Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

subota, 22.12.2018.

Nedovršena priča

Gren se ošišat u Selo. Reka je Stari.
Da ti buden šestan na Božić.
I odveja se auton.

ON je popija kavu i reka da ide prošetat Roka.
Meni se parilo da je više Njemu tribalo prošetat sebe.
Nego pasa.
I otišli su.

A ja san se zakaputala u deku i sila na teracu.
Sa čikaron topleg čaja od mažurane.
Iz vrtla.

I parilo mi se ka da na tren ćutin u zraku neku toplinu.
Milostivost.
Čeznutljivost.
I sitila se, u ovo posebno vrime, mojih NJIH.

Mojih prelipih dana volontiranja.
U Samaritancu.
Di borave najpotrebitiji od najpotrebitijih.

Tih dana mi je posebno pitalo ponovno se negdi uključit.
Ali ovega puta je tribalo biti nešto posebno duboko.
Posebno zahtjevno.
Posebno teško.
A nisan znala šta.

Glorijeta me nazvala i rekla, brzo uključi prvi program.
I uvatila san zadnje minute nekog dokumentarca.
Mladi volonetri iz Španjolske.
Sa onima koji ne mogu ništa.
Sa onima koji ne znaju ništa.
Sa onima do kojih ne dopire ništa.

Nazvala Glorijetu i rekla joj: TO je TO.

Već sutradan san, s posla, obavila razgovor s ravnateljicon.
Rekla je, dođite na razgovor.
I došla san najbrže šta san mogla.

Uru vrimena propitivanja o meni.
Ko san.
Šta san.
Šta radin.
Di radin.
Obiteljska geneza.

I kad je taj dio odrađen krenili smo u obilazak .

Dva kata čiste potrebitosti.
Ništa na NjIMA nije bilo na svon mistu.
Odsutni u umu.
Nepokretni u tilu.
Najpotrebitiji.

Rekla san da bi pomagala hranit ih.
Njih koji nemaju ni refleks gutanja.
I ja, koja san odrasla u paperju čistoće.
I gadljiva na sve i svašta.

Al kad si zreo za neke dosege, rušiš vlastite granice i rasteš.
I prerasteš sebe i svoje gabarite izvana i iznutra.

Par dana san ih samo obilazila po sobama.
Trudila se upantit 36 imena.
Sagledat potrebitost i nemoć svakog od njih.

I kad se želudac presta grčit, krenula je bajka mog života.
Najsvetiji dani moga života.
Život iznad života.

Mjeseci u kojima se ljubav izlivala u potocima.

Koliko li sam ih samo grlila.
Koliko ljubila.
Koliko volila.
Koliko mazila.
Koliko im tepala.

Koliko suza radosnica isplakala.
Koliko suza spoznaje isplakala.

Hranila ih s beskrajnim strpljenjem.
A srce mi bilo prepuno.
Ko cvrčak sam se nadimala iznutra.
A iz očiju mi se rasplinjivala radost sama.

Svih sam upoznala.
Svih dotakla.
Svi mene dotakli.
Svi me promijenili.
Svi me nadogradili.
Svi me darovali.
Svi me pustili u prostore čiste i apsolutne ljubavi.
Di caruje sam bitak.

I bila sam zahvaćena vihorom spoznaje iskonske dubine emocije.
Koja otvara vrata i do onih do kojih ništa ne dopire.

Ja sam davala dio sebe.
A oni su meni podarili sebe cijele.

Bili su to mjeseci mog boravka u Sretnogradu.
Bili su to mjeseci neponovljivih lekcija života.
Bilo je to moje resetiranje.
I iskorak u nove dimenzije duhovnosti.
Čvrsto utemeljene u čovjeku.
Ovdi i sada.
A ne tamo i posli.

U to vrime i mama je umirala.
Potrebita.
A ja san snagu za bit oko nje crpila od MOJIH voljenih.
Najpotrebitijih.

I onda sam morala otić.
Preselila se u valu.
Starome.

A Samaritanci mi ostali u srcu.
U krvotoku.
U životu.
U ovisnosti o Njima.

Čim se opet preselin u Grad, vraćan in se.
To je još uvik nedovršena priča.

Jer tamo se dam.
Zato i dobijen puno.
Iskonske ljubavi.
Lišene ega .
Jer ego se u tim hodnicima odavna upokojio.

Tu zalaze samo oni koji su imali sriću, dar i milost bit otkriveni silnoj potribi.
I koji su u danom periodu života mogli toj potribi uzvratit.

Sjećanje na NJIH je moj Božić.

22.12.2018. u 15:40 • 7 KomentaraPrint#^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.