Smokva propupala.
Limun i kapare procvitale.
Planika puna crvenih manjiga, a na vrhovima već novi cvit.
Čudo.
Na teraci, posrid sunca, neritko i preko 40°.
A On ne izlazi iz mora.
Jesen.
A jesen ni.
Stari je domorodac u vali. Od njega niko stariji. Kaže da ne pamti ovako vrime.
A ni ja nisan mladica. Ne pantin ni ja ovako litnje jeseni.
Svako popodne učinimo đir od naših pet kilometara. Do dna vale na zapadu i do početka vale na istoku. To nan je rutina.
On, ja i Roki Balboa.
Katkad pretresamo o svemu i svačemu.
Katkad mučimo.
Ali i kad mučimo, znamo da je to od spokoja i mira.
Svaki dan isti đir.
Svaki dan drugačije okruženje.
Bura, jugo, tramontana, lebićada, maestral, bonaca.
Druge boje, drugi obrisi, druga percepcija stvarnosti.
Kako volin rutinu.
Nekad san je držala dosadnon.
Monotonom.
Danas mi je pokazatelj da sve štima.
Da su cure u Gradu dobro.
Da smo mi ok.
Da je stanje života regularno i pod kontrolom.
Blagoslivljan rutinu.
Preden u njoj.
Grlin je i volin.
I onda me protresla sirena.
Zadnji put je zavijala kad je stari dobija infarkt. Prin pet miseci.
Izlazin na teracu. I čujen je sve bližje i bližje. Ajme, kome ni dobro?
Vikend je. Danas su ovdi samo tri familje.
A onda vidin vatrogasno vozilo. I stalo je zavijat na tik do kuće.
Ajme, di gori?
Stari spava. Ne smin ga ni budit zbog srca. Da ga ne strefi.
On na veslanju oko obližnjeg škoja.
Sama san u kući.
Izlazin na cestu. Iman šta i vidit.
Požar.
Otvoreni plamen na parceli 50 metara od kuće.
Čovik čistija teren pa lipo zapalija raslinje da vatra odradi umiso njega.
Omaklo se kontroli i eto dima, eto vatre.
Rasprši se moja mir u tren.
Stiglo i drugo vatrogasno.
Strka.
Plamen guca šumu. Sve je zareslo. Neprohodno. Ajme.
Srce mi se ustreptalo.
Već san prošla dva požara u vali. Plameni su liznili uz kuću oba puta. Neće valjda opet.
Ljudska nebriga. Uvik nebriga i nemar. Kazne nikakve. I uvik sve iznova.
A sve suho ko barut. Vatra se hvata na sve.
Barba Ive, prva kuća do požara, je ublidija. Uzvrpoljija se. Priznojia.
Ni meni ni lako. Mi smo sljedeći.
Brzo kontan u glavi šta iman skupit od važnih stvari. Pripomistit aute na dno vale.
Dolazi i treća cisterna. Momci rade ka zviri. Bore se. Čujen kako pilaju bore.
Molin nebo da sve prođe dobro i za ljude i za kuće i za šumu.
I za bidne beštije u šumi. Njih mi je uvik posebno žaj.
Dva sata borbe.
Uspili su ga ugasit.
U zraku se ćuti miris dima. Još tinja usitno.
Prošlo je.
Dobro smo prošli.
Svi.
Bože moj dragi, kako volin rutinu.
Više od ičega.
Post je objavljen 10.11.2018. u 18:48 sati.