karbunara

petak, 17.05.2019.

Rojena valo

Ka neki piz je sta na srcu mome
I grop u grlu svaku rič mi kida
Dok tebe gledan di za punton toneš
Rojena valo srce san ti prida

A brod me nosi i gre sve daje
I sve ča vridi sve manje traje
A brod me nosi i blidi žalo
U more tone sve ča je cvalo
I nek je proklet ko mi tebe ote
Rojena valo, rojena valo, lipi moj živote

Ka principeša bila si i traješ
A to te čeka da je bilo škivat
Jer sjaš ka uvik i na lipost daješ
Rojena valo komu sada pivat

Rojena valo, rojena valo, lipi moj živote

Oliver Dragojević

P.S.
Hvala velika svima na praćenju bloga i potpori u pisanju.
Do novog susreta u vatrometu riječi šaljem iskren osmjeh i pozdrav.
Otočka

17.05.2019. u 11:27 • 16 Komentara • Print • # • ^

srijeda, 15.05.2019.

Djela, a ne riči

ON je u Gradu. Nisu mu, nakon osan dana od operacije, još skinili punte. Ostat će tamo do kraja setemane. Ja samujem. Bit sa Starin je samo brojčano ne bit sam. Funkcionira on, al sve autističniji. Dobro jutro, laku noć. I pravo ne znan šta bi još tu uvalila. Zagleda se u televiziju, pa odluta. Ispunjava križaljku pa odluka. Sve lošije spava. Al tu san bešćutna. Jer ja ne spavan cili život. Pa kad mi se žali da je u noć spava samo dvi, tri ure dođe mi ga pridavit. Jer to su moje misečne doze.

Jutos san rano prošetala Roka. I u slučajnon razgovoru, sa slučajnin čovikon u vali, saznala da je u jednu od obližnjih vala kuću kupija tamnoputi Francuz. Arap. Pa da mu je prvi susid popizdija i reka da neće crnčugu za susida. Zaledila san se. Naježila. Ja ne bi ni za živu glavu baš takvoga susida. Homofoba. Rasistu. Đubre od čovika. A kažu mi da je svaku nediju u prven redu crkve na misi. Bože mi prosti.

I onda san iskričavo odletila u kraj sedandesetih. Četvrta godina faksa. Predavanje iz najdosadnijeg predmeta, Nauka o upravi. Šćućurila san se negdi u zadnje redove da ne vidin profesora. Da on mene ne vidi. Do mene je sila Vesna. Nismo bile prijatejice. Samo poznanice iz klasične gimnazije. Pozdravi po hodnicima, razmjena skripti. Ponekad plitko ćaskanje. Ništa duboko. Ništa prisno. Vesna je bila cila zaplakana. Oči crvene. Nos nabotija. Ka da joj je sve pomrlo. Nabola san u leđa kolege isprid nas da se usprave. Da se nas dvi možemo još više sakrit.

Sve mi je ispričala. Otac joj je bija narodni heroj. Humanista do neba. Sve ljudske vridnosti je propagira na sva zvona. Bija je poznato ime i poznata faca onoga vrimena. I tako je u tom okruženju i Vesna odrasla. Tih godina smo u Gradu imali intenzivan prijem studenata iz tzv. nesvrstanih zemalja. U studenta Više pomorske, Nigerijca, zaljubila se Vesna. I on u nju. Baš su bili lipi par. Ono, baš lipi, lipi oboje. Ali, kad je njen otac dozna za tu vezu diga je barufu. Ne dolazi u obzir crnac. I sve dalje je neprepričljivo. Vesna mi je stisla ruklu ispod stola. I rekla mi, ne plačen zbog zabrane veze. Plačen zbog laži u kojoj san cili život živila i odrasla.
Djela, a ne riči.
U oba slučaja.
Nemoš ka vjernik u crkvu i mrzit ikoga.
Ne moš bit tzv. deklarativni humanist. A mrzit.
Hvala ti, Bože, da mojin venama tečeš ti. Ima mista za sve i svih.

15.05.2019. u 11:01 • 17 Komentara • Print • # • ^

ponedjeljak, 13.05.2019.

Kapare

Vrime je od kapara. Stari je sadnice donija s obližnjeg otočića. Kojeg more, kad je divje, oplakuje sa
svih strana. Nikome u vali to ni pošlo za rukon. Staron je. Zasadija ih je u suhozid. I sad restu iz kamena. Dozrele su. I tako ih beren nekih misec dana. Ostavin one posve sitne. Pa in se vraćan za dva dana. Stavjan ih u male staklenke. Zalijen kvasinon. A kad su spremne za jist, uglavnon ih poklanjan. Svi to vole dobit. Ja najviše od svega darivat.

