Na blagdan Svih svetih ja sam bila via Split.
Mlađa se udaje u dvanaesti misec. Kad me pozove, ka help desk, ja odma letin. Lipo smo se podružile. Izjubile. I sve smo planirano odradile.
ON je osta sa Starim. Zgrijat tećice , dat će mu jist, kontrolirat jel popija pirule. I nadzirat sve potencijalne radnje koje bi nam mogle dodatno otežat život. Dođe mi ga proglasit svetin kako mi je dobar.
Tako san ja na vikend krenila posve mirna.
Naravno, odma je bilo upitno oće li taj dan išta vozit, jer je krenilo s vitron.
Sve već viđeno. Kad si škojar i kad dani krenu hrlit ka zimi, nikad nisi siguran da ćeš igdi stić. Malo vitra, al ne onoga iz političkog miljea, i eto belaja.
Probili se katamaranom. Jedva. Dilili su kesice za riganje. Meni ne škodi. Hvala nebesima. Ja san stara morska vučica. Izvadila još i sendvič. Smazala. Pa zatvorila oči. I uranjala i izranjala ka da san sama katamaran. Dovelo mi mozak u alfa stanje. Nisan ni ćutila da smo stigli. Moja prelipa Riva. Moj lipi Split.
A onda se u gradu probudile emocije. Pripadanja mistu di san odrasla, školovala se, zasnovala obitelj, podigla dicu i dočekala penziju. Upijala svitla grada, vrevu i kaos od prometa. Al ništa mi ni smetalo. Zaželila se šušura.
Srce mi se namirilo. U dva dana koliko je stalo.
Dotakla drage na Lovrincu. Kupila mir s upaljenon svićon i buketon cvića.
I prepunila dušu sa živima koji mi život čine lipin i bogatin. Ljubav diteta i prijatelja su neprocjenjivi.
E, onda se opet triba vratit ne škoj. Pomorski promet na srednjen Jadranu obustavjen. Zadnji čas zoven i kažu da će trajekt ipak isplovit. Tri mučna sata gledat ljude kojima škodi plovidba. Dižu se i posrću. Izlaze na zrak. Bude in na palubi lakše. A ja pročitala skriptu kako se rade ekološki sapuni. Krećen sa novin hobijem. U epicentru eko flore dat ću si malo kreativnog oduška.
Vesela, jer san dotakla mir škoja.
I ne znan kako ću pomirit ove dvi u sebi.
Nemir i mir.