Ništa nije ko šta je bilo.
Pa tako ni moja vala.
Prije 50 godin bilo je nekoliko prastarih pojata, u kojima ni bilo ni žive duše.
Samo trag nekog minulog vremena.
Još je tu bila samo kuća od šumara.
Sve drugo gusta borova šuma, raslinje planike, bistrooko plavetno more i beskraj neba.
Usred toga parcela, koju je Stari kupi u vridnosti tadašnje dvi plaće.
Dok su on i mama čistili teren, spavali smo u šatoru.
Šator za četiri osobe, a nas 11 unutra, zbijenih poput sardina.
Sve sama rodbina.
Kuvalo se na ognju ili na plinu.
Voda, koju smo donosili iz šumarove kuće, služila je za piće i kuhanje.
Sve drugo se obavljalo u moru.
Kupanje, bez tuširanja.
Pranje pjata s lugom od pepela.
Mala nužda se obavljala u moru.
Vela na lopati koja se istresala u buži koju je Stari iskopa u vrh parcele.
Frižidera ni bilo, pa se sve šta se skuvalo moralo odma pojist.
A ako je šta ostalo, abrumalo bi se za kančenicu na udicu.
Svega je manjkalo.
Ali cjelodnevni gromki smij, zafrkancija, pisma, podbadanje starijih... bili su nadomistak za želudac koji je zna zakruliti i pitati karamelu iz staklene boce, friganu kroštulu, tamnu čikoladu za kuhanje ili napolitanku.
Želudac je pita bezglasno, al odgovor često nije stizao.
Sva nabava je bila predaleko.
A ni novca nije bilo na pretek.
Ja i moji rođaci smo cile dane provodili u mudantinama, koje je sašila teta.
Od tkanine koja se zvala žutac.
Bili smo izvan kontrole, jer smo dane provodili u moru, pod morem, lovili ribu, nožem parali lumpare i vadili grce, jeli ježine, lovili rake kosmače.
Doprinosili smo prehrani kroz igru i zabavu.
Vrhunac je bila vožnja u karioli kozjom stazom koja je vodila nigdi.
Svi su valjda podrazumijevali da smo mi dica dobro.
A kad bi rodbina otišla u Selo, ja sam satima znala sidit na mrkenti i gledat u nebo i more.
I čekat da donesu, u masnom papiru, refužo paštetu i kruva.
A za to su morali pješačit 10 kilometara.
Bilo je to strpljenje prepuno iščekivanog mirisa.
Mama je bila krajica od kuhinje.
Od ničega je znala napravit čudo i najist nas svih.
Ma koliko nas bilo.
Mama, počivaj u miru.
Bila si još jedna jaka žena moje familije.
Iznila si čudo i na leđima i u duši.
Imam tvoju snagu.
U to vrime san se prvi put zajubila.
U jutarnju bonacu.
U bistrinu mora, koja je nadilazila najbistriji um.
U planktone koji su noću svitlucali.
U zrikavce, cvrčke, nenaseljeni otočić preko puta nas.
U nebo, u zvizde, u sve što sam istovremeno bila i ja.
Tako mala i sitna, a utopljena u sve što se okom obuhvaćalo.
Upoznala sam divotu tišine.
Negdi iz tog perioda, ili nešto malo kasnije, napisala sam:
Bonaca iz duše
u more se slila,
pa kao vila
škoj zagrlila,
i tišinu kao
vječnost
naiskap popila.
Bonaca iz mora,
u dušu mi se slila,
pa kao vila
svu me zagrlila
i samo smiraj i spokoj
ćutim,
i čekam dah,
kao znak života.
Postadoh more,
i sol me popi,
i tako slana
u dubinama morskim
postadoh isto,
vječnost i mir,
za dušu svoju,
jer ljubin škoj svoj,
laticu sjajnu,
Korkiru moju bajnu.
Ditinjstvo nas obilježi.
Ni ja nisan izuzetak.
Post je objavljen 26.08.2018. u 21:54 sati.