Smokva će u sedmi misec. Bit će za pojist. Za podilit. Napravit marmelade. I skuvat ih u vinu s vanilijon. I opet većinu podilit. Ima li išta lipše od osmiha daroprimca?
Raščika je ovu godinu ka sombrero listovi. Velika vlaga joj je išla na ruku. Mlada, a velika i sočna.
Mi je ovdi kuvamo na tabak. Smotamo puno listova i režemo na rezance. Kuvamo s kumpiron. Dobro ocidimo. Smečimo kumpir. Zasolimo. I ne štedimo maslinovo uje.

Limuna više nima. I toga se obilato podililo. Imamo tri stabla. Ne planatažu. A sve je u cvatu. Bunbari u najezdi. Čučaju nektar. I zuje li zuje. I dvi mandarine obećavaju. I pet stabala maslina u cvatu.
Stari je zasadija pome. Još ćemo, kad vrime i kišurina pusti, balancane, koji kukumar, tikvu, blitvu, selen, petrusimul i papriku. I to je to. Da ne zaboravin moja dva grma kaduje. I jedan grm smilja.
On, jedan jedini, dovojan je da napravin od njega likovito uje. I koju bočicu opet podilin.
Iman i lavandu. I ruzmarina. Kapule i biloga luka.

Gnoji se organskin ostacima hrane. Iglicama ispod bora. I na suncu sušenin i zdrobjenin morskin algama. Nema lažnog certifikata. Ni barkoda.
Samo papile na jeziku koje predu na zdrav zalogaj. Zahvalne šta smo količinu ustupili kvaliteti.
Naš eko je 100% eko. I samo za našu potribu. A sebe ne možeš lagat.

13.05.2019. u 15:02 • 21 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 12.05.2019.

E, moj otoče!

E, moj otoče! Dvi medaje imaš. A te dvi ka nebo i zemja. Ka noć i dan. Ka toplo i ladno. Ka oću i neću.
Jedna strana medaje zlatna. Lipota čista. Oda životu. Mir i spokoj. Poniranje u vlastite dubine. Nebeske i morske. Susret sa Stvoriteljen. Mužika od cvrčaka. Pa tišina svih tišina. Mihanović s pinelon. Svakodnevica rajskih polja. Modrine i prozirnosti. Zrcalnost. Borovi i planika. Maslina i česmina. Zvizde i misečina. Jedno u jednome. Daleko od svega. Daleko od svih. Najbliže sebi.

Druga strana ruzinava. Kad ne daš nikon prići. Nikon otići. Naježen i naoštren dižeš bedeme gnjeva. Pritiš. Opominješ. Slaviš snagu i moć vitra. Kiše. Valova. Urličeš hukom. Piniš se bison. A noći mračnije od mraka. Nedaš iz kuće. Gasiš letriku. Otpuhuješ sviću. Paraš nebo munjama. Grmiš svon silinon. Uvlačiš se ka straj u kosti. I tamo zebeš srce i dušu.

I zato te volin i manje volin.

12.05.2019. u 16:21 • 23 Komentara • Print • # • ^

četvrtak, 09.05.2019.

ON

Mantranje, bit će dobro, bit će dobro je urodilo plodom. Moj ON je stiga u valu. Srićon jučer. Po bonaci. Pa je moga odtrpit tek svježe punte od operacije. Danas ne bi moga nigdi. Opet ništa ne vozi. Ni tamo, ni vamo. Izračunala san da smo više puta bili odsićeni od kopna nego li je Maslenica bila zatvorena za promet. Tako je kad živeš na škoju. Moš po njemu. Moš oko njega. Al često s njega nigdi. Pa postaješ i sam otok na otoku.

ON je na jakin antibioticima. Na dvomisečnoj poštedi od teških poslova. Ja previjan rez na drobu ka da san cili život medicinska. Inače bi ga tribala vozit 10 kilometara do Sela. Za šavove će ipak u Grad. Iako bi ja i to sama skinila. Kad zagusti, pravnica u meni nestane. Ispliva likaruša, koja to ni uspila postat. Jer okolnosti nisu dale. Al nema smisla vrtit film unazad. I Stari se sada grize. Itekako se grize. Šta mu je kuća bila na prvo misto. Tu mu ne mogu pomoć. To je ipak njemu na savjest.

