Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

subota, 25.08.2018.

Prolog

Pokušavan nabrojat deset stanovnika moje Karbunara vale. Deset onih koji ovdi imaju adresu prebivališta. Koji ovdi puštaju korijenje. Nisan uspila. Zaokružin na 10. Pa san mirna. Toliko nas se rasporedilo u liniji dužoj od 2 kilometra.
Nešto prvi red do mora. Ostatak cesta dili na drugi red. Mi smo stalni. Deset skala dili nas do mora.

Moj Stari, zakoniti ON, pas Roki Blaboa i ja. Svi troje penzići. Stari u invalidskoj. On u punoj i prepunoj. Ja u prijevremenoj.
Privatizacija, na prepoznatljiv Cro način, izbacila me na ulicu ka staru krpu. A Pravni fakultet, savjestan i ažuran rad nagradili su me mirovinom od 2.000 kuna. Ali odlučili smo bit žilavi i ne dat se.

Starog je prije 2 mjeseca strefija infarkt. Ovdi, usrid ničega. Helikopterom je prebačen u Split. Preživija je tešku operaciju na otvorenom srcu, i evo ga. Poletan i živahaniji nego godinama unazad.
Čita u novinama da se Sevka opet skinila. Kaže: daj da vidin. Ja ga zezam: ni to za tvoje srce. A on meni, pa nisan operira oči. Ne bi to reka prin pet godin kad je mater bila živa. Bija je manji od makova zrna. Zato je i dobija nadimak "hrabro srce." Mater je bila alfa i omega. On se kotrlja negdi između toga. Ovisno o danima. Al nikad bija alfa. Nikad omega.

Kučerdu na lakat Stari je izgradija sam. Gradija više od 40 godin. I dalje bi on da može. To mi je poklonija. Za 300 kvadratnih metara stambenog prostora, na tri etaže, plus okućnica, triba mi cjelodnevni metloboj. Super! Jer iman samo tri proturzije diska u vratnoj kralježnici i dva u lumbalnoj. Da se mene pitalo, kuća bi imala 40 kvadrata. Al, nit me ko pita, nit me ko obadava. Kao ekstremno dobro i poslušno dite, bila sam uglavnom nevidljiva. I živila san na minimumu minimuma.

Liti iznajmljujemo dva apartmana. Čistimo i održavamo ON i ja. Ne mogu reć da se ne trudi. Al statistički, to se svede na 10% njegovog udila. I 90% moga. Sve mi je to puno. Previše. Ne mogu spavat na dvi posteje. Ne mogu pojist više nego li mogu. Ne triba mi ništa. Mogla bi živit ka asketa. Ali karte su se čudno zamišale. Ono dobro i pristojno dite od mene nije nikad naučilo reć ne. I sad sam tu di jesan. Otočka. Daleko od svega i svih.

Imamo dvi ćeri. Žive i rade u gradu.
Dođu u posjet roditeljstvu malo. Premalo. Ne ronzam. Prihvaćam. Ne bi tila ponavljat greške mojih. Kad je njihovo mišljenje bilo i moje. Neka su slobodne. Dobre i Poštene. Dovoljno da mi srce bude puno.

Kad smo ON i ja otišli u penziju, odlučili smo preselit na otok. Do daljeg. Nema ambulante, butige, pošte, banke....
Sve je od nas udaljeno 10 kilometara i više. Ovdi je sve urbano reklo zbogon. A opet, kad baciš pogled s terace i stopiš se s moren, suncen, nebon, tišinon, sa samin sobon... imaš izobilje. Nematerijalno izobilje koje ti se uvuče u srž bitka i shvatiš u trenu da si svoj na svome.

Vala mala. Ljudi malo. Sadržaja još manje. Al priča s otoka u obilju.
Bit će ih.

25.08.2018. u 16:20 • 4 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.