karbunara

četvrtak, 30.08.2018.

Odlasci-dolasci

Ode danas moja Glorijeta.
Odoše danas i gosti iz jednog od dva apartmana.
I ostavili svinjac iza sebe.
Stvarno ne razumin ljude koji tako dođu i misle, platili i mogu se ponašati ka da su došli iz pećine.

Najavili se ka kulturni Ameri iz New Yorka.
A ostavili iznered.
Porazbacano sve po ciloj teraci.
A kanta za škovace prazna.
I na dohvat im oka.
Bit će da tako rade i doma.
Ostaci hrane, limenke, tetrapaci...
Drob mi se okrenija.
A na stolu mi ostavili pismo zahvale: nezaboravno lito, prelipo, ja im domaćica iz snova, hvala na delicijama, doće opet.

Satrali se ON i ja to dovest u red.
Ura vrimena samo oko špahera.
A mokre i šporke šugamane složili i stavili u ormar.
Obašli ljudi po zemaljske kugle, a ka da kuće nikad vidili nisu.

Progutala san njok.
Zaželila in sve najbolje.
Izgrizla se zbog moranja iznajmljivanja, a nas dvoje doveli sve u red.
Još iman ispeglat pet mašina robe.
Pa onda sve iznova.

Gosti vole mačke posvuduše.
Hranin ih i ja cilu zimu, jer se tada samo iz naše kuće širi mirisi hrane, pa se sve osjećaju pozvane bit uhljebljene.
Al, brate mili, gosti ih sve puštaju u kuću.
Pa sad, kad su otišli, njih 20 čeka u redu, ka da su u pučkoj kuhinji.
Pola onoga šta zaradin otiđe mi na njih.
Udomaćile se po teraci, po kušinima, po ležaljkam.
A moj jadni Roki Balboa stoji zatvoren u kuću da stalno ne laje na ove izazivačice nereda.

Da se razumimo, samo manji broj gostiju je ovaki.
Debela većina, na moju sriću, su pristojni, uglađeni, uredni i vraćaju se svaku godinu.
Ne bi da nismo kliklnili i ka judi.

Vole moj brudet.
Moju mesnu roladu.
Gradeladu
Pivske kifliće.
Buhtle.
Domaći kruh.
Fokače i sve duge vrste peciva.
Teško mi je sve to radit.
Vruće je.
Starija san i teže podnosin vrućinu.
Al osjećan se dobro kad im izmamim osmjeh i gurmansko zadovoljstvo.
Volin kuhat, pa je to u svemu i sretna okolnost.
Osin ove prokleto velike žege u zraku, koja već drugi misec nema tendenciju samilosti.

Večeras mi dolazi Mlađa i njen momak Đej.
Drago mi puno.
Sve je manje moja, sve više njegova.
Al tako to u životu ide.
Samo neka su sritni i zdravi.

30.08.2018. u 22:37 • 3 Komentara • Print • # • ^

srijeda, 29.08.2018.

Glorijeta

Već sam napisala da Karbunara ima deset stalnih stanovnika.
Da je liti mravinjak.
Ne mogu virovat da nakon cilog života, školovanja i rada u velikon gradu, lito u vali zoven mravinjakon.
Jer se skupi petsto-šesto judi.
Eto, minjamo se s godinama.
Evoluiramo ili devalviramo.
Volin ja svoj mir
Svoju rutinu.
Čitanje,.
Crtanje.
Šetanje.
Kuhanje.
Dočekivanje dragih mi prijatelja.
I ništarenje.

Puno ljudi oko mene mi unosi nemir i košmar.
Prevladao je u meni vuk samotnjak.

