njanjenja, kako mi ovdi rečemo.
Koliko radosti od nje svako jutro.
Svaki dan.
Svaki odlazak u poje.
Sadnja. Obrađivanje zemje. Branje. Darivanje plodova.
Svi je volimo.
Lako je volit, mi smo obitelj.
Ali nju voli cilo Selo.

Ja san više na mater.
Življa. Veselija.
A teško je bit taki kad imaš stalno uza se nekoga ko te usisava u vir vlastite negacije lipote trena.
Jer još smo tu.
Relativno svi dobrog zdravlja.
Na okupu.
Ne fali nan ničega.
Osin mladosti koju bi Stari ponovo.
A ja na svoju prohujalu gledan s jubavju i poštovanjen.

Na dane me uznemiri.
Zađe zlovoljon u moj energetski prostor i kontaminira ga.
Al, u pravilu se ne dan.
Volin život.
I svaki dan u koji utrpan sve šta mi pita.

Samo ON vodi evidenciju o danima.
Pita šta će za ručak.
Kaže, nedilje ti, danas nešto lipše.
Pa eto, njima mesna rolada punjena šunkon, siron, jajima i senfon.
I kumpiri.
Sve iz škrovade.
Sinoć san in napravila i krempite.
Meni raščika i dvi štrukle od jučer.

Eto, nedilje in, imat će i ON i Stari lipi obid.
Posli nek se frigaju.
Iman ja svoje planove za danas.
Ništa mi neće ovi dan pokvarit.
Vrime je mezzo, ma meni su baterije na full.

10.03.2019. u 11:42 • 15 KomentaraPrint#^

petak, 08.03.2019.

U spomen na moju najveću


Da je danas ovdi, stol bi bija pun kolača. U vazi tulipani. Koje je obožavala.
Pjevušila bi svojin slavuj glason i bila bi vesela.
Imala je dar ka Zvončica iz Petra Pana.
Prosut prah i zarazit ljude. Unit im dah euforične radosti.
Jer su živi i mogu se s njon radovat i smijat.
Nazdravit i pojist.
I slavit život, ma kako ponekad težak i naporan bija.
A njen je bija.

Prije dvadeset godina čekala san napeto, na poslu, da mi se javi.
A kako su sati odmicali, moja nervoza je rasla.
Slutila san.
A onda je nazvala svojin zvonkin glason i rekla: nalaz mi je pozitivan, iman rak.
Al sad san gladna ka vuk. Iden zgrijat fažol, obidovat, pa ti se javin.
Kada san popodne došla kod nje, ona je na stolu imala više od pola potrebnih nalaza za predstojeću operaciju.
Bila je zmaj. Jaka. Snažna. Odvažna. Neustrašiva.
Na svaka vrata Poliklinike je rekla da joj je to zadnji nalaz koji joj triba za operaciju.
I da će čekat red taman do ponoći.
Znala je šarmirat i dobit šta je tila.
Uvik.
Za tri dana je imala sve nalaze.
I usput se sprijateljila s pola likara.
Bez veza i poznanstava.
Moja mama, junak.

Prošla je ta operacija. Dojka, parcijalno.
Masa zračenja.
Pa sedan godina kasnije cila dojka.
Pa osan godina posli, pluća i sve šta je bilo obuhvaćeno.
U međuvremenu je živila sto paralelnih života, htijući sve.
Živila je, ni dana u sumnji.
Da će bit ona ta koja je jača i snažnija.
Prava vjernica u Život.

Nijedan kućni posal nije ostavila.
A živila je ovdi, u vali.
U kući na tri kata, koju je tribalo održavat i bakčat se s gostima.
Iza njih čistit i prat.
A ja san radila i živila u Gradu. I slabo mogla dolazit i participirat.
Nije ni tražila.
Sve je tila i mogla sama.

Zadnji miseci su bili na relaciji bolnica, stan.
Bili su kod mene. Ona i Stari.
Ja san in jedino dite.

Sve san joj podredila.
Bila je mojih 24 sata.
Po cile dane u bolnici.
Priključena na sve šta se priključit dalo.
A ona je pivala.
Satima.
I deset dana prije .
I pet dana prije.
I tri dana prije.
Nije mogla disat.
Nije mogla gutat.
Al pivat je tila i mogla.
I na sam dan me tirala doma, htijući me poštedit samog kraja.
Raspadala se.
Al ni jauknula nije.
Masa tablete za bolove. Flasteri morfija. Infuzije.
Sve je dobivala.
Iz očiju je vrištala bol.
Al glasa pustila nije.
Moja kraljica.
Heroina.
Žena nadasve.
Jaka, najjača koju sam ikada srela ili upoznala.
I koju ću ikada sresti.
Moja mama.

