karbunara

nedjelja, 25.11.2018.

Dan uoči

Danas mi je kužina izgledala ka 24 kitchen live.
Kruv zamisila. Njega ne kupujen već dugo. Sama pečen lipog, hrustavog s koricom.
Bez onih kemijskih splačina koje nas napuhuju.
U veliku teču smotala dvadeset četiri sarme i suvo meso.
Glorijeta mi na wats up poslala ricetu za londonere. Nisan ih nikad radila.
Ona je uvik bila zadužena za slatko. Ja za slano.
A sad nas razdvojilo vrime. Kilometri. Okolnosti.
Teško mi to pada.
Al trenutno je objema tako.

Sutra mi je rođendan.
Bit će Stari i ON.
Zvala san tetu i rodicu. Doće iz Sela.
To je sve šta ovdi iman od rodbine i prijateja.
A u Gradu su bile fešte i feštavanje.
Šušur.
Al trenutno je ovdi tako.
Pomirena i nepomirena s ton činjenicon.

Još san u mislima košmarna.
Zbrajan svoje vrime.
Uspone i padove.
Mrak i svitlo.
Šta jesan i šta nisan.
Valjda uvik mislimo da smo mogli bolje i više.
I ka da je lako pomirit svoj nemir i mir.
Realizacije i razočarenja.
Potencijale i podbačaj.
Jer sam mogla dati puno više. Al drugi mi uvik bili na prvom mistu.
Kako krive postavke u mom softwareu.

Ovo su samo dani moje mračne strane.
Kriv je škoj. Izolacija. I prokleto siva južina.
Opet ništa ne vozi do Grada.
Opet odsječeni od svita.

Moje svitlo je veće od moje tame.
Oduvik je izvlačilo boji kraj.
Činilo me snažnom.
Jakon.
Borcen.
Predvodnicon.
Ženon 21.stoljeća.

Ćin grane sunce, znan da ću živnit i ponovo započet sto paralelnih stvari.
Da ću zujat ka milijun pčela.

Al ima li uspona bez pada?
Rasta bez posrtanja.
Svitla bez mraka.

Stari me obožava.
ON me neskriveno voli već četrdeset i dvi godine.
Cure kažu da imaju najbolju mamu na svitu.
Prijateji me vole i cijene.
Poznanici dobrano poštuju.

Znači da je puno toga odrađeno ispravno i uspravno.
Ljudski.

Do vraga i južina u dan prije mog Dana.
Koja mi izokrene misli.
Učini me nepametnon.
I ne svojon.

Sutra neću puvat u svićice.
Ko bi to ugasija?
Samo vatrogasci.
Puvat ću u vrime isprid sebe.
Da razmaknen oblačine i maknen ovu sivu mrenu s očiju.
Nije još uvik staračka.
Samo ona infišana.
Hvala nebesima.

Još sam ja svoja. A bit ću i više.

25.11.2018. u 15:20 • 2 Komentara • Print • # • ^

subota, 24.11.2018.

Škojarska zima

E, sad već mogu reć da osim nas u vali ni nikoga.
Danas samo nas troje.
Stari, On i ja.
Drugi su valjda išli preko vikenda u Selo.
Drugih osam.

A smrači se već u četiri ipo.
Tako pola popodnevnog đira prođemo u mraku. Ulična rasvita radi i ne radi.
A navika je odšetat svaki dan tih pet kilometri.
Rutina.
Razbijemo dan.
Jer zima i lito na škoju su nebo i zemja.

Kad izađen na teracu, sami mrak.
Teraca gleda na more. Al kad ni miseca onda je mrak sve.
I nebo i zemja.
Ni tračak šterike uokrug.

Ponovo se u mene uvlači nelagoda.
Koža mi tisna.
Privlače me svitla Grada, šušur, druženja, kave s prijama, čakula, gužva.
I naše cure, prije svega.

U krizi sam.
Škojarskoj krizi.
Ne možeš toliko čitat. Ne možeš toliko pisat.
Ne možeš ništa toliko radit sam u izolaciji.
Naprosto ti pita bit dio društva.
Šušura.
Pucam po šavovima

Pitam se prečesto, kako je mater izdržala tolike godine ovdi.
Još u vrimenu kad ni bilo ni struje. Ni televizije.