Osim mene i Njega, koji smo rođeni 50 i neke, sve ostalo je u vali poodmakla treća dob.
Sa svima smo srdačno, toplo, priskočimo jedni drugima.
Al nikakvog prijateljstva ovdi nemam.
Svi koje volin, koji su moj život i moj krvotok, ostali su u Gradu.
Imaju svoje živote, posao, obaveze i društvo.
Prije svega moje najveće ljubavi.
Moje voljene kćeri.
Rade.
Bore se za bolje danas i bolje sutra.
Ronzaju na nepravde, nepoštenje, potplaćenost, isključivost.
Volin ih i obožavan.
On i ja smo, zajedno, odradili dobar posal.
Naše ćeri su ljudine.
Čujemo se svaki dan.
Šaljemo slike.
Glasovne poruke.
Smajliće.
I održavamo kontakt živin .
I obiteljskin.

Al ima nešto šta je mi je je u ovoj pustopoljini nenadoknadivo-
To je moja Glorijeta.
Moja najbolja prijateljica.
Moja sestra.
Moj sudrug u životu.
Drugi dio moje duše.
Mojih misli,.
Moje osobnosti
Svega šta jesan ili nisan.
Ona je nadopuna moga ja.
Moga života.
Moje sadašnjosti i naše zajedničke vječnosti.
Tamo i negdi.

Skupa smo, odrastale, rasle, padale, plakale, smijale se
Ispraćale najdraže.
Dočekivale i pronalazile nove izazove.
I uvlačili nove ljude u naš krug života.

Tu mobitel, wats, up, viber, ne pomaže.
Samo osobna prisutnost, zagrljaj, prepoznavanje, sveprožimajući pogled, koji na mah otkriva sve tajne, mrak i svjetlo iz duboke nutrine, je naša iskonska spona i jednota.

Glorijeta mi je došla u posjet.
Mojoj radosti nema kraja.
Predugo se nismo vidile jer su, svaku od nas, u hipu, životne okolnosti prerazmistile kilometrima jednu od druge.
Obje se teško mirimo s ton činjenicon.
Jer samo rijetki, pod ovon nebeskon kapom, imaju milost, sriću ili usud naći druga svog života za vječnost.

Tri dana su samo vremenske mrvice da nadoknadimo vrijeme za nama.
I zasjenčimo ono što dolazi.
Ali, moramo se zadovoljit onim što se otvorilo kao mogućnost susreta i što ponovno jesmo.
A kad smo zajedno, onda smo čista radost.

Moju Glorijetu svi vole.
ON, Stari, o našin curama da i ne govorin. Ona in je najveći rod.
Kažu, koja rodbina?
Nit ih vidimo, nit ćujemo, osin kad nešto tribaju.
Rod je onaj koga voliš.
A nju vole.
Puno.

Puno i prepuno nan fali i njen Glavonja, koji je Karbunara valu obožavao.
Nismo ga još prežalili.
Niti je to moguće.
Odlučio je prerano otić i iz radoznalosti upoznat šta se krije s druge strane ovozemaljskog života.
Na čudne načine se s neba uplete u naše živote, pa nan se čini ka da se s nama još uvik igra na kukalo.
To i sliči na njega.

Glorijeta mi ide sutra.
Donila mi je literaturu, koju ovdi ne mogu nabavit.
I donila mi je radost od koje ću, ko terapiju, svaki dan uzimati dozirano.
Da mi traje do drugog susreta.

Život bez prijatelja nije vridan života.
A ja san tu bogatija od Rockefellera.

Živote, hvala ti.

29.08.2018. u 15:23 • 4 Komentara • Print • # • ^

utorak, 28.08.2018.

Bonaca

Uzbonacalo danima.
Tjednima.
Ni daška vjetra.
Gori negdi na sjeveru zemlje grmi, sjeva, ruši.
Al dok dođe do nas, ni vitra, ni kiše.
Di je nestao oni opjavani maestral?
Upeklo danima.
A termometar na teraci ide do krajnjih granica.
50 i nešto stupnjeva.
Jasno, na suncu.

