Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

nedjelja, 25.11.2018.

Dan uoči

Danas mi je kužina izgledala ka 24 kitchen live.
Kruv zamisila. Njega ne kupujen već dugo. Sama pečen lipog, hrustavog s koricom.
Bez onih kemijskih splačina koje nas napuhuju.
U veliku teču smotala dvadeset četiri sarme i suvo meso.
Glorijeta mi na wats up poslala ricetu za londonere. Nisan ih nikad radila.
Ona je uvik bila zadužena za slatko. Ja za slano.
A sad nas razdvojilo vrime. Kilometri. Okolnosti.
Teško mi to pada.
Al trenutno je objema tako.

Sutra mi je rođendan.
Bit će Stari i ON.
Zvala san tetu i rodicu. Doće iz Sela.
To je sve šta ovdi iman od rodbine i prijateja.
A u Gradu su bile fešte i feštavanje.
Šušur.
Al trenutno je ovdi tako.
Pomirena i nepomirena s ton činjenicon.

Još san u mislima košmarna.
Zbrajan svoje vrime.
Uspone i padove.
Mrak i svitlo.
Šta jesan i šta nisan.
Valjda uvik mislimo da smo mogli bolje i više.
I ka da je lako pomirit svoj nemir i mir.
Realizacije i razočarenja.
Potencijale i podbačaj.
Jer sam mogla dati puno više. Al drugi mi uvik bili na prvom mistu.
Kako krive postavke u mom softwareu.

Ovo su samo dani moje mračne strane.
Kriv je škoj. Izolacija. I prokleto siva južina.
Opet ništa ne vozi do Grada.
Opet odsječeni od svita.

Moje svitlo je veće od moje tame.
Oduvik je izvlačilo boji kraj.
Činilo me snažnom.
Jakon.
Borcen.
Predvodnicon.
Ženon 21.stoljeća.

Ćin grane sunce, znan da ću živnit i ponovo započet sto paralelnih stvari.
Da ću zujat ka milijun pčela.

Al ima li uspona bez pada?
Rasta bez posrtanja.
Svitla bez mraka.

Stari me obožava.
ON me neskriveno voli već četrdeset i dvi godine.
Cure kažu da imaju najbolju mamu na svitu.
Prijateji me vole i cijene.
Poznanici dobrano poštuju.

Znači da je puno toga odrađeno ispravno i uspravno.
Ljudski.

Do vraga i južina u dan prije mog Dana.
Koja mi izokrene misli.
Učini me nepametnon.
I ne svojon.

Sutra neću puvat u svićice.
Ko bi to ugasija?
Samo vatrogasci.
Puvat ću u vrime isprid sebe.
Da razmaknen oblačine i maknen ovu sivu mrenu s očiju.
Nije još uvik staračka.
Samo ona infišana.
Hvala nebesima.

Još sam ja svoja. A bit ću i više.

25.11.2018. u 15:20 • 2 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.