Dnevnik jedne otočke https://blog.dnevnik.hr/karbunara

petak, 14.12.2018.

Vremeplov

Imala san sedamnaest godin kad su otac i mater odlučili većin dilom bit u Karbunari.
Gradili kuću.
Posve sami.
A u Gradu bili sve manje.

Ja san bila treći razred klasične gimnazije.
I počela san već tada učit brinit o sebi.

Najprin izlazit na kraj sa ono malo mižerije šta bi dobila za preživit.
Naučila kuvat.
Držat kuću urednon.
Bit u skuli dobra.
I nikad, baš nikad nisan ostala vani duže nego li san imala dozvolu od roditeljstva.
Do devet uri navečer.
A do kraja fakulteta san imala izlaz do deset.
U minutu bi bila doma.

Danas je to smišno.
Ali tada se to poštovalo.
Ka amen.

Mater bi svraćala u Grad na par dana.
Na kontrole u likara.
I bit sa menom .

A onda se vraćala u valu.
Nosit blokete, zidat,pituravat.
Sve, baš sve su ona i Stari izgradili sami .
Svojin rukama.
Bez cente kredita.
Sa jednon penzijon.

A ja u Gradu .
Režije.
Hrana
Studiranje.
Činila san gimnastiku sa pinezima koji su bili moj dil.
Usput radila priko student servisa .
Rad u plasteniku.
Čišćenje novogradnji.
Šta god.
Sve je bilo dobro došlo.
Uspila sebi platit auto školu.
Kupit neke krpice.
Minimalno kozmetike.
Bila je to škola života.
I dobro odrađen posal.

A ako mi je bilo teško ili san bila bolesna, nikad in to ne bi javjala.
Posli san se tako ponašala i u svim narednin godinama.
I kad san se udala.
I kad san rodila dvi prelipe čeri.

Sritna okolnost je bila da ni bilo mobitela.
A njima u vali ni bilo ni telefona.
Tek kad bi išli u Selo, u spizu, javili bi mi se sa pošte.
Jedan put u setemani.

A kad su dobili telefon san nagrabusila.
Onda je mater zvala sto puta na dan.
Šta ona kuva.
Šta ja kuvan.
Šta rade susidi.
Šta je sa mojin prijatejima.
Šta radi ON.
Di je.
Pomaže li mi po kući.
Zašto nisan stroža prema dici.
Malo okrpit moju svekrvu.
Pa rodbinu od Starog.
Pa Starog.
Pa onda bi izredala sve bolesti.
Pa referat o mačkama.
O ulovljnoj ribi.
O vrimenu.
Ili nevrimenu.

I tako stalno.

Ona je imala beskonačno vrime na raspolaganju.
I bila željna mene.
A ja san imala posal.
Imala stare roditelje od Njega.
Dvoje dice.
Posla na poslu.
Posla priko glave doma.

Puno puta san slušala priko uva,
Ili s telefonon pritisnutog ramenom na uvo.
Dok bi obavljala druge poslove.
A kad su došli telefoni di se moga vidit broj, znala san se i ne javit.
Jednostavno nisan stizala.
I nisan imala ni živaca slušat stvari koje su mi tada bile višak.
U stisci s vremenom

Mene bi stisla leđa.
Bila bi nepokretna.
Tjednima.
Ili bi bila u gripi.
Ili bilo šta.
Sa menom, dicom ili Njim.
Ja im nikad ne bi rekla.
Tako mi je bilo lakše.
Jer bi me nerviralo stalno zivkanje jesan li bolje.
Ili mogući dolazak u Grad i briga o meni.

U stanu u kojen nas je već bilo šestero.
Jedno kupatilon sa wc-om.
I tri generacije.

A danas , danas bi sve dala za jedan telefonski poziv.
Da s druge strane bude mama.
I da ćaskamo o svemu,
Sada kad neman obaveza.
Kad san u penziji.
Kad nije sezona .
Kad su cure odrasle i rade u Gradu.
Kad san odmorala sve šta san morala.

Ali tog poziva nema.
Pa se obradujem kad mi uleti onako lepršavo u san.
Nasmijana.
Ka da razumi i opravdava sve šta je bilo.
I od mene.
I od nje.

14.12.2018. u 11:01 • 6 Komentara • Print • # • ^

<< Arhiva >>

Creative Commons License
Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Nekomercijalno-Bez prerada.