A Vakula kaže, temperatura u hladu 30°.
Pobogu, čoviče, ko od nas običnih smrtnika obitava u hladu?
Ako ću ić pomest mul, da gostima bude lipo i čisto, radim po suncu.
Ako ću čistit oko kuće, onda je to opet po suncu.
Ako ću nešto ubrat iz mini vrta, po suncu.
Ako ću u spizu, po suncu.
Ako ću do obližnje trafike, koja ovdi radi samo 2 miseca lita, opet po suncu.
Ako ću do auta, po suncu.
Ako ću prostrit opranu robu, po suncu.
Ako ću je dignit, opet po suncu.
Alo, Vakula, reci realnu temperaturu koju živimo.
Ne živim u frižideru ili wc-u, di je najladnije.

On me podsjeća na statistiku po kojoj je prosjećna plaća u RH tolika i tolika.
A moja penzija od 2000 kuna ni blizu prosjeka.
Hvala nebesima, ne živin od prosjeka.
Živimo od moje i Njegove penzije.
I onoga šta zaradimo liti od gostiju.

Kad tako užeže, onda me uvate oni dani u misecu,.
Koji odavna nemaju veze s Always ulošcima.
To su dani ništarenja.
Izvalin se u ležaljku i mozak se uzenira.
Da me neko priključi na EEG pokazao bi ravnu crtu.
Ništa do mene ne dopire.
Sve se od mene odbija.
Nit šta razumin
Mišta ne govorin.
Pogled se zacakli na površinu mora, klizi po njoj, pa onda zaroni do pjeskovitog dna.
Onda se trgnen i shvatin da već dugo ne dišem.
Pa se zabuljin u otok priko puta nas.
Dva dužna kilometra netaknute prirode.
Bora.
Makije .
Planike.
Milijun nijansi zelene boje.
Pa kliznen na nebo i gledan oblake.
U njima tražim oblike, znakove, poruke.
Nestanen, nema me.
Postanem jedno sa svime šta je, i poželim uvik ostat to jedno, netaknuto.
Cjelovito, svoje.
A fotoni svjetla čine čudesa.
Pa ne znan je li istina ono šta vidin sada ili ono šta san vidila prije pet minuta.

Onda me trgne kričanje galebova.
Jadni smetlari se hrane s obližnjeg deponija.
I oni i ja smo odavna zaboravili da riba obitava u moru.
Kad imam sriće, u Selu na ribarnici, dokopan se nešto srdela ili lokardi.
I to je sve.

A Stari je nekad bija trofejni ribar.
Lovija je zubace, gofove, kirnje, lignje, hobotnice.
Panulava, iša na sviću, baca mriže, parangale.
A godinama već nema ništa.
I godinama više ni ne ide na more.
Štufalo ga.
Otiša bi satima i vraća se praznih ruku.
A onda bi ga moja mater, dok je još bila živa, ubila u pojam govoreći da više ni ribu ne zna lovit.
Koče su sve pogreble po dnu.
Ostavile pustoš.

A moj ON nije čovik od ribarenja.
Je od mora.
Plivat, veslat, al na ribe nikako.
Za ovih 40 zajedničkih godina života uvatija je 2 lignje.
Koje su definitivno tile same okončat život od starosti.
Pa su se same ubile.
I uvatija je na udicu jednu ušatu.
Ta je sama napravila harakiri.

A teško mu odbit Staroga kad ga zove da bace parangal.
Tako su lani bili dva puta i svaki put uvatili po 2 lipa kila arbuna.
A kad bi to ON prepričava drugima, posta je ka i svi lovci-lažac.
Više to nisu bila dva kila ribe, nego 6-7 kila.
A arbuni, sad već dodane i škarpine, su jedva stale u kaić.
A ja dva puta skuvala ručak za nas troje i ribe nestalo.

Volim ništarenje.
Lipo i prelipo se stopit s morem i nebom i bit jedno.