Koliko mi je vrimena tribalo da shvatin da je izbor Starog da ovdi gradi kuću bija bijeg od života.
Ne život.
To sam mu rekle prije par dana.
Na teraci. Dok smo pili idiličnu kavu.
S pogledon u more.
Na deset metara od nas.
Di se dno vidi ka zrcalo.
Pokunjija je glavu.
Ni mu to bilo drago ćut.
Istinu.
On bi da ovdi budemo dok je on živ.

Ne pita šta bi ja tila.

Kako li su nas, generaciju 50. i neke uspili ovako izdresirat.
Uškopit, reču ovdi.
Da budemo pokorni.
Ponizni.
Da činimo kuco.
I kad nan ni po voji.

Da izaberemo, bez otpora, život koji njima najviše odgovara. Zbog sebe.
Ne zbog nas.

I onda shvatim kako sam većinu života progucala.
Ka balun.
Da njih ne povridim.
Da budu zadovojni.
Jer se nisan znala bunit.
Jer nisan naučila.
A u skuli i na fakultetu odlikašica.
Apsurd.

I sad osjećan težinu balote.

A tribala bi se osjećat ka balun od sapunice.
Laka i lepršava.
Ali ja iman osjećaj da je Stari uzeja iglicu.
I probija ga.
I ambis me guši.
Vrišti.
Previše mraka u dugoj zimi.
Previše nigdi nikoga.

Sazrilo je vrime za donit veliku odluku.
Prodat kuću.

Dug put realizacije je preda mnom.

24.11.2018. u 18:22 • 4 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 11.11.2018.

Poskok

Ovo lito i jesen poskoka ka nikad.
Nema dana da se On ne vrati s trčanja i ne podnese izvještaj o viđenon.
A gotovo da nema ni popodnevne šetnje bez susreta s njin.
Šetan sa štapon.
Neka se nađe.

On ga je zamalo ugazija dva puta. Ja jednon.
A bija se već izdiga. I bija je spreman napast.
Jednostavno, nismo vidili.
Spasili nas refleksi u zadnji čas.

Do jučer, ka gradska dica, o njima smo samo čitali. Gledali slike u knjigama ili na National geograficu.
I činili smo bljak na njih.
Ko to može volit?

Danas ih pripoznajemo bez greške. Pazimo da Roki, koji voli njuškat po pustopoljinama, bude pod kontrolon. Držimo ga na povocu.
Šteta. On bi se od gušta rastrča.
Ali, čuvamo ga.
Volimo ga. Puno.
On nan je član familje.

Često stanen i uslikan to malo, tanko, žgoljavo i gmizavo stvorenje.
A tako opako.
Kako se reče, zmija ljutica.

Puno puta smo ga mogli zatuč kamenon.
Nismo nikad.
Ne zato šta je zaštićen.
Nego zato šta smo mi na njegovon.

Ka dite san dolazila u Karbunaru. Dvi pojate i Korkyra Melaina. Tako su je zvali grčki kolonizatori. A Rimljani Korkyra Nigra. Kad si prilazija škoju parija se crn od guste borove šume i makije.

A onda je čovik odradija svoj "civilizacijski iskorak."
Umisto šume, požari su ostavili crne stine.
Asvalt je prekrija poja, maslinike, vinograde.
Zemja se počela gušit.
Fali jon zraka da diše.
Zatvorili smo jon pore.
Presikli staništa bidnin beštijama.
Čagji su nestali.
Onda su doveli manguce da potamane zmije. A njima je od zmija postalo dražje škovace na svakon kantunu.
Sad su se manguci raskotili pa su otvorili slobodan lov na njih.
Rečeno je: potamanit!
Di god se umišamo šporkamo.

Gledan poskoka i dođe mi izvinit mu se.
Mravi ulaze na teracu. U kuću.
Suživot nemoguć. Napadaju hranu. Onda ih posprejamo. To je posal od Starog. Ja ne mogu.
On ih spreja, a ja ih molin za oprost.
Ose vatamo u lovke. Pošast od njih. Dave se u slatken soku unutar boce.
I nima se izvinjavan.
Žaj mi je.
S dugonogin paucima po kući još nekako.
Vatan ih u šaku i izbacujen vani.

