Većina kaže kako bi bilo naboje da gosti dođu.
Oostave lovu i odu.
Ali ipak postoji raskorak između željene teorije i prakse.
A u mojoj familiji ugošćivanje ima i svoju čudo genezu.
Na taj posao se najprije, prije 40 godina, odlučilo moje roditeljstvo.
Namučili se oko gradnje kuće svojim rukama i preskromnim sredstvima.
Svaki kamen im je proša kroz ruke.
A svaki tadašnji dinar se okrenija petsto puta prije nego li se materijalizirao u vriću cementa.
Nažuljali su se.
A ja sam zbog ambicije Starog, da se sagradi otočka kuća na njegovom škoju, a samim time i zbog nedostatka novca, završila najomraženiji Pravni fakultet.
Jer love za otić van grada, u kojem smo živili, nije bilo.
Četiri godine san otplakala svaki ispit, učeći nešto šta me uopće ni zanimalo.
Učila san puno i dobro kako mi se ne bi dogodila dežgracija da padnen koji ispit i tako produžavan agoniju na ponavljanje učenja.
I otišla san u penziju s gađenjem i gnušanjem pema struci koja pravdu vidila nije.
A pravo je je u praksi toliko krivo da bi se fakultet trebao zvati Krivni.
Nikako Pravni.
Možda Horvatinčić faks.
I tako su moji otvorili sezonu.
Došla prva obitelj.
Mater spremila večeru.
Ipak su ljudi došli iz daleka s područja bivše Juge.
Putovali cili dan.
Raspričali se oni tu prvu večer.
Našli se ko ljudi.
Zapivali.
Popili.
Nasmijali se i donili odluku da će jedan dan kuvat moja mater.
A drugi gošća.
Kad su odlazili i tili podmirit račun, Stari je reka: ma, daj šta daš.
A mater: ne triba ništa, ionako smo sve dilili.
Ostali su prijatelji i narednih godina, sve po istom principu.
Posjećivali se, poštovali i volili.
Rat je goste odveja u Brazil.
Više ih nismo vidili.
Ali nema Nove godine, Božića i Uskrsa, a da ne čestitaju.
Posli su dolazili i drugi gosti i sve bi počelo i završilo na isti način.
Iznajmi, a ne naplati.
Sve se kompenziralo prijateljstvom.
I tako od zarade na iznajmljivanju nije bio ništa.
A onda san godinama posli to preuzela ja.
Naravno i ON.
Ali, ka šta san već napisala, ON se sa svime slaže šta ja rečem.
A naročito sa onih 90% šta sama i odradin.
Ne triba krivo shvatit.
Mi smo stvarno par ipo.
Ja san par.
A on ipo.
Za razliku od mojih, ja naplatin.
Al se nakuvan, napečen i počastim da gosti pamte lito cilu godinu.
I mi se sprijateljimo i družimo, ali biznis je biznis.
A poreze triba državi platit.
Ja sam pravi patriota i domoljub koji svoje poreze i obaveze prema državi plaća redovito.
I uredno.
Bez kune utaje.
Ja nisan od onih velikih domoljuba koji drže ruku na srcu, a račun u Monaku.
I neka živen na kraj svita, u gotovo nenaseljenon mistu, svi u familijii znaju da ne vaja hodit malen ispod zvizda.
Post je objavljen 27.08.2018. u 23:11 sati.