28.08.2018. u 13:51 • 2 Komentara • Print • # • ^

ponedjeljak, 27.08.2018.

Gosti

Većina kaže kako bi bilo naboje da gosti dođu.
Oostave lovu i odu.
Ali ipak postoji raskorak između željene teorije i prakse.
A u mojoj familiji ugošćivanje ima i svoju čudo genezu.

Na taj posao se najprije, prije 40 godina, odlučilo moje roditeljstvo.
Namučili se oko gradnje kuće svojim rukama i preskromnim sredstvima.
Svaki kamen im je proša kroz ruke.
A svaki tadašnji dinar se okrenija petsto puta prije nego li se materijalizirao u vriću cementa.
Nažuljali su se.
A ja sam zbog ambicije Starog, da se sagradi otočka kuća na njegovom škoju, a samim time i zbog nedostatka novca, završila najomraženiji Pravni fakultet.
Jer love za otić van grada, u kojem smo živili, nije bilo.
Četiri godine san otplakala svaki ispit, učeći nešto šta me uopće ni zanimalo.
Učila san puno i dobro kako mi se ne bi dogodila dežgracija da padnen koji ispit i tako produžavan agoniju na ponavljanje učenja.
I otišla san u penziju s gađenjem i gnušanjem pema struci koja pravdu vidila nije.
A pravo je je u praksi toliko krivo da bi se fakultet trebao zvati Krivni.
Nikako Pravni.
Možda Horvatinčić faks.

I tako su moji otvorili sezonu.
Došla prva obitelj.
Mater spremila večeru.
Ipak su ljudi došli iz daleka s područja bivše Juge.
Putovali cili dan.
Raspričali se oni tu prvu večer.
Našli se ko ljudi.
Zapivali.
Popili.
Nasmijali se i donili odluku da će jedan dan kuvat moja mater.
A drugi gošća.
Kad su odlazili i tili podmirit račun, Stari je reka: ma, daj šta daš.
A mater: ne triba ništa, ionako smo sve dilili.
Ostali su prijatelji i narednih godina, sve po istom principu.
Posjećivali se, poštovali i volili.
Rat je goste odveja u Brazil.
Više ih nismo vidili.
Ali nema Nove godine, Božića i Uskrsa, a da ne čestitaju.

Posli su dolazili i drugi gosti i sve bi počelo i završilo na isti način.
Iznajmi, a ne naplati.
Sve se kompenziralo prijateljstvom.
I tako od zarade na iznajmljivanju nije bio ništa.

A onda san godinama posli to preuzela ja.
Naravno i ON.
Ali, ka šta san već napisala, ON se sa svime slaže šta ja rečem.
A naročito sa onih 90% šta sama i odradin.
Ne triba krivo shvatit.
Mi smo stvarno par ipo.
Ja san par.
A on ipo.

Za razliku od mojih, ja naplatin.
Al se nakuvan, napečen i počastim da gosti pamte lito cilu godinu.
I mi se sprijateljimo i družimo, ali biznis je biznis.
A poreze triba državi platit.
Ja sam pravi patriota i domoljub koji svoje poreze i obaveze prema državi plaća redovito.
I uredno.
Bez kune utaje.
Ja nisan od onih velikih domoljuba koji drže ruku na srcu, a račun u Monaku.

I neka živen na kraj svita, u gotovo nenaseljenon mistu, svi u familijii znaju da ne vaja hodit malen ispod zvizda.

27.08.2018. u 23:11 • 0 Komentara • Print • # • ^

nedjelja, 26.08.2018.

Miris ditinjstva

Ništa nije ko šta je bilo.
Pa tako ni moja vala.
Prije 50 godin bilo je nekoliko prastarih pojata, u kojima ni bilo ni žive duše.
Samo trag nekog minulog vremena.
Još je tu bila samo kuća od šumara.
Sve drugo gusta borova šuma, raslinje planike, bistrooko plavetno more i beskraj neba.
Usred toga parcela, koju je Stari kupi u vridnosti tadašnje dvi plaće.