Otišla je.
I ostavila mi zagonetan osmjeh Mona Lise.
Osmjeh mira i spokoja.
I poruke.

Šest miseci posli, na pazaru me zaustavila žena.
Poznata, al se nisan na prvu sitila.
Glavna sestra s pulmologije.
Kaže da se sve sestre sićaju moje mame i mene.
Da je svaki dan spominju.
Da nikad take žene na odjelu nije bilo.
Žene koja je sve stoički otrpila.
Nikad išta tražila
Nikad kukala.
Nikad zazivala smrt.
Jer ona je bila ŽIVOT.

Volila je ovaj praznik.
Dan žena.
Uvik je bila glavna u društvu, al na ovi dan nekako posebno glavna.
Bučna i grlata.
Zajebantica na svoj i tuđi račun.
Bomba društvenosti.

Neman tulipane.
U vali iman šta iman.
U sisida san ubrala mimoze.
Stoje u vazi, na stolu.
I podsjećaju me kako san dobila najveći dar moje mame.
Bit jaka i snažna žena.
I odvažna.
Hvala ti, mama.
I sretan ti, Dan žena.

08.03.2019. u 14:24 • 17 KomentaraPrint#^

srijeda, 06.03.2019.

Žene su zakon


Ponekad mi stvari i uvidi izmaknu kontroli.
Hvala, nebesima, samo ponekad.
I na kratko vrime.
Pa postanen dezorijentirana. Konfuzna. Nestrpjiva.
Kakva po prirodi inače jesan.
Nestrpjiva za poludit.

Čin mi iskrsne ideja, ja bi odma i realizaciju.
Skratila bi put.
Kad nešto odlučin slikat, ja bi da to odma dovršin.
A uje na platnu se sporo suši pa ga stavjan na propuh. Palin ventilator.
Ja bi gotovu sliku u dan.
Da je slikan mobon i pošaljen mojoj Glorijeti u metropolu, na razmjenu komentara.
To volimo.

Kad se doveden u red i zbrojin, onda mi je polazište uvik na višoj točki od one koju san napustila.
A doveden se u red jako brzo. To su moje komparativne prednosti.
Racio na jednu stranu. Emocije na drugu. Objektivne okolnosti na treću.
Treći korijen iz mutne vode, uvik je razbistri.
Zato i jesan jaka žena.
To znan ja. Itekako zna On. Zna Stari.
Znaju moje voljene cure. I svi koji me dobro poznaju.
A naj mi važnije da to znaju moje cure.
Da znaju postavit letvicu vlastite vridnosti i samopoštovanja na visoko.
Bez samoranjavanja. I bez podkusuravanja na vlastitu štetu.

Eto, ako san jučer i bila slaba, danas san jača od svoje zadnje jakosti.
I zato se dobro ćutin.
Znan šta neću.
A ono šta oću je put isprid mene.
Ako mi je suđeno da san Alfa u svoju obitelj, onda ću i krčit isprid sebe kako mi se čini najboje za svih.

Otočani misle da su lokal patrioti.
Da niko ne voli škoj, more, tradiciju i humor ka oni.
Al to in ne smeta da na organima upravjanja donose odluke da in škovace i deponiji mogu bit isprid nosa.
Kad smo nas dvoje išli u penziju mislila san da je kraj svin našin javnin aktivnostima.
A onda smo se oboje ukjučili u borbu za čisti škoj.
I micanje škovaca na objektivno najboje misto.
A to nije ono na kojemu su sada.
Jer ispada da deponij ne smrdi svima isto.
Onima koji vladaju, dapače, miriše.
Troše sredstva iz E unije i ni ih briga da sami vonjaju jače od užeglih škovaca.
Jer vlast je slast.
Onako kako je i Hitler mislija.
Bez obzira na posljedice.

