Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

nedjelja, 11.11.2018.

Poskok

Ovo lito i jesen poskoka ka nikad.
Nema dana da se On ne vrati s trčanja i ne podnese izvještaj o viđenon.
A gotovo da nema ni popodnevne šetnje bez susreta s njin.
Šetan sa štapon.
Neka se nađe.

On ga je zamalo ugazija dva puta. Ja jednon.
A bija se već izdiga. I bija je spreman napast.
Jednostavno, nismo vidili.
Spasili nas refleksi u zadnji čas.

Do jučer, ka gradska dica, o njima smo samo čitali. Gledali slike u knjigama ili na National geograficu.
I činili smo bljak na njih.
Ko to može volit?

Danas ih pripoznajemo bez greške. Pazimo da Roki, koji voli njuškat po pustopoljinama, bude pod kontrolon. Držimo ga na povocu.
Šteta. On bi se od gušta rastrča.
Ali, čuvamo ga.
Volimo ga. Puno.
On nan je član familje.

Često stanen i uslikan to malo, tanko, žgoljavo i gmizavo stvorenje.
A tako opako.
Kako se reče, zmija ljutica.

Puno puta smo ga mogli zatuč kamenon.
Nismo nikad.
Ne zato šta je zaštićen.
Nego zato šta smo mi na njegovon.

Ka dite san dolazila u Karbunaru. Dvi pojate i Korkyra Melaina. Tako su je zvali grčki kolonizatori. A Rimljani Korkyra Nigra. Kad si prilazija škoju parija se crn od guste borove šume i makije.

A onda je čovik odradija svoj "civilizacijski iskorak."
Umisto šume, požari su ostavili crne stine.
Asvalt je prekrija poja, maslinike, vinograde.
Zemja se počela gušit.
Fali jon zraka da diše.
Zatvorili smo jon pore.
Presikli staništa bidnin beštijama.
Čagji su nestali.
Onda su doveli manguce da potamane zmije. A njima je od zmija postalo dražje škovace na svakon kantunu.
Sad su se manguci raskotili pa su otvorili slobodan lov na njih.
Rečeno je: potamanit!
Di god se umišamo šporkamo.

Gledan poskoka i dođe mi izvinit mu se.
Mravi ulaze na teracu. U kuću.
Suživot nemoguć. Napadaju hranu. Onda ih posprejamo. To je posal od Starog. Ja ne mogu.
On ih spreja, a ja ih molin za oprost.
Ose vatamo u lovke. Pošast od njih. Dave se u slatken soku unutar boce.
I nima se izvinjavan.
Žaj mi je.
S dugonogin paucima po kući još nekako.
Vatan ih u šaku i izbacujen vani.

Jer kuće su izresle usred šume. Skoro na morskoj mrkenti.
A mi smo zagospodarili prostoron i vremenon.
I postali bogovi.
Krojimo kako nam pita.
I rušimo.
Šporkajemo.
Ubijamo.

Neka poskoka.
Šetamo otvorenih očiju.
I otvorena uma.

Za razliku od nekih.

11.11.2018. u 10:53 • 4 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.