Dok su on i mama čistili teren, spavali smo u šatoru.
Šator za četiri osobe, a nas 11 unutra, zbijenih poput sardina.
Sve sama rodbina.
Kuvalo se na ognju ili na plinu.
Voda, koju smo donosili iz šumarove kuće, služila je za piće i kuhanje.
Sve drugo se obavljalo u moru.
Kupanje, bez tuširanja.
Pranje pjata s lugom od pepela.
Mala nužda se obavljala u moru.
Vela na lopati koja se istresala u buži koju je Stari iskopa u vrh parcele.
Frižidera ni bilo, pa se sve šta se skuvalo moralo odma pojist.
A ako je šta ostalo, abrumalo bi se za kančenicu na udicu.

Svega je manjkalo.
Ali cjelodnevni gromki smij, zafrkancija, pisma, podbadanje starijih... bili su nadomistak za želudac koji je zna zakruliti i pitati karamelu iz staklene boce, friganu kroštulu, tamnu čikoladu za kuhanje ili napolitanku.
Želudac je pita bezglasno, al odgovor često nije stizao.
Sva nabava je bila predaleko.
A ni novca nije bilo na pretek.

Ja i moji rođaci smo cile dane provodili u mudantinama, koje je sašila teta.
Od tkanine koja se zvala žutac.
Bili smo izvan kontrole, jer smo dane provodili u moru, pod morem, lovili ribu, nožem parali lumpare i vadili grce, jeli ježine, lovili rake kosmače.
Doprinosili smo prehrani kroz igru i zabavu.
Vrhunac je bila vožnja u karioli kozjom stazom koja je vodila nigdi.
Svi su valjda podrazumijevali da smo mi dica dobro.

A kad bi rodbina otišla u Selo, ja sam satima znala sidit na mrkenti i gledat u nebo i more.
I čekat da donesu, u masnom papiru, refužo paštetu i kruva.
A za to su morali pješačit 10 kilometara.
Bilo je to strpljenje prepuno iščekivanog mirisa.

Mama je bila krajica od kuhinje.
Od ničega je znala napravit čudo i najist nas svih.
Ma koliko nas bilo.
Mama, počivaj u miru.
Bila si još jedna jaka žena moje familije.
Iznila si čudo i na leđima i u duši.
Imam tvoju snagu.

U to vrime san se prvi put zajubila.
U jutarnju bonacu.
U bistrinu mora, koja je nadilazila najbistriji um.
U planktone koji su noću svitlucali.
U zrikavce, cvrčke, nenaseljeni otočić preko puta nas.
U nebo, u zvizde, u sve što sam istovremeno bila i ja.
Tako mala i sitna, a utopljena u sve što se okom obuhvaćalo.
Upoznala sam divotu tišine.

Negdi iz tog perioda, ili nešto malo kasnije, napisala sam:

Bonaca iz duše
u more se slila,
pa kao vila
škoj zagrlila,
i tišinu kao
vječnost
naiskap popila.

Bonaca iz mora,
u dušu mi se slila,
pa kao vila
svu me zagrlila
i samo smiraj i spokoj
ćutim,
i čekam dah,
kao znak života.

Postadoh more,
i sol me popi,
i tako slana
u dubinama morskim
postadoh isto,
vječnost i mir,
za dušu svoju,
jer ljubin škoj svoj,
laticu sjajnu,
Korkiru moju bajnu.

Ditinjstvo nas obilježi.
Ni ja nisan izuzetak.

