Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

nedjelja, 10.03.2019.

Nedilje ti!


Vala ne poznaje dane i datume. Briga nju je li srida ili nedija.
Ona zna šta joj triba. Lipo vrime. Grubo vrime. Mezzo vrime.
I ka svako vrime, da ga iskoristiš šta boje.

E, pa danas je mezzo vrime. Ni posebno lipo, ni posebno grubo.
Ni ladno. Ni toplo.
Vrime koje teče.
I triba ga ispunit životon. Ili neživoton. Kako ko od nas troje bira.

Stari se digne u devet ipo. Čeka ga doručak. I onda do navečer uglavnon zuji da cili dan prođe.
Da može opet ić leć.
I reć samon sebi da mu je proša još jedan dan.
Eto, tako on živi starost.
Pročeprka po vrtlu. Izguli travke. Malo prošeta. I to je to.
Nema više ni sjene od onoga šta je nekada bija.
Samo žaljenje šta je star i nemoćan.
I šta mu izmiče iz ruku i nogu ono šta mu još pri zdravoj pameti pada na um.
I šta bi tija. A ne može.

Ja bi tila da je življi.
Životniji.
Zbog njega smo iz Grada preselili u valu.
Istina, uzimamo od nje sve šta nan je drago i lipo, pa se rič žrtvovanje ipak ublažava na minimum.
Stalno smo s njim.
Ima svu brigu i pažnju.
Al za badava.
Živ je u tilu.
A duh mu je već pokojni.
Ne misli da je blagoslov dočekat velike godine.
Jer mnogi moji dragi prijateji to nisu. Ni izbliza.
Njemu su godine pokora.
Pa čak i kad ima sve šta bi stari čovik moga poželit i imat.

Ja bi tila da je i zahvalniji.
Ne meni. Ne nama.
Nego životu.
Gledan tetu, njegovu sestru, godinu mlađa.
O, Bože, ona je vrelo života.
Pregrmila najteže bolesti, terapije.
Sve je boli, ali ona će nadživit i vlastiti život.
Bez kukanja, bez ajmekanja. I njanjenja, kako mi ovdi rečemo.
Koliko radosti od nje svako jutro.
Svaki dan.
Svaki odlazak u poje.
Sadnja. Obrađivanje zemje. Branje. Darivanje plodova.
Svi je volimo.
Lako je volit, mi smo obitelj.
Ali nju voli cilo Selo.

Ja san više na mater.
Življa. Veselija.
A teško je bit taki kad imaš stalno uza se nekoga ko te usisava u vir vlastite negacije lipote trena.
Jer još smo tu.
Relativno svi dobrog zdravlja.
Na okupu.
Ne fali nan ničega.
Osin mladosti koju bi Stari ponovo.
A ja na svoju prohujalu gledan s jubavju i poštovanjen.

Na dane me uznemiri.
Zađe zlovoljon u moj energetski prostor i kontaminira ga.
Al, u pravilu se ne dan.
Volin život.
I svaki dan u koji utrpan sve šta mi pita.

Samo ON vodi evidenciju o danima.
Pita šta će za ručak.
Kaže, nedilje ti, danas nešto lipše.
Pa eto, njima mesna rolada punjena šunkon, siron, jajima i senfon.
I kumpiri.
Sve iz škrovade.
Sinoć san in napravila i krempite.
Meni raščika i dvi štrukle od jučer.

Eto, nedilje in, imat će i ON i Stari lipi obid.
Posli nek se frigaju.
Iman ja svoje planove za danas.
Ništa mi neće ovi dan pokvarit.
Vrime je mezzo, ma meni su baterije na full.

10.03.2019. u 11:42 • 15 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.