Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

petak, 15.03.2019.

Odake se čisti riba?


Škovace se približava najatraktivnijim valama Sela. Kako mojoj tako i drugin lipin valama.
Već desetljećima. I svo to vrime niko ni zuc.
Pa je onda Svitska banka deponij pripoznala ka crnu točku na Jadranskom moru i odrišila kesu.
Odlučila iskrcat lipe šolde da se deponij sanira i zatvori.
I čovik bi reka, super, napokon.
Ali, ali, ali.

Svaka blagajna ima oko sebe one sa velikin i malin apetiton.
Pa se malo kapne na sanaciju, a malo u svoj takujin.
I umisto da se brdo od smrada zatvara, džeparoši krenuli u otkup privatne zemje i otvorili novi deponij. Danas ionako najunosniji posal.
I to na isten mistu koje Svitska banka planira svojin novcen zatvorit.
Banka je svitska, ma naš čovik je iznad svita.
Ne rodilo šta ne može.
Nesvanilo šta ne bi izokrenija, izopačija, zamutija, privesla, zavida, privarija, ukrea, primaza.

Pa je pokrenuta građanska inicijativa.
ON i ja se uključili. I veliki zalogaj potegnili.
Dopisi, mailovi, mediji, sastanci, planovi. Sve po PS.
A anarhišta koliko ti srce pita. Onih šta ne znaju ni šta bi, ni di bi.
Samo da in je galamit. Da ih se čuje.
Pa krenu od Markovih konaka, priko Tita, Tuđmana i završe na danas.
A ništa rekli nisu. Najglasniji. A kad triba u prvi red, ni ih ni za ćut, ni za vidit.
Paštroć živi.
Judi za sva vrimena.
Kako vitar puše.
A puše.
I nosi grubi miris ljudskoga nemara i nebrige.
Onih, kojima svit započinje i završava na mistu di in stanuje takujin.

Ja san mislila da škovace svima jednako smrde.
Ma krivo san mislila.
Onima koji u Selu vladaju, i koji otvaraju novi deponij na mistu starega, koji bi se uzgred rečeno triba sanirat i zatvorit, ne smrdi ništa.
Onima koji su u oporbi, smrdi.
A ja nisan ni vlast, ni oporba.
Ja san humanista. Ekološki osvištena otkako znan za sebe.
Jer jedino to ima uvik iste vridnote, bez obzira kako se minjaju boje na bandiri.
Ili na Markoven trgu.

Pa se mislin ko tu koga zajebaje i doklen tako.
Ovi šta ništa ne ćute, jer in je nos začepjen, kažu da ih mi rušimo.
Mi, kojima škovace deboto dolazi do prid kuću, vrištimo.
Pridlažemo lokaciju koja je dobra za svih. Za cili otok. Za turizam, za goste, za punjenje blagajne od svih mista na škoju. Koja je dobra za sve jude i za dicu koja će doć i škoj baštiniti.
Al džaba.
Vlast je vlast.
I kad oni rećedu da škovace ne smrdi, to je amen.
A u dokumentima stoji koliko je toga istreseno u zadnjih 40 godin i od tog nepoznata količina opasnog otpada. A ispod škovaca vodocrpilišta, poja di judi uzgajaju stoljećima masline, lozu, kumpire, smokve, zeje, pome. A tlo porozno.
I borba traje.
Šanse za pravdu su male.
Ma za pravo velike.
Jer jedno i drugo nikad ni bilo isto.
Ja to dobro znan.
Završila pravo misleći dilit pravdu.
A kad ono...čudesa.
Pravo smrdi ka kuga.
Pravda blišći od čistoće.
I čovik bi naivno reka da je sve jasno ka cakal.
Ma ni.
Mutne vode dobro prohode oduvik!

15.03.2019. u 15:47 • 12 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.