26.08.2018. u 21:54 • 1 Komentara • Print • # • ^

Gosti

Sedmi i osmi misec u godini iznerede moju malu valu. Priko noći postane Velo misto. Kuće koje su sagrađene samo za litnje iznajmljivanje cilu godinu sablasno zjape prazne. Urasle u travusinu i raslinje. A onda kad počne sezona, eto domaćih. Eto stranih. Eto šušura. Buke i glamura. Malo tko je napravija misto za parking. Pa onda parking postane ulica.
Livo. Desno. Jedan iza drugega. Sa registracijama od cilega svita. Najdraži su mi oni domaćini koji su se zakleli da im Srbin neće u kuću. A kad se grubi i krvavi rat završija, prve BG registracije bile su isprid njijovih kuća. Nema €ur oznaku porijekla.

Kod nas takvih problema ni bilo nikada. Kad smo otvorili vrata od kuće, otvorili smo i srca. Katolici, pravoslavci, hinduisti, budisti, agnostici, ateisti....svi su se izredali. Došli su sa svih kontinenata. Sa svih strana od svita. Svi su bili dočekani ručkon, večeron, marendon, vinon, kolačen, kavon. I svi su bili sa time i ispraćeni.
Lipo je dobit novac. Al moje pravilo je da ako od gosta dobiješ 100, na njega ćeš i potrošit 10. I sa svima ostanemo u dobru. Bez obzira oće li se opet vratit. Ili će drugo lito na kraj svita.

Stari gušta kad dođu strankinje. S njegove terace mu je sve ka na dlanu. A komentari su mu da je ova malo pupasta, ova pretila, ova mršava, ova prelipa. A kad ga zoven na obid ili večeru to traje malo duže. Javi se tek na desetu. Kaže da me nije ćuja. A kako će me ćut kad ode ispod najlipše smokve na otoku, ubere smokvin list i na nju nekoliko smokava, a onda krene na sučeljavanje s gošćama. U kombinaciji slovenskog, talijanskog, ruskog, otočkog, modificiranog esperanta i s pantomimom u izobilju. I čudo jedno. Nikako da se zalipi za svoju generaciju.
Gleda upola mlađe. A njemu 83. Staron rusofilu, Ruskinje najdraže. Ne mogu ga od njih odlipit. Pa iznervirana rečen, dosta je više. Ovo je zadnja godina iznajmljivanja. A onda se zarađeno istopi da nismo ni trepnili. I ajmo iznova.
A inače, po Starome, osim najlipše smokve, imamo i najlipšu teracu. Najviše prostora. Najboje pome. Najboje mandarine, balancane, limune.
Pomu ovo lito nisan ubrala jer ju je gangrica izila. Limun je smrza prošlu zimu pa sad ima samo zeleno lišće. Smokvu je nešto napalo i u par dana se sasušila. Al šta bi tek bilo da nisu najboje?

Stari je umislija da je Servantes pa piše eseje, pisme i ko kobac vreba žrtve za čitanje.Naivni se zalipe. Nalete na baketinu.
Ali ON, ja, naše cure i moja prija Glorijeta znamo za zamku. Gubimo mu se iz vidokruga dok ne odustane.

Bavljenje turizmom preko lita je bila odluka mene i Njega. Ka zajedno ćemo mi to. Onda dođu gosti, dočekam ih ja. ON je u moru. Pliva. Ja in i skuvan ručak, večeru i odnesen. I s njima komuniciran. ON je na trčanju. Ja brinen o administraciji, urednon prijavljivanju, plaćanju poreza. ON vesla. Ja ih ispraćan, dogovaran termine za drugo lito. ON sa štapovima u brzinskoj šetnji. A vikendi su mu rezervirani za Tv i sve moguće lige od baluna. Jedva san se izborila da opere bar pjate posli ručka. I malo mi pomogne u čišćenju nakon odlaska gostiju. Na izmaku san snaga. A ON onako optimistično: vidiš kako nas dvoje to lipo odradimo.

Ko bi se po ovoj žegi još i prepira. Nemam snage i puštan kako je. Neko je reka da su muški pali s Marsa, a žene s Venere. Koja budalaština! Žene ne padaju. Žene su zmajevi. One sve mogu.