Večeras je sastanak građanske inicijative koja se pobunila.
Koja misli na sada, na sutra. Na budućnost onih koji će tu biti kada nas ne bude.
I naložila san se.
Ne triba mi pisat šalabahtere.
Mogla bi uru govorit da ne stanen.
S argumentima koje može pobit samo trenutni stranački dekret po kojen mi se oduzima rič.
Jer ja nisan stranka.
Ja san samo osviještena žena . Humanist po opredjeljenju.
Koja se ne boji ni vlastite sjene.
A argumenti su moji.
I snaga da progovorin moja.
I već znan da je iza mene najmanje 400 ljudi.
Za početak, to će biti sasvin dovojno.
Da se bistre i mirne vode moje vale malo uskomešaju.

06.03.2019. u 14:15 • 9 KomentaraPrint#^

utorak, 05.03.2019.

Žuta minuta


Kako se u vali pristojno posvađati?
Nikako!
Jer ako to i napravin, onda san u pat poziciji.
Veći dil dana smo svi u istu prostoriju. Sidimo na iston kauču i gledamo televiziju.
Sidimo za istin stolon i uglavnon lipo bonkulajemo. Jer mala kuva sve u šesnaest.
I šta kad se grubo najidin na jednog od dva mušketira sa kojima živem?
Ništa!
Neman di uteć i ispuvat se.
Zimi je u četiri mrkli mrak i samo se njemu mogu uteć.
U šumu i mrak.

Sad je dan produžija pa mogu na makadamski put. I lajat na misec.
Nema šoping centra, nema gradskog šušura, nema ni jedne butige.
Neman se di utopit u masu. Sist i popit kavu.
I zbrojit se.
Nakon šta me, jedno od njih dva, ili oba, oduzmu.
Jer kad san jidna, ova me pustoš samo još više ogoli.
I onda mi je ka da san na vjetrometini.
A zaklona nigdi.

Ako ostanen u kuću, sudaran se pogledon s obojicon.
A oči mi ka mitraljez.
Streljaju.
I meni bude ladno od mene same.
I tisno mi u vlastitoj koži.

Stari i dalje utiraje drva u peć ka da je profesionalni ložač.
ON se pini, svlači u donju majicu i crveni se u faci.
Vidin da se preznojava.
Da mu ni dobro.
Jer svako malo izlazi na teracu.
Udiše ka na škrge.

I onda ja poludin.
Jer mi dođe oba potopit u more i ne dat in po ure disat.

Kako pomirit ove dvi suprotnosti?
Nikako!
Kako ja izdržavan?
A, eto.
Izdržavan.
Jer san žensko.
Jer me od maleno ušestilo da stisnen zube i trpin.
Trpin, jer je i meni doma vruće za popizdit.
Trpin jer je Stari star i postaje sve sebičniji.
I važno mu da je najprije njemu dobro.
Trpin jer bi i ON triba dobit nogon u dupe.
Jer drami na sve.
I trpin jer ne znan nać rješenje.
A naučila san cili život nać koliki je x u jednadžbi.
A sad ne znan.

A u pravu Stari.
Star i ladno mu.
U pravu i On.
Ima dovoljno godina da ne bi triba baš sve pokusat.

A u pravu i ja.
Samo ponekad na kriven mistu.

05.03.2019. u 17:50 • 8 KomentaraPrint#^

ponedjeljak, 04.03.2019.

Fitness čišćenje


Lipo vrime me zaludilo.
Uvatila me manija čišćenja kuće, bacanja svih viškova i sređivanja vrtla.
A sve to zalogaj ka od King Konga.
Preveliko, preglomazno i ništa posal od jednog dana.
Kad se uvatin metle to je metloboj od boja.
A počele su i bljakave gusjenice od borova prelca.
Svako malo metri njihovih kolona. A ja se grašen i grašen.
Cila san na crvene fleke. I tome sad nema kraja do petog miseca.
Svaki put kad me uvati ovaka ludavica iskrcan iz kuće masu kesa.
Šta san starija sve mi manje triba.
A sve više od potrebitog me zamara. I guši prostor. I mene.

Već sam danima u kratke rukave. Stari me ne može ni pogledat.
On i dalje ka da je u Sibiru. Kad mu je smjena robe malo je jedna makina za njega.
A kako i ne bi.
Donja majca, pa tri duga rukava, pa jaketa za po kući i za vani.
Niti je svlači, nit navlači.
Onda duge šotobrage, termo bičve i debele rebe.
Pa vječna kapa.
I uvik usukan.
Ka đemper pran na 90°.

A Njemu je lipo vrime dalo na izbivanje iz kuće.
Svaki dan 30 km aktivnosti.
Trčanja, hodanja, veslanja.
Neće proć još koji dan i eto ga u moru.
Čudin se da već nije.

