Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

nedjelja, 09.12.2018.

Kum

Kum čeka operaciju melanoma.
A mene otočna razdaljina ubija.
Ka da bi sve bilo lakše, bezbolnije i manje opasno da sam u Gradu.
Uz njega i moju Nadu.
Moje anđeoske prijatelje.
Tako osjećan.

Ali virujen da će sve biti dobro. Ono, baš virujen.
Nadan se.
I silno želin.

Poznajemo se od moje sedamnaeste godine.
Tako sam oduvik zamišljala svog brata.
Da sam ga, kojon srićon, imala.

Bili smo uhodani zafrkanti.
Međusobno i u društvu.
Podbadali se navijački.
Tko će koga više puta preveslat.
On je vodija.
Premoćno.

Al osveta je trebala bit slatka.

Nada i Kum su nakon prve djevojčice čekali drugo dite.
Osim sina, ništa drugo nije dolazilo u obzir.
Ha, ha, tako je Kum očekivao.

U to davno, naše vrime, na ultrazvuku nisu govorili spol.
To je bila, u svakon slučaju, radosna vijest činon rođenja.
Kinder surprise.

A Nada je već nekoliko dana bila prenila trudnoću.
I svi smo stalno zvali na telefon.
Nestrpljivi.
Dosadni.
I istovremeno radosni u iščekivanju.

Onda je sam vrag uša u mene.
Došla san na posal i rekla kolegici da nazove Kumovu radionicu.
Da traži njega i predstavi se ka sestra Bebić.
On neće posumnjat, jer je Nada inače radila u bolnici ka medicinska sestra.

A ja san sve slušala na drugi telefon.
I sve se zbilo kako san i predvidila.

Na kumovu poslu telefon je diga kolega.
A na spomen rodilišta i sestre Bebić, kum je dotrča, preuzeja slušalicu, a moja kolegica ga je vrlo profesionalno obavijestila da je dobija sina.
Da je sve ok prošlo.
I da je Nada dobro.

Bilo je predviljivo da će mi telefon na poslu zazvonit odma.
I da će mi sav radostan javit radosnu vijest.
Jer, ipak, bili smo najbolji prijateji.
Mobiteli tada nisu postojali.

Prvo mu kao nisan virovala.
Da ko će njemu napravit sina.
Da me sigurno manta.
Onda san čestitala.
Srčano!

A on je onda krenija telefonon obavještavat rodbinu diljen naše bivše Juge.
I tetu u Pariz.
A kad se tija javit doma, bilo je stalno zauzeto.
Očekivano.
Svi su zvali njegove roditelje za čestitanje.

Dok se jednon prijatelju ipak nije posrećilo da dobije kućni broj.
I čestita Nadi, koja je digla slušalicu, šta su dobili sina.
Ali, netom kad je to izustija, shvatija je da bi Nada trebala bit u rodilištu.
Nikako doma.

I odmotalo se.
Da je Kum zglajza.
Debelo i preko mire.

Svi su ga poznavali ka velikog zajebanta.
Koji je ovoga puta prekrdašija.
Tako su svi zaključili.

Naravno.
U međuvremenu je već počastija i svoju cilu radionu.

Vrlo brzo se klupko odmotalo.
Ponovo me nazvao.
Pokunjen i snužden.
Priznala san.
Sve je krenilo od mene.

Njegovi roditelji , koji su me obožavali, naljutili su se.
Nada se ne zna naljutiti. Ali pogodila ju je cila strka.
Nije pomoglo šta san odma popodne otišla kod njih doma i izvinila se.
Sve je trebala bit međusobna uhodana zajebancija.
I neko poravnanje naših zafrkancija.

Al nije to bila ta prilika.
Kasno san došla pameti.

Osjećala san se zgaženo.
Dolazilo mi je u glavu da Nada ima tek rodit.
I fućkalo mi se oće bit sin ili ćer.
Samo da prođe dobro po nju i dite.
Nisan od muke izlazila iz kuće.
Nisan od straha disala.
Glođala se i grizla.
Imala san i zašto.

Dan poslije, u pet popodne, mi je zazvonija telefon.
Bija je Kum.

I reka je, neka san ljut na tebe, opet ti prvoj javjan.
Dobija san sina.
A ja san mu odgovorila, da šta on to meni sada govori, kada san ja to njemu već javila jučer.

I posla je rodbini telegram: ono šta san van javija jučer, nije bila istina jučer, nego je istina tek danas.

Od tada su prošle godine i godine.
I svaku godinu to iznova prepričavamo.
I smijemo se.

Iako mi tada, davnih godina unazad, nije bilo do smija.
Bilo je preko svake mire.
Priznajem.
A i Kum više nije u zafrkancijama vodija uvjerljivo.
Bila san,dapače, u sportskom žargonu rečeno, u vodstvu.

Više od četrdeset godina prijateljujemo.
Iako je to preslaba i premlaka riječ za naš odnos.
Za postojani u ljubavi.
Dijeljenje sebe.
Razumijevanje.
Voljenje.
Potporu.

Kum čeka operaciju melanoma.
Sada se šali na račun svoje bolesti.
Provocira crnjacima.
Strah prikriva budalaštinama.

Ka i ja.
Svoj strah za njega.
I njegov za njega.
Sad mu opet pritim da ne izaziva.
Jer zaista zna s kin ima posla.

A moj anđeo od Nade samo moli da ne bude opet kolateralna žrtva naših nepodopština.

Sutra in kčer, moja voljena Maja, slavi 36.rođendan.
A Sin je navršija 34.

Onaj, kojeg sam navijestila 24 sata ranije.

09.12.2018. u 13:04 • 3 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.