Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

petak, 01.03.2019.

Robinzonka na čekanju


Dan je bija izmišljen. Sumaglica velika nalegla na more. A ono se zamrzlo u kretanju.
Nestvarna mirnoća s neba.
Nestvarna mirnoća s mora.
I sve u celofanu tišine koja se dala čuti.
Svako malo sam zastajkivala i uzdisala, kako je lipo, kako je lipo.
Jesan li ja to na nebu?
ON se smijuljija. Prizna je da odavna ni bilo ovake slike.
Bez tona.
Da je nestvarno.
Nadrealno.

I taman kad smo došli doma, nestalo letrike.
Zoven. Kažu, veliki kvar.
I odmah potom nestalo signala na mobitelu.
Nestalo interneta,
Nestalo telefona.
Izlazin na cestu.
Nema ni ulične rasvite.
Mrak.
A meni se još dodatno smračilo prid očima.
Neće valjda?

I tako danima.
Nikoga zvat.
Niko me zvat.
Taman kad san mislila da ne mogu zaglibit u pustinjačkiji život, eto ti ga.
Sve može.
I put gori.
I put doli.
I u svin smjerovima.

Starome se fučka.
Ja san njegov svit. Njegova 24 sata od novina i života.
ON se izija. Nema mu Barcelone, nema mu Ajduka, lige prvaka, nema mu fusbala.
A ja san ronzala.
Ne mogu ćut dicu.
Ne mogu se tipkat s prijatejicom.
Ne mogu odgovorit gostima da je termin u šesti misec slobodan i da mogu doć.
Ni javit agenciji da mogu doć gosti od osmog miseca.
I svašta se nakupilo od moranja.
Na kraju sve završilo ka veliki silentio stampa.

Magla se i daje ne diže.
Nalegla danima.
Sve mistično i tajnovito.
I ka da će nešto izvirit iza onega nevidljivoga.
A ne diže se ni magla s mojih očiju.
Neman ovdi ni Rivu, ni Jokera, ni Marjan, ni Zapadnu obalu, ni Baće.
Nego samo, sidi drvo, na drvo.

Uhvatila san manito čitat knjigu.
Pa drugu.
Pa dvi istovremeno.
Malo jednu, pa malo drugu.
Morala san ubit nerviranje.
Glođanje iznutra.
Jer mi je bilo ka da san slavuj u zlatnen kavezu.

Ja san dite generacije od kruva i masti. Pa ono još posuto s cukron ili s malo soli i crvene paprike.
I udrobjenog starog kruva u bilu kavu.
Odrastala uz radio drame.
A televizija je bila buuum tehnološkog iskoraka.
I nju san s godinama uspila stavit na rezervu. Gledat je na minimum.
Samo šta proberen.
Al mobitel i internet su ka neizličiva viroza.
Možda u Gradu i ne.
Ali ovdi, u vali, di su i čagji rekli good bye, tome se ne mogu othrvat.
Bez tega, ovdi, ne mogu mirno živit.

Evo, dvanaesti dan, doša je meštar i nešto spandrčija po žicama.
I privremeno uspostavija vezu sa sviton.
Ali je na odlasku reka, ne znan koliko će van ovo durat. Ne mogu ništa garantirat.
Negdi je u zemji prekid kabela. Još od onega prošlog grmljavinskog nevrimena.

I evo san odma prigrlila svog ljubimca.
Moj lipi laptop.
Moj lipi internet.
Dok opet sve ne nestane.
I učini mi OFF od života u vali.

Magla se povukla prin par dana.
U međuvremenu i zaburilo.
Izredala se i tramontana i lebićada.
Al meni, tek sad svanulo.

01.03.2019. u 14:41 • 4 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.