Jedino mi se Roki pari normalan.
Nakon kilometarskih šetnji daj mu pojist, popit i eto ga na kauču, krevetu ili u krilu.
Taj je maratonac u spavanju.
I hrče ka stari čovik.
Fućka se njemu šta Mađarska mora nema.
On je najsritniji pas na svitu.

Ja nastavjan zujat po kući.
Danas vrlo happy.
Ponovno mi je doša internet.
Nakon šta je već doša i otiša.
Naj ga volin od svega u vali.
Neka je sve u njoj lipo i bajkovito, ništa mu nije ni do kolina.
Samo da mi ostane duže od one: svakog gosta, tri dana dosta.

04.03.2019. u 14:47 • 4 KomentaraPrint#^

petak, 01.03.2019.

Robinzonka na čekanju


Dan je bija izmišljen. Sumaglica velika nalegla na more. A ono se zamrzlo u kretanju.
Nestvarna mirnoća s neba.
Nestvarna mirnoća s mora.
I sve u celofanu tišine koja se dala čuti.
Svako malo sam zastajkivala i uzdisala, kako je lipo, kako je lipo.
Jesan li ja to na nebu?
ON se smijuljija. Prizna je da odavna ni bilo ovake slike.
Bez tona.
Da je nestvarno.
Nadrealno.

I taman kad smo došli doma, nestalo letrike.
Zoven. Kažu, veliki kvar.
I odmah potom nestalo signala na mobitelu.
Nestalo interneta,
Nestalo telefona.
Izlazin na cestu.
Nema ni ulične rasvite.
Mrak.
A meni se još dodatno smračilo prid očima.
Neće valjda?

I tako danima.
Nikoga zvat.
Niko me zvat.
Taman kad san mislila da ne mogu zaglibit u pustinjačkiji život, eto ti ga.
Sve može.
I put gori.
I put doli.
I u svin smjerovima.

Starome se fučka.
Ja san njegov svit. Njegova 24 sata od novina i života.
ON se izija. Nema mu Barcelone, nema mu Ajduka, lige prvaka, nema mu fusbala.
A ja san ronzala.
Ne mogu ćut dicu.
Ne mogu se tipkat s prijatejicom.
Ne mogu odgovorit gostima da je termin u šesti misec slobodan i da mogu doć.
Ni javit agenciji da mogu doć gosti od osmog miseca.
I svašta se nakupilo od moranja.
Na kraju sve završilo ka veliki silentio stampa.

Magla se i daje ne diže.
Nalegla danima.
Sve mistično i tajnovito.
I ka da će nešto izvirit iza onega nevidljivoga.
A ne diže se ni magla s mojih očiju.
Neman ovdi ni Rivu, ni Jokera, ni Marjan, ni Zapadnu obalu, ni Baće.
Nego samo, sidi drvo, na drvo.

Uhvatila san manito čitat knjigu.
Pa drugu.
Pa dvi istovremeno.
Malo jednu, pa malo drugu.
Morala san ubit nerviranje.
Glođanje iznutra.
Jer mi je bilo ka da san slavuj u zlatnen kavezu.

Ja san dite generacije od kruva i masti. Pa ono još posuto s cukron ili s malo soli i crvene paprike.
I udrobjenog starog kruva u bilu kavu.
Odrastala uz radio drame.
A televizija je bila buuum tehnološkog iskoraka.
I nju san s godinama uspila stavit na rezervu. Gledat je na minimum.
Samo šta proberen.
Al mobitel i internet su ka neizličiva viroza.
Možda u Gradu i ne.
Ali ovdi, u vali, di su i čagji rekli good bye, tome se ne mogu othrvat.
Bez tega, ovdi, ne mogu mirno živit.

Evo, dvanaesti dan, doša je meštar i nešto spandrčija po žicama.
I privremeno uspostavija vezu sa sviton.
Ali je na odlasku reka, ne znan koliko će van ovo durat. Ne mogu ništa garantirat.
Negdi je u zemji prekid kabela. Još od onega prošlog grmljavinskog nevrimena.

I evo san odma prigrlila svog ljubimca.
Moj lipi laptop.
Moj lipi internet.
Dok opet sve ne nestane.
I učini mi OFF od života u vali.

Magla se povukla prin par dana.
U međuvremenu i zaburilo.
Izredala se i tramontana i lebićada.
Al meni, tek sad svanulo.

01.03.2019. u 14:41 • 4 KomentaraPrint#^

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.