Lipo vrime me zaludilo.
Uvatila me manija čišćenja kuće, bacanja svih viškova i sređivanja vrtla.
A sve to zalogaj ka od King Konga.
Preveliko, preglomazno i ništa posal od jednog dana.
Kad se uvatin metle to je metloboj od boja.
A počele su i bljakave gusjenice od borova prelca.
Svako malo metri njihovih kolona. A ja se grašen i grašen.
Cila san na crvene fleke. I tome sad nema kraja do petog miseca.
Svaki put kad me uvati ovaka ludavica iskrcan iz kuće masu kesa.
Šta san starija sve mi manje triba.
A sve više od potrebitog me zamara. I guši prostor. I mene.
Već sam danima u kratke rukave. Stari me ne može ni pogledat.
On i dalje ka da je u Sibiru. Kad mu je smjena robe malo je jedna makina za njega.
A kako i ne bi.
Donja majca, pa tri duga rukava, pa jaketa za po kući i za vani.
Niti je svlači, nit navlači.
Onda duge šotobrage, termo bičve i debele rebe.
Pa vječna kapa.
I uvik usukan.
Ka đemper pran na 90°.
A Njemu je lipo vrime dalo na izbivanje iz kuće.
Svaki dan 30 km aktivnosti.
Trčanja, hodanja, veslanja.
Neće proć još koji dan i eto ga u moru.
Čudin se da već nije.
Jedino mi se Roki pari normalan.
Nakon kilometarskih šetnji daj mu pojist, popit i eto ga na kauču, krevetu ili u krilu.
Taj je maratonac u spavanju.
I hrče ka stari čovik.
Fućka se njemu šta Mađarska mora nema.
On je najsritniji pas na svitu.
Ja nastavjan zujat po kući.
Danas vrlo happy.
Ponovno mi je doša internet.
Nakon šta je već doša i otiša.
Naj ga volin od svega u vali.
Neka je sve u njoj lipo i bajkovito, ništa mu nije ni do kolina.
Samo da mi ostane duže od one: svakog gosta, tri dana dosta.