Puna mi je kuća. Puna, znači nas troje. I veseli Roki. Ipak četvero. Sve mi je sad na svon mistu. Neka Njemu grmi iz sobe Real, Barcelona, Munchester, Tottenhame, El clasico svih vela. Neka mu je daljinski zalipljen za ruku. Samo neka je doma. I neka se dogodilo malo, da se ni dogodilo puno.

Zahvalna san Nebu na svin okolnostima koje su su se otvarale u zadnji ćas. Al su se ipak otvarale. Zahvalna san na ishodu koji je moga bit drugačiji. Samo dan kasnije. Al nije. I zahvalna san na vlastitoj formuli koja je bodrila sebe i zrak oko sebe. Nisan se dala kušnjama straha. A dalje ćemo sve u dvoje. I lako. Zajedno smo već 42 godine. Dvi trećine mog života.
Razularena južina dere u naša jidra. Neka dere. Timun života triba znat držat u ruke. I brodit po neveri. I bonaci. I tramontani. I lebićadi. I buri.
Kad smo već ovoliko skupa, znat ćemo još durat. Svaki dan je ionako onaj najlipši.

09.05.2019. u 14:40 • 23 Komentara • Print • # • ^

ponedjeljak, 06.05.2019.

Lego kocke života

Život su lego kocke. Nešto posloži Vitar života. Nešto mi sami. Nešto poruše Orkanski visovi. Nešto se slomi nama. I u nama. Trenutno su mi lego kocke pobucane. Ipak, ne dan koncentraciji da popusti. Ne dan volji da klone. Ne dan viri da posumnja.
ON je, kako san i slutila, sinoć hitno završija na operaciju. S trajekta na hitni prijem. Bogu hvala na otočkoj vezi. Pregled. I za po ure je već bija na stolu. Da je još dan, dva tvrdoglavija, bilo bi kasno. Sepsa bi učinila svoje. A sve od ničega. A ON uvik govori, ma koji likari. Koja bolnica. Proće samo od sebe. Malo morgen će proći samo od sebe.

Za to vrime ja sama u vali. Stari i ja. To je ka da san sama samcijata. Kako je vrime koma, nigdi baš nikoga. Ni da mi za lik triba. Srce mi je trčalo maraton na relaciji pete, grlo. Suhe suze su se zaledile. Imale su zabranu izlaska na vidjelo. I kako me cilo vrime hvatala panika, stalno san ponavjala ka mantru, bit će dobro, bit će dobro.

Lipe i dobre naše cure su bile s njin. Dočekale ga na trajekt. Pa na pregled. Čekale isprid operacijske dvorane. Razgovarale s likaron. Odvele ga posli s medicinskon na odjel. Čekale uz krevet da se probudi iz narkoze. Da ga izjube od mene. Da ga izjube za sebe. Obožavaju ga. Kažu da je najbolji otac na svitu. I ja to moran potvrdit. Stvarno je. I pustili su ih u tu kasnu uru da se vrte po bolnici ka da su osoblje. A ne pratnja. Bože, hvala ti.

Jutros san se čula s njin. Sad mu je ležat. Pit jake pirule i bit na promatranju da se nešto ne omakne kontroli. Nisu mu ni rez zašili ako bi tribalo ponovno intervenirat. Bacan na šalu, provociran. A ne može se smijat pa moli za milost. Da prestanen sa zajebancijon.

Dalje čekan. Jer čekat mi je. Da se sve odmrsi. Da se sve vrati u kolotečinu. Ne dan mislima da vrludaju. Centriran ih prisilon. I virujen da dobre misli otvaraju Dobra vrata.

Stari i dalje škriplje. Kašje. Stenje. Al bit će dobro. I Roki je dobro. Maše repon i penje se na kauč bez boli. Al oblaci pritišću lego kocke i tili bi ih bojat u sivo. A razulareno more razasut ih po mrkenti da se pogubin i izgubin busolu. Al neće to tako ići. Držin ja uzde svog života čvrsto u ruke. Jedan neverin je samo jedan neverin. Zna se da će iza njega bonaca. I na moru. I na srcu.

06.05.2019. u 11:40 • 20 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 05.05.2019.

Komešanje u zraku

Tako se ponekad zalomi. Da se prostor vrime stisne. Pa se u njega uvuče pregršt svega nečega.
Stari se prihladija. Škriplje. Šmrče. Ne može on podnit više ništa. Sve mu je puno. Pa onda ni obična prehlada više ni prehlada. Nego smak svita. A ja san trpeća. I priko mire. Pa mi teško pada kmezanje kad ni potriba kmezat. Nego pit čaje, lekadol i malo prileć. Ni fibre nima. Al ka da ima 100.

