Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

nedjelja, 10.11.2019.

Idemo dalje


foto: otočka

Kad živiš na kopnu sve su udaljenosti relativno male.
Kad si škojar, onda su sve destinacije apsolutno daleke. Opcija je da se to mora prihvatit.
I tako živit.
U petak je opet bila južina i ništa na moru ni vozilo. Tako nan je ostala opcija auton okolo.
Iz Vale u Korčulu.
Pa trajekton do Orebića.
Pa auton do Trpnja.
Pa trajekton do Ploča.
Pa auton do Splita.
A kad smo došli doma ON kaže, ja bi prilega. Muko moja, di ćeš prileć. Imamo odradit sve po spisku. I sve mora stat u dan ipo. U nediju se triba vratit istin puten nazad. Od ponediljka ponovo terapija za rame. A Starom nisan ostavila višak tećica za podgrijavat. Dakle, nema opcija. Diži se i pokret!!!

I bome smo lipo sve odradili. Pokupovali šta na otoku nema.
Našli se prijateljima. Ispili kava i kava. Razminili ljubav. Pozivnice za vinčanje. I nadu da ćemo se uskoro vratit za stalno.
I bit više skupa. Nadoknadit sve ove godine.
Ka u seriji Prijateji.

A onda je centralni događaj bilo upoznavanje roditelja. Od budućeg zeta.
Divna večera.
Predivno druženje.
Tako dragi ljudi.
Prebiranje misli o susretu mami nan oboma osmjeh na lice.
Srca nan puna.
Eto, nikad ni kasno za širit krug dobrote.
Ljubavi.
Dobrohotnosti
I prijateljstva.

Vala nas dočekala u smiraju. Ka da se uskladila s našin dušama.
Niko na svitu ne može platit mir.
Kad se želudac ne grči.
Srce ne kuca ubrzano.
A nepoznata neizvjesnost ne da sna, ni spokoja.

Možemo odahnit.
Sve se lipo posložilo.

10.11.2019. u 15:37 • 19 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.