Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

petak, 08.03.2019.

U spomen na moju najveću


Da je danas ovdi, stol bi bija pun kolača. U vazi tulipani. Koje je obožavala.
Pjevušila bi svojin slavuj glason i bila bi vesela.
Imala je dar ka Zvončica iz Petra Pana.
Prosut prah i zarazit ljude. Unit im dah euforične radosti.
Jer su živi i mogu se s njon radovat i smijat.
Nazdravit i pojist.
I slavit život, ma kako ponekad težak i naporan bija.
A njen je bija.

Prije dvadeset godina čekala san napeto, na poslu, da mi se javi.
A kako su sati odmicali, moja nervoza je rasla.
Slutila san.
A onda je nazvala svojin zvonkin glason i rekla: nalaz mi je pozitivan, iman rak.
Al sad san gladna ka vuk. Iden zgrijat fažol, obidovat, pa ti se javin.
Kada san popodne došla kod nje, ona je na stolu imala više od pola potrebnih nalaza za predstojeću operaciju.
Bila je zmaj. Jaka. Snažna. Odvažna. Neustrašiva.
Na svaka vrata Poliklinike je rekla da joj je to zadnji nalaz koji joj triba za operaciju.
I da će čekat red taman do ponoći.
Znala je šarmirat i dobit šta je tila.
Uvik.
Za tri dana je imala sve nalaze.
I usput se sprijateljila s pola likara.
Bez veza i poznanstava.
Moja mama, junak.

Prošla je ta operacija. Dojka, parcijalno.
Masa zračenja.
Pa sedan godina kasnije cila dojka.
Pa osan godina posli, pluća i sve šta je bilo obuhvaćeno.
U međuvremenu je živila sto paralelnih života, htijući sve.
Živila je, ni dana u sumnji.
Da će bit ona ta koja je jača i snažnija.
Prava vjernica u Život.

Nijedan kućni posal nije ostavila.
A živila je ovdi, u vali.
U kući na tri kata, koju je tribalo održavat i bakčat se s gostima.
Iza njih čistit i prat.
A ja san radila i živila u Gradu. I slabo mogla dolazit i participirat.
Nije ni tražila.
Sve je tila i mogla sama.

Zadnji miseci su bili na relaciji bolnica, stan.
Bili su kod mene. Ona i Stari.
Ja san in jedino dite.

Sve san joj podredila.
Bila je mojih 24 sata.
Po cile dane u bolnici.
Priključena na sve šta se priključit dalo.
A ona je pivala.
Satima.
I deset dana prije .
I pet dana prije.
I tri dana prije.
Nije mogla disat.
Nije mogla gutat.
Al pivat je tila i mogla.
I na sam dan me tirala doma, htijući me poštedit samog kraja.
Raspadala se.
Al ni jauknula nije.
Masa tablete za bolove. Flasteri morfija. Infuzije.
Sve je dobivala.
Iz očiju je vrištala bol.
Al glasa pustila nije.
Moja kraljica.
Heroina.
Žena nadasve.
Jaka, najjača koju sam ikada srela ili upoznala.
I koju ću ikada sresti.
Moja mama.

Otišla je.
I ostavila mi zagonetan osmjeh Mona Lise.
Osmjeh mira i spokoja.
I poruke.

Šest miseci posli, na pazaru me zaustavila žena.
Poznata, al se nisan na prvu sitila.
Glavna sestra s pulmologije.
Kaže da se sve sestre sićaju moje mame i mene.
Da je svaki dan spominju.
Da nikad take žene na odjelu nije bilo.
Žene koja je sve stoički otrpila.
Nikad išta tražila
Nikad kukala.
Nikad zazivala smrt.
Jer ona je bila ŽIVOT.

Volila je ovaj praznik.
Dan žena.
Uvik je bila glavna u društvu, al na ovi dan nekako posebno glavna.
Bučna i grlata.
Zajebantica na svoj i tuđi račun.
Bomba društvenosti.

Neman tulipane.
U vali iman šta iman.
U sisida san ubrala mimoze.
Stoje u vazi, na stolu.
I podsjećaju me kako san dobila najveći dar moje mame.
Bit jaka i snažna žena.
I odvažna.
Hvala ti, mama.
I sretan ti, Dan žena.

08.03.2019. u 14:24 • 17 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.