Jer kuće su izresle usred šume. Skoro na morskoj mrkenti.
A mi smo zagospodarili prostoron i vremenon.
I postali bogovi.
Krojimo kako nam pita.
I rušimo.
Šporkajemo.
Ubijamo.

Neka poskoka.
Šetamo otvorenih očiju.
I otvorena uma.

Za razliku od nekih.

11.11.2018. u 10:53 • 4 Komentara • Print • # • ^

subota, 10.11.2018.

Rutina

Smokva propupala.
Limun i kapare procvitale.
Planika puna crvenih manjiga, a na vrhovima već novi cvit.
Čudo.
Na teraci, posrid sunca, neritko i preko 40°.
A On ne izlazi iz mora.
Jesen.
A jesen ni.

Stari je domorodac u vali. Od njega niko stariji. Kaže da ne pamti ovako vrime.
A ni ja nisan mladica. Ne pantin ni ja ovako litnje jeseni.

Svako popodne učinimo đir od naših pet kilometara. Do dna vale na zapadu i do početka vale na istoku. To nan je rutina.
On, ja i Roki Balboa.
Katkad pretresamo o svemu i svačemu.
Katkad mučimo.
Ali i kad mučimo, znamo da je to od spokoja i mira.
Svaki dan isti đir.
Svaki dan drugačije okruženje.
Bura, jugo, tramontana, lebićada, maestral, bonaca.
Druge boje, drugi obrisi, druga percepcija stvarnosti.

Kako volin rutinu.
Nekad san je držala dosadnon.
Monotonom.
Danas mi je pokazatelj da sve štima.
Da su cure u Gradu dobro.
Da smo mi ok.
Da je stanje života regularno i pod kontrolom.
Blagoslivljan rutinu.
Preden u njoj.
Grlin je i volin.

I onda me protresla sirena.
Zadnji put je zavijala kad je stari dobija infarkt. Prin pet miseci.

Izlazin na teracu. I čujen je sve bližje i bližje. Ajme, kome ni dobro?
Vikend je. Danas su ovdi samo tri familje.

A onda vidin vatrogasno vozilo. I stalo je zavijat na tik do kuće.
Ajme, di gori?

Stari spava. Ne smin ga ni budit zbog srca. Da ga ne strefi.
On na veslanju oko obližnjeg škoja.
Sama san u kući.

Izlazin na cestu. Iman šta i vidit.
Požar.
Otvoreni plamen na parceli 50 metara od kuće.
Čovik čistija teren pa lipo zapalija raslinje da vatra odradi umiso njega.
Omaklo se kontroli i eto dima, eto vatre.
Rasprši se moja mir u tren.

Stiglo i drugo vatrogasno.
Strka.
Plamen guca šumu. Sve je zareslo. Neprohodno. Ajme.
Srce mi se ustreptalo.
Već san prošla dva požara u vali. Plameni su liznili uz kuću oba puta. Neće valjda opet.

Ljudska nebriga. Uvik nebriga i nemar. Kazne nikakve. I uvik sve iznova.
A sve suho ko barut. Vatra se hvata na sve.

Barba Ive, prva kuća do požara, je ublidija. Uzvrpoljija se. Priznojia.
Ni meni ni lako. Mi smo sljedeći.

Brzo kontan u glavi šta iman skupit od važnih stvari. Pripomistit aute na dno vale.

Dolazi i treća cisterna. Momci rade ka zviri. Bore se. Čujen kako pilaju bore.
Molin nebo da sve prođe dobro i za ljude i za kuće i za šumu.
I za bidne beštije u šumi. Njih mi je uvik posebno žaj.

Dva sata borbe.
Uspili su ga ugasit.

U zraku se ćuti miris dima. Još tinja usitno.
Prošlo je.
Dobro smo prošli.
Svi.

Bože moj dragi, kako volin rutinu.
Više od ičega.