Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

ponedjeljak, 06.05.2019.

Lego kocke života


Život su lego kocke. Nešto posloži Vitar života. Nešto mi sami. Nešto poruše Orkanski visovi. Nešto se slomi nama. I u nama. Trenutno su mi lego kocke pobucane. Ipak, ne dan koncentraciji da popusti. Ne dan volji da klone. Ne dan viri da posumnja.
ON je, kako san i slutila, sinoć hitno završija na operaciju. S trajekta na hitni prijem. Bogu hvala na otočkoj vezi. Pregled. I za po ure je već bija na stolu. Da je još dan, dva tvrdoglavija, bilo bi kasno. Sepsa bi učinila svoje. A sve od ničega. A ON uvik govori, ma koji likari. Koja bolnica. Proće samo od sebe. Malo morgen će proći samo od sebe.

Za to vrime ja sama u vali. Stari i ja. To je ka da san sama samcijata. Kako je vrime koma, nigdi baš nikoga. Ni da mi za lik triba. Srce mi je trčalo maraton na relaciji pete, grlo. Suhe suze su se zaledile. Imale su zabranu izlaska na vidjelo. I kako me cilo vrime hvatala panika, stalno san ponavjala ka mantru, bit će dobro, bit će dobro.

Lipe i dobre naše cure su bile s njin. Dočekale ga na trajekt. Pa na pregled. Čekale isprid operacijske dvorane. Razgovarale s likaron. Odvele ga posli s medicinskon na odjel. Čekale uz krevet da se probudi iz narkoze. Da ga izjube od mene. Da ga izjube za sebe. Obožavaju ga. Kažu da je najbolji otac na svitu. I ja to moran potvrdit. Stvarno je. I pustili su ih u tu kasnu uru da se vrte po bolnici ka da su osoblje. A ne pratnja. Bože, hvala ti.

Jutros san se čula s njin. Sad mu je ležat. Pit jake pirule i bit na promatranju da se nešto ne omakne kontroli. Nisu mu ni rez zašili ako bi tribalo ponovno intervenirat. Bacan na šalu, provociran. A ne može se smijat pa moli za milost. Da prestanen sa zajebancijon.

Dalje čekan. Jer čekat mi je. Da se sve odmrsi. Da se sve vrati u kolotečinu. Ne dan mislima da vrludaju. Centriran ih prisilon. I virujen da dobre misli otvaraju Dobra vrata.

Stari i dalje škriplje. Kašje. Stenje. Al bit će dobro. I Roki je dobro. Maše repon i penje se na kauč bez boli. Al oblaci pritišću lego kocke i tili bi ih bojat u sivo. A razulareno more razasut ih po mrkenti da se pogubin i izgubin busolu. Al neće to tako ići. Držin ja uzde svog života čvrsto u ruke. Jedan neverin je samo jedan neverin. Zna se da će iza njega bonaca. I na moru. I na srcu.

06.05.2019. u 11:40 • 20 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.