Tako se ponekad zalomi. Da se prostor vrime stisne. Pa se u njega uvuče pregršt svega nečega.
Stari se prihladija. Škriplje. Šmrče. Ne može on podnit više ništa. Sve mu je puno. Pa onda ni obična prehlada više ni prehlada. Nego smak svita. A ja san trpeća. I priko mire. Pa mi teško pada kmezanje kad ni potriba kmezat. Nego pit čaje, lekadol i malo prileć. Ni fibre nima. Al ka da ima 100.
Roki je opet krivo doskočija s kauča. Cvili. Stislo ga u križa. Morat ću potegnit 50 kilometara do veterinara. Da dobije injekciju. Njegovo cvilenje ne mogu podnit. Para mi utrobu. I srce. Na beštije mi je nulta tolerancija. Volin ih previše i u panici sam kad ne mogu pomoć. A nemoć njihovu ne mogu gledat.
ON je na putu za Grad. Ka pravo muško tribala san, evo deboto tri puna miseca, ga nagovarat da ide u likara. Da za smetnje koje ima se ni zafrikavat. I onda san se morala namusit. S njin ne govorit, da se udostoji nazvat i dogovorit pregled. Ostavit će ga milijun posto odma u bolnicu. I na operaciju. Bože mili, jesu li svi muški ovako teški? Tvrdoglavi i svojeglavi??
Cure su u Gradu. Priskočit će i učinit sve šta triba. A ja ću Starog ostavit ako situacija bude nalagala.
Tako se mirna vala u tren uskomešala u zraku. Ćuti se nemir i iščekivanje. Al ja san optimista. I virujen da će, najprije ON, bit ok. I da će rutinska, ako do nje dođe, proć kako triba. Da će se Roki primirit. I da će Stari pristat šmrcat za dan, dva.
Do tada moran bit pribrana. I svoja. Mislit razborito. Ne euforično i nepromišljeno. Triba niko držat ravnotežu i bit zdrav u glavi, tilu i duhu.
Nadan se samo da neće grmit. Nikad se toga nisan bojala. Al otkako je grom udrija u pod dnevnog boravka, ni mi ugodno. Al i to ću odradit ako bude tribalo. Ja san poznata ka ona šta miče svoje granice. U svin smjerovima.
Izazov je ka korak isprid mene.