Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

srijeda, 15.05.2019.

Djela, a ne riči


ON je u Gradu. Nisu mu, nakon osan dana od operacije, još skinili punte. Ostat će tamo do kraja setemane. Ja samujem. Bit sa Starin je samo brojčano ne bit sam. Funkcionira on, al sve autističniji. Dobro jutro, laku noć. I pravo ne znan šta bi još tu uvalila. Zagleda se u televiziju, pa odluta. Ispunjava križaljku pa odluka. Sve lošije spava. Al tu san bešćutna. Jer ja ne spavan cili život. Pa kad mi se žali da je u noć spava samo dvi, tri ure dođe mi ga pridavit. Jer to su moje misečne doze.

Jutos san rano prošetala Roka. I u slučajnon razgovoru, sa slučajnin čovikon u vali, saznala da je u jednu od obližnjih vala kuću kupija tamnoputi Francuz. Arap. Pa da mu je prvi susid popizdija i reka da neće crnčugu za susida. Zaledila san se. Naježila. Ja ne bi ni za živu glavu baš takvoga susida. Homofoba. Rasistu. Đubre od čovika. A kažu mi da je svaku nediju u prven redu crkve na misi. Bože mi prosti.

I onda san iskričavo odletila u kraj sedandesetih. Četvrta godina faksa. Predavanje iz najdosadnijeg predmeta, Nauka o upravi. Šćućurila san se negdi u zadnje redove da ne vidin profesora. Da on mene ne vidi. Do mene je sila Vesna. Nismo bile prijatejice. Samo poznanice iz klasične gimnazije. Pozdravi po hodnicima, razmjena skripti. Ponekad plitko ćaskanje. Ništa duboko. Ništa prisno. Vesna je bila cila zaplakana. Oči crvene. Nos nabotija. Ka da joj je sve pomrlo. Nabola san u leđa kolege isprid nas da se usprave. Da se nas dvi možemo još više sakrit.

Sve mi je ispričala. Otac joj je bija narodni heroj. Humanista do neba. Sve ljudske vridnosti je propagira na sva zvona. Bija je poznato ime i poznata faca onoga vrimena. I tako je u tom okruženju i Vesna odrasla. Tih godina smo u Gradu imali intenzivan prijem studenata iz tzv. nesvrstanih zemalja. U studenta Više pomorske, Nigerijca, zaljubila se Vesna. I on u nju. Baš su bili lipi par. Ono, baš lipi, lipi oboje. Ali, kad je njen otac dozna za tu vezu diga je barufu. Ne dolazi u obzir crnac. I sve dalje je neprepričljivo. Vesna mi je stisla ruklu ispod stola. I rekla mi, ne plačen zbog zabrane veze. Plačen zbog laži u kojoj san cili život živila i odrasla.
Djela, a ne riči.
U oba slučaja.
Nemoš ka vjernik u crkvu i mrzit ikoga.
Ne moš bit tzv. deklarativni humanist. A mrzit.
Hvala ti, Bože, da mojin venama tečeš ti. Ima mista za sve i svih.

15.05.2019. u 11:01 • 17 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.