Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

utorak, 05.11.2019.

Pokajanje


foto:otočka
Danas nisam dobro. Sama sebi nisam dobro. Zbog kvarnosti ljudske duše koja olako zgriši.
Tri miseca imam istu terapeutkinju. Odličnu. Navikla se na nju. Na njen način rada. Ona od početka upoznata s problemom ramena. Sve med i mliko. Napredovala.

Ali, sistematizacija posla ih svako malo seli na druge katove. Druge poslove. Drugi profil rada. I tako, ode moja na odjel nepokretnih bolesnika. Ja dobila drugu.
Ona meni nova. Ja njoj nova.
Prvi dan je proša slindravo. Rekli bi mi ovdi, ni pirka, ni kanjac. Više san radila sama nego s njon.
A i ono šta je istezala ruku i rame je bilo ajme. Kod mene terapija bez boli znači nikakva terapija. Stagnacija.
I taka je bila jučer.

Ja pokisla i potonula. Uvukla se use. Ronzala. Govorila o razlici pristupa poslu. Ono, kad radiš sa svrhon da pomognoš. I kad radiš da odradiš dan. S prston u uvu.
Eto, taka san bila jučer. Zlo.
Stalno se pitala oću li sad ostat na po puta. Pa tako mogu i sama doma vježbat. A to onda znači da se moran pomirit da više nikad neću moć dignit ruku i dotaknit vrh glave. Kamo li išta više.

I otišla danas bezvoljna. Preispitivala svrhu i razlog nastavka terapije.

A ona me na ulazu srdačno pozdravila. Osmjeh od uva do uva.
Pitala kako san? Boli li?
I krenile mi. Najprije lagano. A onda na jednu vježbu ostala ona šokirana.
Pa vama je vanjska rotacija mrtva. Uopće ne reagirate.
Samo san slegnila ramenima.

Aaaaa, to mi moramo popravit, rekla je. I udrila po istezanju. Opet nisan suzi dala na oko. Trpila, jer tako mora bit. Bez boli nema većeg pokreta ruke.
A ona se sva predala. Bit će to dobro, govorila je. Puno rada i vježbe, al dovest ćemo mi to u red.

A u meni sram. Nelagoda.
To je ona ista žena na koju sam jučer bila ljuta. Mislila da je od onih koji pristupaju poslu da in prođe vrime. Sram i nelagoda mi i dok ovo pišem. Ništa nije onako kako se čini. I sa ovako puno godina i iskustva falila san samo zbog jednog jedinog sata koji je bio ispod mojih očekivanja.

Milijun puta sam joj zahvalila šta radimo na drugoj fazi rekuperavanja.
Žestoko i udarnički.
Rastale smo se s osmjehon. Prebacila mi je ruku priko ramena i rekla: katkada pješačimo dugon stazon da bi prešli kratak put. Ne brinite. Strpljenje i rad. Uzvratila san joj stiskon ruke i suzon pokajnicon u kraju oka.
Bit će ovo dobra tura terapije.
Dobra, dobra.

05.11.2019. u 14:39 • 19 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.