Roki je opet krivo doskočija s kauča. Cvili. Stislo ga u križa. Morat ću potegnit 50 kilometara do veterinara. Da dobije injekciju. Njegovo cvilenje ne mogu podnit. Para mi utrobu. I srce. Na beštije mi je nulta tolerancija. Volin ih previše i u panici sam kad ne mogu pomoć. A nemoć njihovu ne mogu gledat.

ON je na putu za Grad. Ka pravo muško tribala san, evo deboto tri puna miseca, ga nagovarat da ide u likara. Da za smetnje koje ima se ni zafrikavat. I onda san se morala namusit. S njin ne govorit, da se udostoji nazvat i dogovorit pregled. Ostavit će ga milijun posto odma u bolnicu. I na operaciju. Bože mili, jesu li svi muški ovako teški? Tvrdoglavi i svojeglavi??
Cure su u Gradu. Priskočit će i učinit sve šta triba. A ja ću Starog ostavit ako situacija bude nalagala.

Tako se mirna vala u tren uskomešala u zraku. Ćuti se nemir i iščekivanje. Al ja san optimista. I virujen da će, najprije ON, bit ok. I da će rutinska, ako do nje dođe, proć kako triba. Da će se Roki primirit. I da će Stari pristat šmrcat za dan, dva.

Do tada moran bit pribrana. I svoja. Mislit razborito. Ne euforično i nepromišljeno. Triba niko držat ravnotežu i bit zdrav u glavi, tilu i duhu.
Nadan se samo da neće grmit. Nikad se toga nisan bojala. Al otkako je grom udrija u pod dnevnog boravka, ni mi ugodno. Al i to ću odradit ako bude tribalo. Ja san poznata ka ona šta miče svoje granice. U svin smjerovima.
Izazov je ka korak isprid mene.

05.05.2019. u 15:42 • 21 Komentara • Print • # • ^

petak, 03.05.2019.

Kad vala oživi

Ona pozitivna nervoza je nastala kad su svi naši iz Grada potvrdili doć u valu. Za praznik rada.
Njih pet. Starija s prijom. Naši kumovi. Moja Glorijeta.
Srce mi ustrepećalo. Organizacija u glavi proradila. Sve kupili. Frižidere nakrcali. Zapasala travešu o pas i kužinavala. S ljubavlju. U sljedovima.

Umisto naše uobičajene tišine u vali, odjedanput bomba. Stalno žuborenje glasova. Smijeh koji iscjeljuje. Ljubav koja se, u zraku, nožem reže. Zagrljaji u prolazu. Tepanje odraslih odraslima. Jer se toliko volimo. I ne krijemo. Čemu?? Silno nadoknađivanje naše odsutnosti iz života Grada. Koji je do jučer bija naš realni život. Život gradske dice. Srasle s betonom. I užgalin asvaltom. Nas koji smo znali za cviće u pitaru. Ali ne i za sime koje se pikira. Sadnice koje se ukopavaju. Kalemljenje. Obrezivanje...

Tili smo u kratko vrime upit sve šta smo u Gradu ostavili. Tili su i naši dragi dat nam sve šta smo za neko vrime, sticajen okolnosti, stavili po strani. Sebe dat njima. Oni sebe, nama. A nas dvoje podastrli srca i čežnju. Jer smo uvik jednin korakon u vali. Drugin, u rastrzanim mislima. S dicon i prijatejima.

Bilo je to druženje svjetlosnih bića koji su se međusobnin životnin iskustvon probrali. Nakon čistki i metenja svega i svih nevrijednih trošenja emocija, vremena i ulaganja, zadržali smo se međusobno ko probrani dragulji. Jedni drugima utočište. U radosti i muci. Blagoslovljeni iskrenošću, toplinom ljudskih duša. Prijateljstvom iznad svih drugih životnih vrednota.
Bilo je prelipo. Oda životu. Oda radosti. Oda ljubavi.

Svi su otišli. Na valu ponovno nalegla južina. Opet jaka i po najavi olujna. Nigdi nikoga. Samo Stari, ON i ja. Stari u svom autističnom svitu. U kojem samo on zna aktere. I nas dvoje. Prepuni emocija i energije koju su nam ostavili. Sada plodouživamo. Do novog susreta civilizacije i pustinjaštva. Sudara dvaju oprečnih svjetova. Koji je sada naš jedan, jedini. Ono baš, sada i ovdi.
A južina jača.

03.05.2019. u 14:58 • 16 Komentara • Print • # • ^

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>