Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

utorak, 11.12.2018.

Ministarstvo međugeneracijske solidarnosti

Suživot dvi generacije nije nikad lak.
Nimalo.
Osin u bajkama.

A ja san dugo godina suživila tri generacije.
ON i ja.
Naše dvi čeri.
Svekar i svekrva.

Onda u drugon činu.
ON i ja.
I Stari.

Bija je i period kad smo, tako reći, živili sami.
U stanu mojih roditelja.
Mogli smo se volit kad smo tili.
Mogli smo ratovat kad smo tili.
Mogli smo se tolerirat kako smo tili.
I gradit suživot mladih ljudi, kako smo tili.

Stari je slabo dolazija u Grad,
Kad je otiša u penziju, gradnja kuće u Karbunari postalo je njegovo SVE.

A mater bi dolazila često.
Uglavnon zbog likara.
I taka kaka je bila, odma bi prominila strukturu naše male zajednice.
Njena je morala bit prva i zadnja.
U sve se "razumila."
I bila je istovremeno sva zanimanja.

A mi bi se pokunjili.
ON bi se maksimalno vrtija po sportu.
Bilo ga je po svin dvoranama.
A ja san odrađivala većinu trpjenja i strpjenstva.

U međuvremenu bi se uspili i pogubiti.
Nesta bi onaj živi kontakt.
Jer za stolon je mater diktirala temu, stavove i zaključke.
Od općih do sveopćih.
Drugačije mišljenje od njenog nije bila prihvatljiva norma.

Kad je Starija krenila u školu preselili smo kod njegovih.
Škola joj je bila na dohvat oka.
Bez prelaženja velikih cesta
Kakav mir i spokoj.
I roditeljsko olakšanje.

Računali smo, a računali smo krivo, kako niko na svitu ne može volit i čuvat dicu ka baba i dida.
Dica su uvik na prvon mistu.
Za njih dat sve.

A onda bi mi rekli NE, a baba i dida DA.
I obrnuto.
Balans vrednota je postao fleksibilan.

A tako to ne ide.
Jer dobro je uvik dobro.
Loše je uvik loše.
Nema kalkuliranja.

Ako bi ON maka pjat isprid sebe, uletila bi svekrva, isto ka i moja mater i rekla bi, di će njen sin /zet prat pjate pored nas žena.

Bili smo nezreli i financijski slabo potkoženi da smo mogli ić u podstanrstvo i vodit svoj život.
Ili ić u kupnju stana.
Bili smo prosječna obitelj koja je živila od prvog do prvog.
Bez mogućnosti stvaranja zaliha.

Imala su dica brdo lipih trenutaka sa babon i didom.
Imali smo ih i mi.
I svi zajedno.
Samo šta je cijena bila visoka.
Sloboda.

Danas o tome pametujen jer tada nisan.


A onda san ja dobila stan od Starog, kad je mama umrla.
Jer on iz Karbunare nije imao namjeru odlazit u Grad.

Odma san ga prepisala na Stariju.
Neka ima svoj život.
Svoju slobodu.
Našu bezuvjetnu ljubav.
I mi njenu.

Mi smo ostali živit u stanu njegovih.
I nakon njihove smrti.

A kad je i ON otiša u penziju, mi se preselili u valu.

I stan darovali Mlađoj.
Neka ima svoj život.
Svoju slobodu.
Našu bezuvjetnu ljubav.
I mi njenu.

Imali smo sreću da su nan roditelji imali stanove.
Koje su dobili u ono vrime socijalizma, kad i većina ljudi nakon dugih lista čekanja i puno godina staža.
I da su ih otkupili po uvjetima koji su in za života bili ponuđeni.
Ka i svima drugima.

Mi te stanove nismo komercijalizirali.
Dobili ih.
I proslijedili.
Dali smo ih najdražima.
Našin čerama.

A mi smo u vali.
Ponovo u suživotu.
Sa Starim.

Milijun situacija koje bi tili, a ne ide.
Od banalnih.
Mi bi prozor otvorili.
Stari bi ga zatvorija.
Ja bi da se okupa.
On ne bi.
Izvadin mu čistu i pristojnu robu.
On oće štrace.
Ja mislin da je 25° u dnevnon dosta.
On misli da je i 30° malo.
Ja bi da i Stari participira bar malo u troškovima suživota i režija.
A Stari neda ništa.
Ja bi seriju.
ON bi film.
Stari bi politiku

ON onda ode u sobu.
Gledat šta oće.
Stari ostaje na svojim postavkama: užgani dnevni boravak i program .
Po njegovom izboru.
Ja i dalje neslobodna.

U kući od 300 kvadrata.

Svašta bi danas drugačije.
Ka pravi general posli bitke.



11.12.2018. u 11:03 • 4 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.