26.08.2018. u 13:52 • 7 Komentara • Print • # • ^

subota, 25.08.2018.

Prolog

Pokušavan nabrojat deset stanovnika moje Karbunara vale. Deset onih koji ovdi imaju adresu prebivališta. Koji ovdi puštaju korijenje. Nisan uspila. Zaokružin na 10. Pa san mirna. Toliko nas se rasporedilo u liniji dužoj od 2 kilometra.
Nešto prvi red do mora. Ostatak cesta dili na drugi red. Mi smo stalni. Deset skala dili nas do mora.

Moj Stari, zakoniti ON, pas Roki Blaboa i ja. Svi troje penzići. Stari u invalidskoj. On u punoj i prepunoj. Ja u prijevremenoj.
Privatizacija, na prepoznatljiv Cro način, izbacila me na ulicu ka staru krpu. A Pravni fakultet, savjestan i ažuran rad nagradili su me mirovinom od 2.000 kuna. Ali odlučili smo bit žilavi i ne dat se.

Starog je prije 2 mjeseca strefija infarkt. Ovdi, usrid ničega. Helikopterom je prebačen u Split. Preživija je tešku operaciju na otvorenom srcu, i evo ga. Poletan i živahaniji nego godinama unazad.
Čita u novinama da se Sevka opet skinila. Kaže: daj da vidin. Ja ga zezam: ni to za tvoje srce. A on meni, pa nisan operira oči. Ne bi to reka prin pet godin kad je mater bila živa. Bija je manji od makova zrna. Zato je i dobija nadimak "hrabro srce." Mater je bila alfa i omega. On se kotrlja negdi između toga. Ovisno o danima. Al nikad bija alfa. Nikad omega.

Kučerdu na lakat Stari je izgradija sam. Gradija više od 40 godin. I dalje bi on da može. To mi je poklonija. Za 300 kvadratnih metara stambenog prostora, na tri etaže, plus okućnica, triba mi cjelodnevni metloboj. Super! Jer iman samo tri proturzije diska u vratnoj kralježnici i dva u lumbalnoj. Da se mene pitalo, kuća bi imala 40 kvadrata. Al, nit me ko pita, nit me ko obadava. Kao ekstremno dobro i poslušno dite, bila sam uglavnom nevidljiva. I živila san na minimumu minimuma.

Liti iznajmljujemo dva apartmana. Čistimo i održavamo ON i ja. Ne mogu reć da se ne trudi. Al statistički, to se svede na 10% njegovog udila. I 90% moga. Sve mi je to puno. Previše. Ne mogu spavat na dvi posteje. Ne mogu pojist više nego li mogu. Ne triba mi ništa. Mogla bi živit ka asketa. Ali karte su se čudno zamišale. Ono dobro i pristojno dite od mene nije nikad naučilo reć ne. I sad sam tu di jesan. Otočka. Daleko od svega i svih.

Imamo dvi ćeri. Žive i rade u gradu.
Dođu u posjet roditeljstvu malo. Premalo. Ne ronzam. Prihvaćam. Ne bi tila ponavljat greške mojih. Kad je njihovo mišljenje bilo i moje. Neka su slobodne. Dobre i Poštene. Dovoljno da mi srce bude puno.

Kad smo ON i ja otišli u penziju, odlučili smo preselit na otok. Do daljeg. Nema ambulante, butige, pošte, banke....
Sve je od nas udaljeno 10 kilometara i više. Ovdi je sve urbano reklo zbogon. A opet, kad baciš pogled s terace i stopiš se s moren, suncen, nebon, tišinon, sa samin sobon... imaš izobilje. Nematerijalno izobilje koje ti se uvuče u srž bitka i shvatiš u trenu da si svoj na svome.

Vala mala. Ljudi malo. Sadržaja još manje. Al priča s otoka u obilju.
Bit će ih.