Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

utorak, 28.08.2018.

Bonaca

Uzbonacalo danima.
Tjednima.
Ni daška vjetra.
Gori negdi na sjeveru zemlje grmi, sjeva, ruši.
Al dok dođe do nas, ni vitra, ni kiše.
Di je nestao oni opjavani maestral?
Upeklo danima.
A termometar na teraci ide do krajnjih granica.
50 i nešto stupnjeva.
Jasno, na suncu.

A Vakula kaže, temperatura u hladu 30°.
Pobogu, čoviče, ko od nas običnih smrtnika obitava u hladu?
Ako ću ić pomest mul, da gostima bude lipo i čisto, radim po suncu.
Ako ću čistit oko kuće, onda je to opet po suncu.
Ako ću nešto ubrat iz mini vrta, po suncu.
Ako ću u spizu, po suncu.
Ako ću do obližnje trafike, koja ovdi radi samo 2 miseca lita, opet po suncu.
Ako ću do auta, po suncu.
Ako ću prostrit opranu robu, po suncu.
Ako ću je dignit, opet po suncu.
Alo, Vakula, reci realnu temperaturu koju živimo.
Ne živim u frižideru ili wc-u, di je najladnije.

On me podsjeća na statistiku po kojoj je prosjećna plaća u RH tolika i tolika.
A moja penzija od 2000 kuna ni blizu prosjeka.
Hvala nebesima, ne živin od prosjeka.
Živimo od moje i Njegove penzije.
I onoga šta zaradimo liti od gostiju.

Kad tako užeže, onda me uvate oni dani u misecu,.
Koji odavna nemaju veze s Always ulošcima.
To su dani ništarenja.
Izvalin se u ležaljku i mozak se uzenira.
Da me neko priključi na EEG pokazao bi ravnu crtu.
Ništa do mene ne dopire.
Sve se od mene odbija.
Nit šta razumin
Mišta ne govorin.
Pogled se zacakli na površinu mora, klizi po njoj, pa onda zaroni do pjeskovitog dna.
Onda se trgnen i shvatin da već dugo ne dišem.
Pa se zabuljin u otok priko puta nas.
Dva dužna kilometra netaknute prirode.
Bora.
Makije .
Planike.
Milijun nijansi zelene boje.
Pa kliznen na nebo i gledan oblake.
U njima tražim oblike, znakove, poruke.
Nestanen, nema me.
Postanem jedno sa svime šta je, i poželim uvik ostat to jedno, netaknuto.
Cjelovito, svoje.
A fotoni svjetla čine čudesa.
Pa ne znan je li istina ono šta vidin sada ili ono šta san vidila prije pet minuta.

Onda me trgne kričanje galebova.
Jadni smetlari se hrane s obližnjeg deponija.
I oni i ja smo odavna zaboravili da riba obitava u moru.
Kad imam sriće, u Selu na ribarnici, dokopan se nešto srdela ili lokardi.
I to je sve.

A Stari je nekad bija trofejni ribar.
Lovija je zubace, gofove, kirnje, lignje, hobotnice.
Panulava, iša na sviću, baca mriže, parangale.
A godinama već nema ništa.
I godinama više ni ne ide na more.
Štufalo ga.
Otiša bi satima i vraća se praznih ruku.
A onda bi ga moja mater, dok je još bila živa, ubila u pojam govoreći da više ni ribu ne zna lovit.
Koče su sve pogreble po dnu.
Ostavile pustoš.

A moj ON nije čovik od ribarenja.
Je od mora.
Plivat, veslat, al na ribe nikako.
Za ovih 40 zajedničkih godina života uvatija je 2 lignje.
Koje su definitivno tile same okončat život od starosti.
Pa su se same ubile.
I uvatija je na udicu jednu ušatu.
Ta je sama napravila harakiri.

A teško mu odbit Staroga kad ga zove da bace parangal.
Tako su lani bili dva puta i svaki put uvatili po 2 lipa kila arbuna.
A kad bi to ON prepričava drugima, posta je ka i svi lovci-lažac.
Više to nisu bila dva kila ribe, nego 6-7 kila.
A arbuni, sad već dodane i škarpine, su jedva stale u kaić.
A ja dva puta skuvala ručak za nas troje i ribe nestalo.

Volim ništarenje.
Lipo i prelipo se stopit s morem i nebom i bit jedno.

28.08.2018. u 13:51 • 2 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.